ISPOVEST LUDE MAME JEDNOG DIVNOG PRVAČIĆA

Nije dovoljno što je ponedeljak, nego je još i prvi septembar. Navila sam sat u 6, ali  sam se probudila oko 4 i piljila u plafon dva sata kao luda Mara. Vesela sekiracija, što bi rekla moja baba. Moje dete danas polazi u školu.

Školsku torbu sam sinoć pakovala dva sata. Kako – ne znam, jer se unutra nalazi samo jedna sveska, iz srpskog, pernica i Anina omiljena igračka – magarence koje leži na jastuku. Tako je naložila učiteljica i dala nam spisak. Vrlo pametan potez, kad uzmemo u obzir da je mnogo mama kao što sam ja – ludih i emotivnih, kojima je čak i ovo pakovanje big deal. Kad sam je spakovala, onda sam dete naterala da torbu otvori i zatvori tri puta, da proverim da li će ona to umeti sama sutra. Nije prevrnula očima, videla je da sam „šlb“ i shvatila da to treba ignorisati. Da joj se zahvalim, ubacila sam krišom u džepić torbe čokoladicu. Ima da ulepi pola učionice. Učiteljice, izvini.

Nadam se da joj je ostalo dovoljno kose posle jutarnjeg sređivanja frizure. Ja to inače spičim za minut, ali danas sam odlepljena ko etiketa i nisam sva svoja, te sam joj napravila 3 (slovima: tri) frizure koje sam sve rasformirala i na kraju uplela kike. Krenuli smo u školu na vreme, da ne provali odmah učiteljica da ćemo povremeno kasniti zbog moje spetljanosti. U životu nisam spremala stvari  ranije, već sam od onih koji su navikli da ujutru ne čuju sat, pa trče po stanu ko divokoze i sudarajući se s ukućanima pokušavaju da sve postignu. Uglavnom mi je to uspevalo, pa mi je ta loša navika ostala ukorenjena. Ovo danas častim 😉

Pred školom smo se fotografisale. Te slike nećete videti jer su mi oči malko zamućene, mislim da mi je nešto upalo u oko. Trudila sam se da Ana to ne primeti. Ona je bila vesela i sve to je podnela bolje od mene, što je divno.  I ostalim roditeljima se plakalo, samo niko nije hteo prvi da počne, znam. U holu su nas dočekale neke fine tete i odvele je na doručak. Otišla je bez pogovora i veselo zagrlila drugaricu koju poznaje još iz vrtića. Laknulo mi je.

Na putu do kuće prisećala sam se svog polaska u školu. Roditelji su me odvezli i bukvalno istovarili ispred školske zgrade, pa odjurili na posao. U džepu mi je bila jabuka jer čokolada kvari zube. Mama, to sam ti zapamtila, da znaš. Sat vremena sam stajala sama u hodniku i čekala da se pojavi neko i smesti me nekuda. Nijedno dete poznavala nisam, toga se vrlo jasno sećam, pa sam stajala pored nekog zida i trudila se da budem totalno neupadljiva. Takođe je vrlo živa slika učiteljice koja me je stavila u prvu klupu, gde sam sedela dok nisu otkrili da sam u pogrešnom razredu. Onda su me odveli u drugu učionicu gde su deca već posedala. Jedna devojčica je imala istu haljinu kao ja, samo je njena bila u divnoj crvenoj nijansi, a moja teget-plava, kao da sam pošla na rad u neku fabriku. Sećam se da sam tu malo popizdela, ne samo zbog haljine, nego i činjenice da su svu decu dovele mame i tata ili bar bake i dede, samo sam ja bila sama. Ispostavilo se da to nije toliko važno jer sam se odmah divno uklopila i uvek bila učenica za primer, socijalno, veselo i nasmejano dete. I nikad se nisam držala mami za suknju. Sad mi nekako žao 😉

Nemam pojma zbog čega vam ovo pričam sem zbog činjenice da ste jeftiniji od psihijatra. Inače, nisam od onih isprepadanih majki koje su prilepak detetu. Ana odavno ide sama do prodavnice, kod drugarice, ponekad i na igralište ako je tamo neko poznat, sama prelazi ulicu ispred naše zgrade, namešta svoj krevet, sprema sobu, pomaže mi i kada ne tražim. Ja sam volela da idem u školu, nadam se da će se dopasti i njoj. Valjda je to onaj iskonski i  blesavi strah da joj uskoro više neću biti potrebna. Sve je tako brzo proletelo, prebrzo, vreme leti i to shvatim svaki put kad je pogledam. Raste, zubići ispadaju, noge su sve duže, fazoni sve zreliji, društvo sve starije. Nosi patike broj 33. Ludilo! Ja nosim 37. Juče je iz obesti probala neku moju majicu i skoro da joj je taman. To me je nekako uplašilo.

Ana, kad ovo budeš pročitala, nemoj da pokažeš baki, ko boga te molim – zezaće me dok sam živa. Nadam se da ćeš uspeti da me istrpiš ovakvu par dana, obećavam da ću se popraviti, časna pionirska reč. I kunem se, nikad više ti neću izuti patike i brisati ih ponovo, niti ću te mučiti s onim šnalicama koje žuljaju, samo zato što imaju iste jagodice kao što su one na bermudama. Ruke više nećemo prati tri puta, neću te grliti pred školom deset minuta ko da te u vojsku ispraćam. I baš me briga da li se čarape slažu s patikama, nosi koje želiš, mama je samo malo odlepila. Zato si mi se valjda i smejala jutros, zaslužila sam, znam. Mame su smešne, ponekad.

