ISPOVEST LUDE MAME JEDNOG DIVNOG PRVAČIĆA

Nije dovoljno što je ponedeljak, nego je još i prvi septembar. Navila sam sat u 6, ali  sam se probudila oko 4 i piljila u plafon dva sata kao luda Mara. Vesela sekiracija, što bi rekla moja baba. Moje dete danas polazi u školu.

Školsku torbu sam sinoć pakovala dva sata. Kako – ne znam, jer se unutra nalazi samo jedna sveska, iz srpskog, pernica i Anina omiljena igračka – magarence koje leži na jastuku. Tako je naložila učiteljica i dala nam spisak. Vrlo pametan potez, kad uzmemo u obzir da je mnogo mama kao što sam ja – ludih i emotivnih, kojima je čak i ovo pakovanje big deal. Kad sam je spakovala, onda sam dete naterala da torbu otvori i zatvori tri puta, da proverim da li će ona to umeti sama sutra. Nije prevrnula očima, videla je da sam „šlb“ i shvatila da to treba ignorisati. Da joj se zahvalim, ubacila sam krišom u džepić torbe čokoladicu. Ima da ulepi pola učionice. Učiteljice, izvini.

Nadam se da joj je ostalo dovoljno kose posle jutarnjeg sređivanja frizure. Ja to inače spičim za minut, ali danas sam odlepljena ko etiketa i nisam sva svoja, te sam joj napravila 3 (slovima: tri) frizure koje sam sve rasformirala i na kraju uplela kike. Krenuli smo u školu na vreme, da ne provali odmah učiteljica da ćemo povremeno kasniti zbog moje spetljanosti. U životu nisam spremala stvari  ranije, već sam od onih koji su navikli da ujutru ne čuju sat, pa trče po stanu ko divokoze i sudarajući se s ukućanima pokušavaju da sve postignu. Uglavnom mi je to uspevalo, pa mi je ta loša navika ostala ukorenjena. Ovo danas častim 😉

Pred školom smo se fotografisale. Te slike nećete videti jer su mi oči malko zamućene, mislim da mi je nešto upalo u oko. Trudila sam se da Ana to ne primeti. Ona je bila vesela i sve to je podnela bolje od mene, što je divno.  I ostalim roditeljima se plakalo, samo niko nije hteo prvi da počne, znam. U holu su nas dočekale neke fine tete i odvele je na doručak. Otišla je bez pogovora i veselo zagrlila drugaricu koju poznaje još iz vrtića. Laknulo mi je.

Na putu do kuće prisećala sam se svog polaska u školu. Roditelji su me odvezli i bukvalno istovarili ispred školske zgrade, pa odjurili na posao. U džepu mi je bila jabuka jer čokolada kvari zube. Mama, to sam ti zapamtila, da znaš. Sat vremena sam stajala sama u hodniku i čekala da se pojavi neko i smesti me nekuda. Nijedno dete poznavala nisam, toga se vrlo jasno sećam, pa sam stajala pored nekog zida i trudila se da budem totalno neupadljiva. Takođe je vrlo živa slika učiteljice koja me je stavila u prvu klupu, gde sam sedela dok nisu otkrili da sam u pogrešnom razredu. Onda su me odveli u drugu učionicu gde su deca već posedala. Jedna devojčica je imala istu haljinu kao ja, samo je njena bila u divnoj crvenoj nijansi, a moja teget-plava, kao da sam pošla na rad u neku fabriku. Sećam se da sam tu malo popizdela, ne samo zbog haljine, nego i činjenice da su svu decu dovele mame i tata ili bar bake i dede, samo sam ja bila sama. Ispostavilo se da to nije toliko važno jer sam se odmah divno uklopila i uvek bila učenica za primer, socijalno, veselo i nasmejano dete. I nikad se nisam držala mami za suknju. Sad mi nekako žao 😉

Nemam pojma zbog čega vam ovo pričam sem zbog činjenice da ste jeftiniji od psihijatra. Inače, nisam od onih isprepadanih majki koje su prilepak detetu. Ana odavno ide sama do prodavnice, kod drugarice, ponekad i na igralište ako je tamo neko poznat, sama prelazi ulicu ispred naše zgrade, namešta svoj krevet, sprema sobu, pomaže mi i kada ne tražim. Ja sam volela da idem u školu, nadam se da će se dopasti i njoj. Valjda je to onaj iskonski i  blesavi strah da joj uskoro više neću biti potrebna. Sve je tako brzo proletelo, prebrzo, vreme leti i to shvatim svaki put kad je pogledam. Raste, zubići ispadaju, noge su sve duže, fazoni sve zreliji, društvo sve starije. Nosi patike broj 33. Ludilo! Ja nosim 37. Juče je iz obesti probala neku moju majicu i skoro da joj je taman. To me je nekako uplašilo.

