NE JEBE LEP NEGO IZABRAN

Od svih prvoaprilskih šala, najbolja je bila ona s izvesnim skorim povećanjem plata i penzija. Ako nekom još nije jasna svrha tog cirkusa, ja bih povukla paralelu s pričom koju mi je uvek pričala baka, a koja je klasičan primer kad su ovakve situacije u pitanju.

Elem, očajni domaćin koji je jedva sastavljao kraj s krajem, s kamarom dece i ženom, a bez osnovnih sredstava za život zvao se, recimo, Stojan. Kao i svaki autentični Srbin, u trenucima najvećih poraza i očaja obratio bi se direktno Gazdi:

– Dragi Bože, zašto me ovako kažnjavaš? Šta sam ti zgrešio? Pošten sam, radan, žena i ja izrodili smo kamaru dece kako si zapovedio, a ti nam zavrnuo sve slavine i sad nemamo od čega da živimo! Njiva slabo rađa, sve što izraste odnesu poreznici, krave i koze koje još nismo prodali su gladne i mršave, kolibica nam prokišnjava i smrzavamo se. Redovno plaćamo Informatiku i RTS! Molim te, javi se i kaži šta da radim!

– Stojane – oglasi se Bog – sve tri krave uvedi u kuću i tu neka ostanu mesec dana, onda ćemo se čuti.

Nemajući kud, jer se zna ko kosi a ko vodu nosi, Stojan ga posluša. Uvede on krave u jednu od dve sobe u uđerici i započe pravi pakao. Ipak, to beše Božija volja, te Stojan i njegova porodica preguraše nekako tih mesec dana. Tada se Stojan odvaži da se ponovo obrati Bogu.

– Kako je Stojane? – namignu Gospod.

– Ooo, Bože, ja sam te poslušao i sad nam je deset puta gore! Deca dobila neki osip od prljavštine, sve smrdi, jedna krava prestala da daje mleko pa imamo još manje hrane, deca gladna zapevaju! Pomozi nam, molim te!

– Tišina tamo! – ljutnu se Gospod. – Kukate tu ko babe, a domovina grca! Nego, od danas krećemo u nove reforme, pa ćeš da vidiš šta je prosperitet! Sad uvedi i one 4 koze i tri kokoške u kuću, pa mi se javi za 3 meseca!

Očajni Stojan ipak posluša, nije mu bilo do šale kad su božija posla u pitanju. Uostalom, ne bi Bog bio glavni baja kad ne bi imao sve odgovore i rešenje za svaki problem, čak i ako ga je sam napravio. Uvede on u kuću i ostatak menažerije i tako živeše još tri paklena meseca.

– Ooo, dragi i premudri Bože, javi se! Ovo se više ne može izdržati! Jedna krava je uginula jer nismo imali novac za veterinara, dete nam se razbolelo a pare od SMS-ova nikako da stignu, koze pojele sav nameštaj pa spavamo na podu! Šta da radimo, kako da postupimo da ispunimo volju tvoju? – zavapi očajni Stojan.

– Ti , Stojane, jamačno znaš da je septembar i da nam predstoje uskoro izbori?

– Kako da ne, kako da ne, ali, ako svi pomremo, ko će da glasa, o, presvetli?

– Ne brini, Stojane, to je već sređeno! Elem, prestani da širiš paniku i od danas krave neka ponovo žive u štali. Čujemo se za mesec dana!

Tako i bi. Posle mesec dana, ukaza se Stojanu sveti Vulvin

. – Ovde sam po nalogu Boga, on je nešto zauzet oko nekih plakata, pa me je poslao da proverim kako napreduju reforme.

– Odlično! – radosno reče seljak. – Ovog meseca nam je već mnogo lakše! Krave radosno pasu na livadi i počele su da daju više mleka, pa nismo toliko gladni. Ali, krov samo što se ne sruši, a morali smo i da zakoljemo dve koze, jednu da se prehranimo, a drugu kao žrtvu Bogu. Možda nam to donese prosperitet!

– O, mudri Stojane, dobro si učinio! Shvataš li sad šta je prosperitet? Pa Boga kao što je naš nigde nema. Šta bi bilo da su ga imali Grci, a? Ali ne, oni hoće da imaju više bogova, e onda neka pate! Pozdravlja te Gospod i poručuje ti da sve koze i kokoške vratiš u dvorište, pa će te on lično posetiti u decembru, s predizbornim materijalom. Gospod neka je po sredi vas!

Dođe i dugoočekivani decembar i Gospod ispuni volju svoju, te poseti Stojana.