Idi, druži se, nauči lepe i korisne stvari, igraj se, zabavljaj se, zaljubi se. Ako to bude onaj što te je dokačio torbom dok je utrčavao u učionicu, nema veze, preživeću. Ja sad odoh da kuvam ručak i nadam se da neću zapaliti nešto.

Šalim se! Valjda…

PETICIJA DA DECA RASTU MALO SPORIJE

Moram da vam priznam, spremala sam se za to čudo više nego za sopstvenu maturu, ‘leba mi. Ne valja ova haljina, kratka je a malo je i drečava, ispašću neka neozbiljna, lelemud majka. Pantalone, može, to je do zemlje. Gde mi je rolka? Pa šta ako je 25 stepeni, ako sam mogla godinama da se kuvam u gradskom prevozu, mogu i tih 45 minuta u školi! Neću valjda nešto s dekolteom? Nije svaki dan testiranje za upis u prvi razred!

I tako, lomatam se ja u onim neudobnim cipelicama za svadbe i sahrane držeći svoje omiljeno zmijče za ruku  -ćerku Anakondu, koji oni na šalterima i u ustanovama zovu Anom.

– Pazi, ne u blato! Jao, nemoj nove patike da krljaš, ne šutiraj tu konzervu, tako ti đačke knjižice!

– Mama, šta je to đačka knjižica?

– Bolje da ne znaš, to će da te prati kroz život. Tu se upisuju ocene, na primer, koliko si pametna, koliko si sposobna…

– Aha. To ja upišem ili ti?

– Ne. Učiteljica će to, a mama će dotle sve nokte da pojede, ko ovaj ovde što sam upravo slomila, jebem ti nokat.

– A je l’ upisuju tamo i da sam lepa?

– To se ne računa. Treba da si dobra i pametna, da učiš nove stvari.

– Je l’ to ono ko kad ti staviš jaje u mikrotalasnu a ono eksplodira?

– Slično, samo nemoj to da pominješ pred učiteljicom, molim te.

Jao, ‘lebe mekani, samo da preživim ovo. Sad će sigurno da je pitaju da broji do sto a ona će preskočiti 96 kao i uvek. Joj, a ako je pitaju za adresu, a mi se preselili? Jebem ti i narodne heroje i onog što je ulicama ime davao, zar tu da zglajznemo?! Nisam pripremljena na ovo, majke mi. A ni ona baš…

– Je li Ana, imaš li ti rođenu braću? To će sigurno da te pitaju tamo.

– Imam. Brata i sestru.

– Kako, bre, imaš kad nemaš? Jedinica si, bre!

– Imam Bafi i Bagiru.

– Ali oni su psi!

– Kakve to veze ima? Ti kažeš da su oni tvoje bebe isto.

– Pa jeste…. u pravu si. Imaš pa imaš.

– Mama, a što mi ne usvojimo nekog dinosaurusa, nema veze da li je muško ili žensko? Davaću mu keks.

Ulazimo u školsko dvorište, Ana je u tih 50m do stepenica na ulazu u zgradu uskočila u bar dve bare, kleknula da pomazi kucu koji joj se olinjao na helanke ko da je medved, ruke obrisala o mene i malo se umočila u neku fontanicu, šta li je.

Na ulazu sedi crna mačka, a ja od mačaka imam fobiju veću nego od poreznika i Telekoma zajedno.

– Mama, mačka! – upozori me Ana. Je l’ ja sad neću moći da se upišem u školu?

– Moći ćeš, svašta od tebe! – hrabro zaobiđoh mačku na 10 metara i uleteh u hol.

A u holu dve devojčice – redari. I jedno 10 ikona na zidu, minimum. Gleda me ona Bogorodica mrko, tačno zna da imam tremu i da sam nikakva majka jer sam zaboravila vlažne maramice a dete mi prljavo. To se njoj nikada ne bi desilo, garant. A gde su Ajnštajn, Tesla, gde je, bre, Jovan Jovanović Zmaj? Aaa, eno ih u ćošku, kod vatrogasnog aparata. Vidi Vuka Karadžića, ala se ofucao!

U prostoriji u koju ulazimo sedi mlada, jako našminkana žena. Podsetila me na jednu gospojicu s reklame, što odobrava bankarske kredite.

– Dobar dan, izvinjavam se što kasnimo, možemo li da uđemo?

– Može! – Veselo odvrati mlada, jako našminkana žena, a ja se zabrinuh za svoje duševno stanje. Jebeš mi sve ako to nije ona s reklame!

– Znate, dovela sam ćerku na testiranje. Htela bih da naglasim…

Ženica me prekide i ne skidajući osmeh koji kao da je nacrtan bio, reče:

– Mama, tata, vi možete ići, vratite se za jedno pola sata, otprilike. Ana, može li tako?