Ana, kad ovo budeš pročitala, nemoj da pokažeš baki, ko boga te molim – zezaće me dok sam živa. Nadam se da ćeš uspeti da me istrpiš ovakvu par dana, obećavam da ću se popraviti, časna pionirska reč. I kunem se, nikad više ti neću izuti patike i brisati ih ponovo, niti ću te mučiti s onim šnalicama koje žuljaju, samo zato što imaju iste jagodice kao što su one na bermudama. Ruke više nećemo prati tri puta, neću te grliti pred školom deset minuta ko da te u vojsku ispraćam. I baš me briga da li se čarape slažu s patikama, nosi koje želiš, mama je samo malo odlepila. Zato si mi se valjda i smejala jutros, zaslužila sam, znam. Mame su smešne, ponekad.

Idi, druži se, nauči lepe i korisne stvari, igraj se, zabavljaj se, zaljubi se. Ako to bude onaj što te je dokačio torbom dok je utrčavao u učionicu, nema veze, preživeću. Ja sad odoh da kuvam ručak i nadam se da neću zapaliti nešto.

Šalim se! Valjda…

PETICIJA DA DECA RASTU MALO SPORIJE

Moram da vam priznam, spremala sam se za to čudo više nego za sopstvenu maturu, ‘leba mi. Ne valja ova haljina, kratka je a malo je i drečava, ispašću neka neozbiljna, lelemud majka. Pantalone, može, to je do zemlje. Gde mi je rolka? Pa šta ako je 25 stepeni, ako sam mogla godinama da se kuvam u gradskom prevozu, mogu i tih 45 minuta u školi! Neću valjda nešto s dekolteom? Nije svaki dan testiranje za upis u prvi razred!

I tako, lomatam se ja u onim neudobnim cipelicama za svadbe i sahrane držeći svoje omiljeno zmijče za ruku  -ćerku Anakondu, koji oni na šalterima i u ustanovama zovu Anom.

– Pazi, ne u blato! Jao, nemoj nove patike da krljaš, ne šutiraj tu konzervu, tako ti đačke knjižice!

– Mama, šta je to đačka knjižica?

– Bolje da ne znaš, to će da te prati kroz život. Tu se upisuju ocene, na primer, koliko si pametna, koliko si sposobna…

– Aha. To ja upišem ili ti?

– Ne. Učiteljica će to, a mama će dotle sve nokte da pojede, ko ovaj ovde što sam upravo slomila, jebem ti nokat.

– A je l’ upisuju tamo i da sam lepa?

– To se ne računa. Treba da si dobra i pametna, da učiš nove stvari.

– Je l’ to ono ko kad ti staviš jaje u mikrotalasnu a ono eksplodira?

– Slično, samo nemoj to da pominješ pred učiteljicom, molim te.

Jao, ‘lebe mekani, samo da preživim ovo. Sad će sigurno da je pitaju da broji do sto a ona će preskočiti 96 kao i uvek. Joj, a ako je pitaju za adresu, a mi se preselili? Jebem ti i narodne heroje i onog što je ulicama ime davao, zar tu da zglajznemo?! Nisam pripremljena na ovo, majke mi. A ni ona baš…

– Je li Ana, imaš li ti rođenu braću? To će sigurno da te pitaju tamo.

– Imam. Brata i sestru.

– Kako, bre, imaš kad nemaš? Jedinica si, bre!

– Imam Bafi i Bagiru.

– Ali oni su psi!

– Kakve to veze ima? Ti kažeš da su oni tvoje bebe isto.

– Pa jeste…. u pravu si. Imaš pa imaš.

– Mama, a što mi ne usvojimo nekog dinosaurusa, nema veze da li je muško ili žensko? Davaću mu keks.

Ulazimo u školsko dvorište, Ana je u tih 50m do stepenica na ulazu u zgradu uskočila u bar dve bare, kleknula da pomazi kucu koji joj se olinjao na helanke ko da je medved, ruke obrisala o mene i malo se umočila u neku fontanicu, šta li je.

Na ulazu sedi crna mačka, a ja od mačaka imam fobiju veću nego od poreznika i Telekoma zajedno.

– Mama, mačka! – upozori me Ana. Je l’ ja sad neću moći da se upišem u školu?

– Moći ćeš, svašta od tebe! – hrabro zaobiđoh mačku na 10 metara i uleteh u hol.

A u holu dve devojčice – redari. I jedno 10 ikona na zidu, minimum. Gleda me ona Bogorodica mrko, tačno zna da imam tremu i da sam nikakva majka jer sam zaboravila vlažne maramice a dete mi prljavo. To se njoj nikada ne bi desilo, garant. A gde su Ajnštajn, Tesla, gde je, bre, Jovan Jovanović Zmaj? Aaa, eno ih u ćošku, kod vatrogasnog aparata. Vidi Vuka Karadžića, ala se ofucao!