– Svaka čast, Gospode, hvala ti, hvala! Nikada nam nije bilo bolje! Ako i jeste, mi smo Srbi pa imamo kratko pamćenje! Sve je u najboljem redu i život teče bez stresa i trzavica. Čak se i krave smeškaju, a o kozama da i ne govorim, tebe mi!

– Stojane – prekinu ga Gospod i obliza usnu – nemoj da mi se zahvaljuješ. Napredak ove države je moj najviši prioritet. Drago mi je da su ove reforme donele toliki pomak u vašim životima, i ne zahvaljuj se, samo sam obavljao svoju svetu dužnost. Evo ti ovaj pamflet i ovaj plakat, taman lepo da zapušiš rupe na zidu, a i nekako je fensi. Ovo kad vidi Evropa, ima da nam plati da uđemo u onu njihovu Uniju! Uskoro stižu i pare od SMS-ova pa ćeš moći da platiš participaciju, a ako je velika frka, mogu ja i helikopter da pošaljem…

– Ne treba, ne treba! – zavapi seljak. – Toliko već ne možemo da tražimo, znamo da postoje mnogo ugroženiji kojima je vaša pomoć potrebna, pa vas ne bismo više zadržavali.

– Dobro, onda se vidimo na izborima, Stojane. Umalo da zaboravim, poklon od mene lično, hemijska i blokčić, naravno, s mojim ličnim logoom. I zapamti, ruka ruku mije, ili polomim je!

Stojan se prekrsti i presrećan zakorači u bolji život.

KAKO SMO SISTEMATSKI UNIŠTENI OD RODITELJA

– „Mama, PAZITE!“

U tom trenutku kocka me pogodi u glavu. Nazvaću to kockom, mada je u pitanju bio neki tvrd predmet u obliku plastične kante za smeće iz koje viri malena spodoba razjapljenih čeljusti. I dok sam trljajući glavu i krišom proveravajući imam li na čelu tragove krvi pogledom tražila svoje dete po prostoriji, tetka s štrikerajem u ruci nastavi da sipa:

– „Jao, pa lepo sam vam rekla da pazite, izvinite mama! A ti mali, mrš u ćošak! Podivljali su posle praznika, nije ni čudo, siti i besni. A i vi, dolazite u pola 3 i onda očekujete ovde neki red i mir. Nisam ja plaćena za ovo planinarenje, hehehe, ja sam spremačica.“

– „Izvinite, gde su vaspitačice? I zašto su deca stalno unutra po ovom lepom vremenu?“

– „To ja ne znam, nego dajte 500 dinara, ovde piše da treba da platite.“

– „Za šta da platim? Već sam dala pare za sveske.“

– „Za roletne. Evo vidite u kom su stanju, a leti sunce prosto ubija i onda kukate kad deca neće da vam spavaju. Obariše nam se dečica k’o viršle, hehehe. I sutra ponesite paket vlažnih maramica, javili su da nećemo imati vode do jedan.“

– „Gospođo, pre par dana smo dali pare za klimu. Uostalom, moje dete je predškolac, a oni više ne spavaju u zabavištu. Leti je ionako ne dovodim stoga mene zaobiđite. Nemam ja roletne ni u svom stanu, nama su dobri i venecijaneri. Doviđenja!“

I dok me je matora ispraćala pogledom punim prezira i osude, ja sam obarala lični rekord u pronalaženju rođenog deteta, oblačenju i prezuvanju istog, pa s naramkom lutaka i nedovršenih crteža u naručju konačno napustila balavište. A lepo je moja pokojna baba govorila:

„Poveri dete drugom na čuvanje pa sedi i plači.“

Dok sam pokušavala da nožnim prstom dohvatim daljinski jer mi se rame ukočilo od nošenja Aninih stvari, drugom nogom sam se branila od nasrtljivih terijera u pokušaju da mi maznu pola banane preostale od jutros. S obzirom da ja palim TV samo noću, umesto sijalice, zaprepastih se. Kakav je ovo debilan kanal?! A tek ovaj! I taman kad sam htela da odustanem iskrsnu neka reportaža o vrtićima u Norveškoj. Vrtići su na otvorenom, u nekoj šumi. Gomila tek prohodale dece baza okolo samo u majicama na temperaturi ispod nule, pada i ustaje. Svuda okolo je drveće preko čijeg se korenja deca spotiču, ponovo ustaju i nastavljaju s penjanjem uz obronke. Klinka od jedva dve godine hoda po nekom oborenom deblu spretno kao Nađa Komaneči, pritom držeći u ruci sklepanu igračku koja podseća na vudu lutkicu. I dok sam ja umalo pojela koru od banane čekajući kad će mala da opiči dole i slomi vrat, jer je to u Srbiji normalno kad je dete bez nadzora (a posebno kad je moja mama prisutna da to vidi), psi su krišom dovršavali moju bananu dok ih je Ana ljubila u čela. Opušteno popodne prekinu gromoglasan krik moje majke:

– „Jesi li ti pri sebi, dete?! Navući ćeš neku boleštinu, ima da završiš u bolnici na infuziji! A kad ti igle budu virile iz vena setićeš se ti bakinih saveta! A ti, ugasi taj televizor i pripazi na svoje dete, jadno ono pored takve majke!“

– „I mama ljubi pse!“

Mala drukara me je gledala ispod oka očekujući podršku. Pročistih grlo u pokušaju da ne prsnem u smeh:

– „Mama, dokazano je je da je mnogo zdravije da poljubimo psa nego čoveka i da čovek ima mnogo više opasnih bakterija u ustima. Uostalom, stekle smo imunitet, opusti se.“

Bakuta nastavi kao da ništa rekla nisam:

– „A gola leđa? Priča se po gradu da ti dete ne nosi potkošulju, a promaja duva na sve strane! Zbogom jajnici! Da ne pominjem da si celo popodne provela u parku s detetom obučenim samo u tanku jaknicu!“

– „Ne znam kakve veze jajnici imaju s potkošuljom, ali svečano obećavam da ću je toplije obući čim se temperature spusti ispod 15 stepeni. Mama, pogledaj ovu dečicu na TV-u, ništa im ne fali a šetaju napolju samo u tankim majičicama. Ove kape što ih nose verovatno služe samo kao zaštita od eventualnog pada.“ 

– „Bože me sačuvaj! A mi hoćemo u Evropu! Jaooo, vidi, ovo jadno dete jede parče hleba koje mu je ispalo na zemlju i niko ni prstom da mrdne! Pa čemu služe vaspitačice i zbog čega im uopšte daju platu pitam ja tebe?!“ 

– „Suština ovakvih jaslica u prirodi je upravo sticanje prirodnog imuniteta. Napolju su po ceo dan i po svakom vremenu, padanje i ustajanje ih uči ne samo ravnoteži nego im jača samopouzdanje i veštinu snalaženja u prostoru. Istraživanja pokazuju da su takva deca retko bolesna, samouverena su, socijalna, nisu od onih koji lako odustaju kad se pojavi neki problem. Njih teške bolesti zaobilaze. Evo vidi, imaju i omanji zoološki vrt! Pogledaj kako su životinje pitome, eno ona žena mazi vuka.“

Ne moram da vam napomenem da sam morala da ugasim TV da mi keva ne umre od infarkta. Zna se šta su vukovi – ljudožderi. Ako šetate šumom i nosite ceger i crvenu kapicu najebali ste sto posto. Ako ste nejaka gospođa u godinama, spasa vam nema, proždraće vas sa sve naočarima i spavaćicom. Dakle, ovo druženje dece s životinjama je van pameti. Decu treba držati pod staklenim zvonom u koje im treba redovno doturati toplu odeću, isključivo kuvanu hranu i obavezno paziti da se tu ne uvuče neka životinja koje će ih van svake sumnje ujesti i preneti im neizlečivu zarazu.

I šta će im kiseonik? Te priče o blagotvornom dejstvu svežeg vazduha su samo urbane legende, to možete saznati, nažalost, suviše kasno – kad vam dete podlegne pod udarom najvećeg neprijatelja srpskog naroda – promaje. To što smo hiljadama svetlosnih godina daleko od humanijih sistema odgajanja dece nikoga ne treba da čudi. Ovo je Srbija. Zemlja gde je lakše dete nakljukati antibioticima nego malo uključiti mozak. Zemlja u kojoj nam decu vaspitavaju drugi, gde se odgoj dece svodi na zastrašivanje i bapske priče. Gde se deci radije kupuje puška nego knjiga. Jer nas mrzi. Jer smo apatični. Jer drugačije ne umemo, a ne želimo ni da pokušamo. Sve vreme mi u ušima odzvanjaju stihovi koje je nekada davno napisao jedan dečak:

Ne želim da odrastem u itisonu ispred TV aparata. Niti sam ja taj aparat, tata. Čoveče, ja sam izvan tih stvari. Pusti me, stari.

Originalni tekst možete pogledati ovde.