Pogledah u dete, uspaničeno, pritom shvatajući da nisam pokrila tetovažu.  Zaplači bre, ko normalna deca! Histeriši da nećeš da izađem, pusti koju suzu, seti se kad je onaj golub “preminuo”, kako ti imaš običaj da kažeš.

Ana izdajnički odvrati – Može!

Eto, šta ti je dete. Maziš ga, hraniš ga, kupuješ mu sladolede, vodiš na predstave, lečiš, ljubiš, a ono ti okrene leđa kad se najmanje nadaš! Jao, jadno moje dete, ovo je kraj detinjstva! Kad krene u školu, više ništa neće biti isto. Ovo leto ima da uživa, da uživa! Ima da pozajmim pare ako treba samo na more da je vodim, ima da joj kupim onu haljinicu što košta više nego diploma, ima da se udavi u slatkišima ako poželi i u 3 ujutru!

Joj, samo da se Ana sad ne uplaši, da ne odraste za tih pola sata, jebem ti vreme i onog ko ga prvi izmeri. Šta li rade tamo, o čemu pričaju sad? Možda će da izađe dvajes’ santima viša, možda viće neće dozvoljavati da je držim za ruku, možda će Crvenpaku početi da zove Crvenkapa! Vriiišt!!! A šta ako učiteljicu zavoli više od mame? Ta žena mi se nikako i ne dopada, uostalom. Našminkala se tu, namirisala i stavila iza uha neki tajni preparat koji privlači decu i tera ih da je zavole. I da teraju svoje majke da ih čekaju pred kabinetima, ko siročići. Teto, jesu li sva ova deca tvoja? Pa što ih ne pustiš, teto?!

Klinac od jedno 10 godina s loptom projuri hodnikom, usput odalamivši tim sportskim rekvizitom nekog manjeg dečka u glavu, ne osvrnuvši se. Evo. To je to. U ovakvog će da se zaljubi. Zbog ovog će da me laže i da skriva tajne od mene. Umreću. Jok, on će. Joj, moram da se lečim, definitivno. Znam, vezaću je za radijator, a njega ću za haubicu… šalim se, šalim se. Valjda 😉

– Mama, zove te teta da uđeš! – prenu me Anin glas.

Ušla sam i sela. Mlada, suviše našminkana žena je preturala po nekim papirima, Ana je pičila po kancelariji i dirala sve što joj je u dometu. Na stolu je stajao crtež. Neću da gledam, garant su neki kukasti krstovi, zombiji ili konj s haljinom. Jokbre, evo naše porodice! Sunce, oblačići, srculenca i dva vrapca veličine pume koji skakuću po zelenoj, bajkovitoj travici. Jao, što sam lepo ispala i još imam cvet u kosi. Kao da sam ispala iz Žikine šarenice, hahaha! Obožavam Anine crteže, čuvam sve od prvog, poneću i ovaj za kolekciju. Što ova ćuti, zašto ne progovori? Gestapo, jebote. Nešto joj se nije dopalo kod mog deteta. Glupača. Moje dete je najbolje dete na svetu i ova škola je nije ni zaslužila. Ionako više liči na bogosloviju nego na osnovnu školu. Mora da je Ana bila nemirna, da je pravila neka sranja. Pa šta, to je zdravo i veselo dete, šta se ova našminkana buni? Treba, bre, da je srećna…

– Mama, ja sam fascinirana. Imate divno, osećajno, pametno i duhovito dete, vidi se da je negovana i rasla u ljubavi. Neverovatno je otvorena i napredna, primetila sam da ste je malo i podučavali jer je čitala vrlo lepo. Možete biti spokojni i ponosni, vaše dete će se snaći u svakoj sredini, komunikativna je i socijalna… a bogami i brzo trči – dovrši kroz smešak.

Ana je i dalje pičila ukrug po kancelariji kao da je na baterije. Zahvalila sam se ženi i jedva dočekala da izađemo napolje, na vazduh. Ana je zgrabila čokoladicu još u hodniku a pao je i pokušaj ispuštanja s sprata preko gelendera. Ista ja, jebote, ista ja… najebali smo.

Sela sam na neku klupu, usput, dok je Ana trčkarala okolo. Da zapalim cigaretu. Da zapalim, pa da malo otplačem, krišom. Od sreće, od tuge, od straha, od pičkematerine, ko će ga znati…

Ana mi je pritrčala, poljubila me i ostavila tragove čokolade na mojoj majici. Život je ponovo postao divan.

Bar do jeseni 😉

ONO KAD IZABEREŠ POGREŠNU BAJKU

Neko je jednom mudro zaključio da je čišćenje kuće u kojoj žive deca podjednako delotvorno kao čišćenje snega dok još uvek pada. Da to ne mora da bude baš tako pročitala sam na netu. Stručnjaci savetuju da decu treba da naučimo da nam pomažu tako što ćemo sve pretvoriti u igru.

Život u velikom stanu s dva psa, sedmogodišnjim detetom i suprugom koji još uvek ne zna gde mu stoje čarape pretvorio me je u spremačicu bez plate. Zato sam rešila da zeznem Anu, jer je ona najnaivnija, da mi pomaže još više.

– Mama, hajde da igramo tablić! Ja sam odličan matematičar, tako je rekla učiteljica!

– Meni je to dosadilo, pravo da ti kažem. Da probamo jednu novu igru?

– Može!

– Evo, ti ćeš biti Pepeljuga!

– Juhuuuuu! A ti, dobra vila?

– Jokbre, ja sam zla maćeha koja ti naređuje!

Pre nego što je mala plavuša ukapirala moju podlu nameru, pozvala sam je u sobu da je uredim. Stavila sam joj kecelju, vezala maramu, uplela pletenicu i dala joj metlicu.

– Pepeljugo, slušaj ‘vamo! Ja sad idem u radnju da kupim neke sitnice za bal i dok se vratim hoću da se ova kuhinja blista, ščula?

– Hoću i ja na bal!

– Ako hoćeš da ideš na bal, dok se ne vratim pokupi sve što si pobacala! Počisti stiropor koji si namrvila u kujni, kasnije spremi svoju sobu da ne lomimo vratove preko kocki i kad sve završiš, nahrani pse. Ako sve uradiš kako treba, možda ću te povesti sa sobom u kafić. Htedoh reći, na bal.

– I daćeš mi lepu haljinu i tvoj rajf s biserčićima?

– Još ću i kolače da ti napravim!

Bingo! Ana je odjurila u kuhinju i zatvorila vrata za sobom, a ja sam otišla u poštu da predam paket, zadovoljno se smeškajući. Sama sebi sam čestitala na dovitljivosti. Ovu foru ima da prodam svim drugaricama, u bronzi će da me izliju!

Posle obavljenog posla u pošti svratila sam da kupim Ani ogrlicu, da je nagradim za dobro obavljen posao, pa požurila kući da uživam u plodovima novootkrivene vaspitne metode.

Ana je sedela za računarom udubljena u igricu, na glavi je nosila moj rajf s biserčićima. Nezainteresovano mi je mahnula dok sam ulazila:

– Ćao, mama!

– Zašto sediš tu, nećeš da se igraš više?

– Sve je pospremljeno!

– Kako je to moguće kad sam bila odsutna samo pola sata? Ko ti je pomogao, miševi ili ptičice? – dobacih sarkastično.

– Dobra vila!

Utom iz kuhinje izroni moja keva, sva zajapurena od ribanja:

– Ko je prosuo onaj stiropor po kuhinji i zašto kerovima dajete bombone?!

– Kakve bombone?

– Raznobojne, M&M!

– Ana, zašto si psima dala bombone? Odlazi u svoju sobu i pospremi je odmah ako već nisi!

Ana lenjo ustade i posle pola minuta se začu sumnjiva lomljava iz sobe. Kad sam se popela na sprat i otvorila vrata, sve je bilo na svom mestu.

– Srce mamino vredno, dođi da te mama poljubi!

– Je l’ sad mogu na bal?

– Možeš, kupila sam ti ogrlicu da budeš najlepša tamo. Samo da nađemo neku haljinu…

– Ne treba, mamice, mogu ja i ovako!

U trenutku kad sam otvorila orman, na mene se obrušila kamara garderobe, a jedna vešalica mi je skoro izbila oko.

– Spremala si, a? Šteta, mogla si sa mnom da ideš na bal, a ovako ćeš ostati da spremaš sobu i da vežbaš matematiku…

Ana pokuša neopaženo da zgrabi novu ogrlicu, međutim, ona se rasprsnu i šarene kuglice se rasuše po celoj sobi.

– …i da pokupiš sve do jedne kuglice s tepiha dok se ja ne vratim!

– Ti si zla maćeha!

– Možda, ali ja svoju majku nisam lagala. Idem dole da popijem kafu s dobrom vilom, pa ću doći da proverim kako napreduje pos’o.

Pola sata kasnije, provirila sam kroz ključaonicu. Ana se valjala po podu s psom, sva garderoba je i dalje bila razbacana a kuglice su se presijavale po teget tepihu. Naglo otvorih vrata:

– Vidim, radovi napreduju – primetih sarkastično. – Zašto nisi ni počela sa spremanjem?

Ana me šeretski pogleda i namignu mi:

– Čekam miševe da mi pomognu, kao u bajci.

Odmahnula sam glavom nezadovoljno i počela da spremam onaj neviđen krš, kad se oglasi zvono. Ana se zajuri na vrata i skoči u zagrljaj svom tati koji se upravo vratio s posla.

– Tata, kako si, kako je bilo na poslu? Mama i ja se igramo!

– Evo, samo da malo dođem sebi pa ću se i ja igrati s vama. A čega se igrate?

– Igramo se bajki, mama je Pepeljuga!

Tako mi i treba kad sam izabrala pogrešnu bajku. Sledeći put ću da budem Uspavana lepotica!

DIVAN, DIVAN DAN :)

Pre sedam godina, nekako u ovo vreme, nisam imala pojma koliko je današnji datum značajan za mene. Ne sećam se tačno šta sam tada radila, da li sam bila tužna ili vesela, da li sam pila kafu i gledala kroz prozor ili sam žurila nekuda, nekome… nemam pojma. Sve što znam i u šta sam sigurna je da sam imala prazninu tu negde oko srca, i negde u grlu… i svuda gde bih zakoračila, ma kakvu aktivnost upražnjavala i šta god pokušavala da strpam u tu rupu, da je nekako zapušim i od sebe sakrijem, ona je bila tu. Zjapila je kao otvorena rana. Kako to boli, to znaju one žene koje ne mogu da imaju decu.

Šteta što tada nisam znala i što neko nekako nije mogao da mi javi da se negde rodila jedna mala, plava devojčica, koja će skoro dve godine kasnije postati i zvanično moja ćerka. Koja će tu rupu zapušiti samo jednim osmehom, samo jednim jedinim. Da sam to tada znala, možda bi mi srce puklo od navale iznenadne sreće na koju nije bilo naviknuto niti pripremljeno. Možda je trebalo da bude ovako, prvo da je sanjam, da je tražim, da je želim, da je volim, da je zamišljam i čekam da dođe.

Ana, srećan ti rođendan. Voli te tvoja mama najviše, najviše! VTNNSC (znam da znaš, ali da ne zaboraviš, kao onu svesku iz srpskog, jutros.)

P.S. Otkada znaš da čitaš i možeš da pročitaš moje blogove ja sam pod stresom. Brinem jesam li napisala nešto što nije za decu. Nisam… deca su ljudi, mali ljudi i sve znaju bolje od nas. Ti si mali ljud koji sada deli one slatkiše drugarima iz razreda i koji pazi da ne pokvari pletenice dok visi kao pauk naglavačke na igralištu (provaljena si, da). Ne mogu da dočekam da dođeš kući – razbila sam šolju i skoro poplavila kupatilo jer sam malo šlb i dosadno mi je bez tebe. E da, pojela sam ti i pola one velike čokolade, znam da nećeš da se ljutiš 😉

I da znaš, gunenice, ovaj život je jedan divan poklon koji je upakovan ovako ili onako, ali uvek je uzbudljiv, baš uvek. 🙂 Vredi istražiti, videćeš 😉

Ja sam svoj poklon dobila, tvoj je ispod stola. CMOK :*

SVICI

Ono što sam najviše volela tokom posete tom našem Ostrvu beše noćna vožnja motorom. Sedneš, kreneš, nemaš pojma kuda si pošao jer to nije ni važno. Krstarili smo polako nas dvoje na tom jednom motoru svake noći, cilj je bio udaljiti se od naseljenih mesta, pobeći od ljudi. Miris mora, obrisi maslina naspram noćnog neba punog zvezda, zvukovi, vetar u kosi. Nirvana.

I jedne noći, ne mnogo zvezdane ali vrlo posebne, zaustavismo se nadomak velikog grada u koji nam se nije ulazilo. Sjahali smo s motora s namerom da napravimo pauzu, kad nas je opkolila gomila svetlećih stvorenja. Svici. Nismo govorili, nismo disali iz straha da ih ne oteramo. Plesali su oni tako oko nas, čas bi seli na točak, čas na korman, dva su se uplela nekako u moju kosu kao svetleće šnalice. Ugasili smo svetlo na motoru, zapalili cigarete, nismo progovarali. Miris borova, nemirni vetar koji je svakog časa menjao pravac, tišina prekidana šumom kakve zalutale živuljke, svetla grada u daljini. Tako smo sedeli bez glasa čitavu večnost, sve dok zvezde ne bi zažmirkale a onda jedna po jedna počela da se gasi.

Mnoga jutra smo dočekali u društvu svitaca, prijala nam je ta bajkovita atmosfera i odsustvo reči, uživali smo u svetlosti i zvukovima. Ta mala uvala postala je naše mesto i nekako prećutno smo se dogovorili da je nikom ne pominjemo, da ne oskrnavi svetinju.

Nekoliko godina kasnije otkrili smo tu tajnu Ani. Ana je nije odala nikome, mada je imala samo 3 godine, nekako je znala da treba da ćuti o tome. Od nje smo saznali da to nisu svici već šumski vilenjaci koji su tu da bi nam ispunjavali želje. Zamislila sam jednu, nisam htela da preteram da mala svetleća stvorenja ne pomisle da sam bahata. Jednu malu, koju nisam nikome rekla jer sam nekako osećala da ne treba. Vilenjaci su bili dobri i ispunili mi je. I svake godine još po jednu. A čarobna stvorenja su ćuteći radila svoj posao, dok smo mi sedeli, udisali vlažan morski vazduh i posmatrali Anu koja im je pevala i igrala s njima unaokolo, kao mala vilenjačka kraljica.

Ne mogu da vam otkrijem koje je to mesto, plašim se da čarolija ne nestane. Ali verujem da takvih čarobnih mesta ima mnogo i da svako može da nadje bar jedno, samo svoje. Kada ga nađete, podelite ga s nekim koga volite i pustite da se čarolija desi. 🙂

Priča napisana za WWF Earth Hour – Najlepše stvari se uvek dešavaju u mraku.

OKUPIMO SE POD ŠLJIVOM

Neplodna – sterilna, jalova, nesposobna za rađanje, bezdetna, zakržljala, u narodu poznata kao šuplja tikva.

Jalov brak – brak bez dece, neplodan brak, neostvaren brak, nekrunisan detetom…. (dopuniti po slobodnom izboru i ličnom nahođenju, budite kreativni).

…

„Al’ je ovo neka svadba čudna, prva mlada koja nije trudna.“ Tom su me pesmom počastili Cigani i ne znajući urekli me. Uroku se pridružila matičarka, baba neprijatnog izgleda, stava i glasa koja je konstatovala da sam joj prva ili druga mlada ove godine koja se ne udaje sa stomakom do zuba. Što bi rekao naš narod, udala sam se „na prazan stomak“. Avgust mesec, da ne zaboravim. Mesec broj osam. Rimujem.

Ne kaže naš narod uzalud da je to „blagosloveno stanje.“ Doduše, znam mnoge trudnice koje se s tim nikako ne bi složile, ali meni se taj izraz tada činio sasvim odgovarajućim. „Šta ti znaš, ti nisi ljuljala, ti nisi ustajala noću, dojila, ti nisi devet meseci provela povraćajući, ti nisi…“. Da, ja nisam. Ja sam JALOVA. Moja utroba je prazna i alergična na decu. Nizašta nisam. Bravo za vas, majke koje je  rođenje deteta toliko oplemenilo kao ljudska bića da ste, eto, odlučile da me počastite svim tim epitetima. Bravo za vas kojima se oplođena jajna ćelija raspojasala od sreće što je u vašoj neprocenjivoj utrobi, te je iz nje izraslo čudesno malo stvorenje.

I tako sam ja išla na rođendane vaših malih stvorenja, blistajući od sreće kad mi se neko od njih nasmeši ili obrati. Oplakala svaki osmi mart jer sam želela poklone koje ste vi dobijali i bacali u smeće istog dana. Saginjala glavu kad su se raspitivali koliko dece imam. „Znate, mi to zbog paketića.“ Hvala, ni ove godine me nema na spisku, ali hvala što ste ipak pitali. Deda Mraze, ne skreći sa staze. Samo piči.

Ja sam ona kojoj ste dovikivali preko ulice: “Što ne šetaš dete nego to pašče?!“ Ja sam kereća mama.

Tu sam da čuvam vaše bebe kad nema ko. Da trčim u apoteke po pelene koje ste, eto, zaboravili. Da podučavam vašu decu padežima, kad već pelene ne umem da menjam. Ja sam tu da im objašnjavam šta rade pčele i cvetići. Svačija tetka, ničija mama. I tako deset godina.

Nema tužnijih mesta od bolničkih soba u kojima pokušavate da saznate šta s vama nije u redu. Gde žene kao ja podnose bol, poniženja, sve to dobrovoljno. Ipak, najveća bol je bol neizvesnosti. Mnoge od nas se nikada ne ostvare kao majke. Mnoge zbog toga upropaste svoj život, brak, prijateljstva. Gojimo se od hormonskih injekcija koje često dajemo same sebi. Seku nas, tranžiraju, prave eksperimente. Trpimo, ćutimo, stidimo se. Dobijamo rak. Odbacuju nas oni na koje smo mislile da možemo uvek računati. Dobijamo ogromne račune za to, račune koje otplaćujemo godinama, kredite koje otplaćujemo zauvek. Sanjamo male devojčice s plavim očima koje nam se obraćaju s „mama“. Iz bolnica izlazimo na sporedna vrata, ako možemo, da se ne sudarimo s majkama i bebama po koje je neko došao i doneo im korpe s cvećem. Da suzama ne kvarimo osmehe. Nemate vi pojma.

Onda nas se država seti, jer statistike kažu da je svaki šesti par u Srbiji neplodan. Kažu da je procenat muškog steriliteta 35-40%, procenat ženskog otprilike isti, sve ostalo je sterilitet NEPOZNATOG POREKLA. Marfijev zakon, ja spadam u to sranje nepoznatog porekla. Kako god bilo, u Srbiji je za sterilitet uvek kriva žena. Šta ima muško da se kontroliše, pregleda?! Diže mi se, to je znak da nisam sterilan. Svi iz moje familije imaju decu = nisam sterilan. Ti si sterilna = nisam sterilan.

Dakle, u Srbiji je za belu kugu kriva žena. Sterilna žena. Jalovica. Bezdetnica. Greška prirode.

To što nauka tvrdi da su krivi stres, hormonske promene, bolesti, zračenja, što su razlozi neistraženi do kraja, sve to nije bitno. Najverovatnije je da ste vi zla bezosećajna kučka koja se zamerila Bogu tako što je gajila nokte umesto decu, nije se dovoljno molila, pila je nes kafe s mlekom kad je post i nije bila dovoljno pokorna muškarcu. Biće da je to stvar promiskuiteta, jer vas verovatno nije kresnuo samo onaj ko je žurio na autobus. Da ste vi lepo rodile s dvadeset, a ne gubile vreme na školovanje, posao i ostale gluposti, vama bi već odavno zakmečalo. Crkva daje blagoslov muškarcu koji otera bezdetnicu da bi se oženio NORMALNOM , zdravorađajućom ženom. Treba li da nastavim?

Nisam rasplodna krava. Udala sam se iz ljubavi. Lečila se 10 godina, iz ljubavi. Nisam uspela. Na kraju sam usvojila devojčicu koja je sunce moga neba i zove se Ana. Usvojila je, a ona je usvojila mene. Sad sam Anina mama. Srbijo, crkni.

Ovaj tekst je posvećen svim onim neljudima koji su doprineli da se ukine besplatna vantelesna oplodnja, koja ionako nije bila besplatna, sem na papiru. Ipak, svakako je bila jeftinija od lečenja u privatnim klinikama, gde će vas to neobično zadovoljstvo koštati par hiljada eura, za svaki pokušaj, bio uspešan ili ne. Prosek uspešnosti u svetu je 25%. U našim klinikama se mahalo uspesima besplatnih vantelesnih oplodnji ispred nosa nas koji znamo pravu istinu, nabudženim, ogromnim ciframa. Laži. Spinovanja. Izborne kampanje. Sve preko leđa nas i naše dece, stvarne ili zamišljene. U zemlji koja se sve više suočava s belom kugom i koja je po stopi nataliteta poslednja u Evropi, procenat onih koji pate od steriliteta se povećava iz dana u dan.  Sada možemo samo da sednemo pod onu šljivu i čekamo da nestanemo kao nacija, kad već nismo zablistali kao LJUDI. Evo vam moj glas, svima, u vidu srednjeg prsta visoko podignutog u vazduh. Evo vam ga NA.

I dok se deca bacaju po kontejnerima i ostavljaju u kesama okačenim na drvo, Srbija ima problem s natalitetom, ali ne i s abortusima. To se uredno naplaćuje, ne čeka se dugo i ne pravi se velik problem oko toga. Broj neželjenih trudnoća je u porastu. Ne staje se u kraj tome ni edukacijom. Stidljivo je provirilo seksualno obrazovanje na tren, ali su Srbi brže-bolje prekrili oči svojoj deci i usprotivili se tolikoj prostoti i blasfemiji. Držimo se veronauke. Problem nastaje onda kad želite decu. Ako niste opljačkali banku, osnovali stranku ili nemate neku bogatu babu iz Amerike koja vas se setila na samrti i ostavila vam ogromno nasledstvo, velika je verovatnoća da ćete ostati nerotkinje. Jalovice.

To može biti velik problem. Ali, nije na nama da bistrimo politiku i guramo nos gde mu mesto nije.

Ručak se neće sam skuvati.

Originalni tekst možete pogledati ovde.

MRZIM NARODNJAKE!

Većina nas gaji u sebi neki potmuli, pritajen strah, drugima ponekad bizaran, čudan i neobjašnjiv, ali nama samima vrlo realan. U periodu kad postanemo roditelji ponekad ti strahovi kulminiraju i postaju brojniji. Neko brine o zdravlju deteta i vugli ga po lekarima za svaku sitnicu, drugi strahuju od ratova i ostalih pošasti. Čitala sam ja o fobijama, proučavala ih. Kad sam videla da postoji jedna koja označava strah od dugačkih reči i provalila da se zove HIPPOPOTOMONSTROSESQUIPEDALIOPHOBIA, odustala sam od daljeg istraživanja jer mi je to bio apsolutni pobednik. Oni koji su fobiji dali takav naziv su se otvoreno zajebavali s delom populacije koji tu fobiju ima, a potrudili su se da je uvale i ostalima, očigledno.

Da ne dužim, jedan od mojih najvećih strahova tokom odgajanja Anakonde beše da mi dete ne zavoli narodnjake.

Slušala je ona dečju muziku, nije da nije. Ali, budimo realni, ko još može da izdrži „Ćihu-ćihu-ćihuhu“ pedeset puta uzastopno a da ne uzme tupu kašiku i počne da se piči njom po aorti?! Psovala sam i Ivu i voz i Branka Kockicu u paketu i rešila da moram nešto da promenim dok nisam završila u Lazi. I tako, CD-i s dečjom mjuzikom su volšebno nestajali, dok su njihovo mesto zauzimali novi.

Posledica svega bila je ta da je prvi stih koji je Ana otpevala bio „Ona radi u rudniku, život joj nije lak, zato ne voli, ne voli muziku, ona voli ritam jak.“ Nikada neću zaboraviti njeno prvo vađenje krvi za vreme koga se junački držala i pevala pesmu „Jače manijače.“ To je zvučalo toliko komično na bebećem jeziku da je onaj mučenik od laboranta jedva uspeo da izvadi detetu krv jer se tresao u pokušaju da ne umre od smeha.

– „Mama, vi baš ne volite dečju muziku, a?“, ponavljao je kroz smeh, a mene je ubijao blam.

Onda je zagotivila Boni Em, Nirvanu, šarala je kroz žanrove majstorski. Najsmešniji od svega je bio njen izgovor engleskih reči i ozbiljnost s kojom ih je izgovarala, potpuno sigurna da ne greši. Nekad bih je ispravljala, nekad ne, toliko je to bilo komično na neki divan način.

Nekako u to vreme se zaljubila u „BitlEse.“ To nije umela da izgovori nikako (iz ove perspektive mi se čini da je to radila namerno), ma koliko ja ponavljala.

– „Mama, kako bube mogu da pevaju?“, iščuđavala se Ana.

– „Sad će mama da ti objasni, paz’ ovamo!“

Slike na Google-u su se smenjivale jedna za drugom. Naletela je na sliku Džona Lenona. On joj se najviše dopao. Duga kosa, đozle, onaj blaženi izraz lica. Smatrala je da je on najdivnije biće i počela da traži da joj puštamo isključivo Bitlse. Priznajem da mi to uopšte nije padalo teško, naprotiv! Prokleti „Ivin voz“ je postao prošlost!

U jednoj šetnji tako naletesmo na popa. Bio je obučen u crnu mantiju i onako bradat i neobičan zaokupio Aninu pažnju.

– „Mamaaa, vidi, Deda Mraz u crnini! Neko mu je umro?“

– „To nije Deda, to je sveštenik, radi u crkvi“, zakikotala sam se.

– „Šta on tamo radi?“

– „Radi posao za koji je plaćen, moli se Bogu, šta ja znam.“

– „Ali mama, Bog ne postoji!“

Tu rečenicu je izgovorila upravo kad smo se mimoilazile s sveštenikom. On zastade, pogleda nas obe mrko i podozrivo reče:

– „Je l’ te to mama slagala?! Deda Mraz ne postoji, Bog postoji.“

Pritisak mi se digao u sekundi. On će moje dete da truje protiv mene! Pre nego što sam uspela da odreagujem, Ana viknu:

– „Moja mama nikad ne laže! Ti lažeš!“

Ne da se mala. Deda Mraz da ne postoji?! Bila, videla, primila paketić, slikala se u krilu.

– „Ako čika tvrdi da Bog postoji neka ti ga pokaže“, lukavo odvratih, uzdržavajući se da ne prasnem.

Sveštenik se nije dao zbuniti. Izvuče neku knjigu u kojoj su se, normalno, nalazile slike raznih svetaca i prstom pokaza na jednu na kojoj je bio Isus: „Evo, pogledaj!“

Ana prevrnu očima: “Ala lažeš! Pa to je onaj iz BitlEsa!“

KAKO SE PRAVE BEBE

– Mamaaa, šta je Jovani?
– Nije joj ništa, trudna je, na toj slici je imala bebu u stomaku.
– Aha. A gde su slike kad sam ja bila u tvom stomaku?

Umalo viljuškom u oko da se ubodem, ‘leba mi. Pa oni iz Centra za socijalni rad rekoše da će dete početi da se raspituje o tome negde oko pete-šeste godine, a ova moja još ni tri nije napunila. Ala lažu, mamicu im! A i ona našla da progovori pre vremena i to samo zato da bi mene zajebala! Šta sad da kažem, kako da joj objasnim a da razume? Eee, crna Trla, sad beri kožu na šiljak. Udahnuh duboko u pokušaju da izgledam mirno, staloženo i zrelo:

– Ti nikada nisi bila u mom stomaku.
– Kako to? Kupila si me u radnji hehehehe?
– Jok bre, naručila sam te preko Interneta. Samo su oni do jaja spori i čekala sam dve godine da te isporuče.
– Mamaaaa, nemoj da se šališ stalno! Gde sam bila, kaži?
– Bila si u stomaku jedne druge tete, jer je moj bio pokvaren.
– Pa što ga nisi popravila, zašto nisi zvala majstora?
– Ana, neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti ma koliko mi to želeli. Tako je bilo i s mojim stomakom. Išla sam ja kod raznih majstora, ali džaba. Riknula boranija. A pošto sam ja po svaku cenu želela da te imam onda si ti rasla u stomaku te tete (njen je šljakao) i ona te je rodila, a tata i ja smo došli po tebe i odveli te kući. To se zove usvajanje deteta.

– Aha. Aj prebaci na Bejbi TV, sad će da mi počne crtani.

Odahnuh tako glasno da su me verovatno čuli stanari tri okolna bloka i uvalih joj u usta ekstra čokoladicu da prikrijem sreću što sam tako dobro prošla. Šta dobro, RASTURILA SAM! Ja sam boginja a ne majka, ja sam jedinica za vaspitavanje i to toliko velika jedinica da se u praksi češće koristi mikroTrla i pikoTrla! I malo je falilo da optrčim pobednički krug po dnevnoj sobi držeći i dalje onu viljušku u ruci k’o štafetu, kad Anakonda progovori s lukavim izrazom lica:

– Ja znam kako se prave bebe, hehe!

Tačno sam znala da će sad neko sranje da se desi. Što se ne drogira k’o sva normalna deca nego izigrava Gestapo, uperila one plave oči u mene , razjapila čeljusti pune čokolade i ceri mi se u lice? Joj živote, teretano! A iz jaslica ima odmah ujutru da je ispišem, jer to je mogla samo tamo da čuje! A da joj kažem da pita vaspitačicu? Babu? Milana Tarota? Neka se konsultuje s terijerima, oni su to prošli pa će da joj časkom objasne. Crna rodo, što me donese na ovaj šugavi svet?! Hmmm, možda da se ja ipak priklonim klasičnoj verziji s pčelama i cvetom? Jok, to je loša ideja, ima da me smori pitanjima dok na kraju skroz ne prsnem pa počnem da sipam detalje. Misli Trla, misli! Ček, polako, ludim! Iskuliraj se, iskuliraj se. Diši boktejebo, diši duboko. Zen faza. Namaste. Pročistih grlo:

– Dakle, da čujem. Kako se prave bebe?
– Od šećera i sna