U prostoriji u koju ulazimo sedi mlada, jako našminkana žena. Podsetila me na jednu gospojicu s reklame, što odobrava bankarske kredite.

– Dobar dan, izvinjavam se što kasnimo, možemo li da uđemo?

– Može! – Veselo odvrati mlada, jako našminkana žena, a ja se zabrinuh za svoje duševno stanje. Jebeš mi sve ako to nije ona s reklame!

– Znate, dovela sam ćerku na testiranje. Htela bih da naglasim…

Ženica me prekide i ne skidajući osmeh koji kao da je nacrtan bio, reče:

– Mama, tata, vi možete ići, vratite se za jedno pola sata, otprilike. Ana, može li tako?

Pogledah u dete, uspaničeno, pritom shvatajući da nisam pokrila tetovažu.  Zaplači bre, ko normalna deca! Histeriši da nećeš da izađem, pusti koju suzu, seti se kad je onaj golub “preminuo”, kako ti imaš običaj da kažeš.

Ana izdajnički odvrati – Može!

Eto, šta ti je dete. Maziš ga, hraniš ga, kupuješ mu sladolede, vodiš na predstave, lečiš, ljubiš, a ono ti okrene leđa kad se najmanje nadaš! Jao, jadno moje dete, ovo je kraj detinjstva! Kad krene u školu, više ništa neće biti isto. Ovo leto ima da uživa, da uživa! Ima da pozajmim pare ako treba samo na more da je vodim, ima da joj kupim onu haljinicu što košta više nego diploma, ima da se udavi u slatkišima ako poželi i u 3 ujutru!

Joj, samo da se Ana sad ne uplaši, da ne odraste za tih pola sata, jebem ti vreme i onog ko ga prvi izmeri. Šta li rade tamo, o čemu pričaju sad? Možda će da izađe dvajes’ santima viša, možda viće neće dozvoljavati da je držim za ruku, možda će Crvenpaku početi da zove Crvenkapa! Vriiišt!!! A šta ako učiteljicu zavoli više od mame? Ta žena mi se nikako i ne dopada, uostalom. Našminkala se tu, namirisala i stavila iza uha neki tajni preparat koji privlači decu i tera ih da je zavole. I da teraju svoje majke da ih čekaju pred kabinetima, ko siročići. Teto, jesu li sva ova deca tvoja? Pa što ih ne pustiš, teto?!

Klinac od jedno 10 godina s loptom projuri hodnikom, usput odalamivši tim sportskim rekvizitom nekog manjeg dečka u glavu, ne osvrnuvši se. Evo. To je to. U ovakvog će da se zaljubi. Zbog ovog će da me laže i da skriva tajne od mene. Umreću. Jok, on će. Joj, moram da se lečim, definitivno. Znam, vezaću je za radijator, a njega ću za haubicu… šalim se, šalim se. Valjda 😉

– Mama, zove te teta da uđeš! – prenu me Anin glas.

Ušla sam i sela. Mlada, suviše našminkana žena je preturala po nekim papirima, Ana je pičila po kancelariji i dirala sve što joj je u dometu. Na stolu je stajao crtež. Neću da gledam, garant su neki kukasti krstovi, zombiji ili konj s haljinom. Jokbre, evo naše porodice! Sunce, oblačići, srculenca i dva vrapca veličine pume koji skakuću po zelenoj, bajkovitoj travici. Jao, što sam lepo ispala i još imam cvet u kosi. Kao da sam ispala iz Žikine šarenice, hahaha! Obožavam Anine crteže, čuvam sve od prvog, poneću i ovaj za kolekciju. Što ova ćuti, zašto ne progovori? Gestapo, jebote. Nešto joj se nije dopalo kod mog deteta. Glupača. Moje dete je najbolje dete na svetu i ova škola je nije ni zaslužila. Ionako više liči na bogosloviju nego na osnovnu školu. Mora da je Ana bila nemirna, da je pravila neka sranja. Pa šta, to je zdravo i veselo dete, šta se ova našminkana buni? Treba, bre, da je srećna…

– Mama, ja sam fascinirana. Imate divno, osećajno, pametno i duhovito dete, vidi se da je negovana i rasla u ljubavi. Neverovatno je otvorena i napredna, primetila sam da ste je malo i podučavali jer je čitala vrlo lepo. Možete biti spokojni i ponosni, vaše dete će se snaći u svakoj sredini, komunikativna je i socijalna… a bogami i brzo trči – dovrši kroz smešak.

Ana je i dalje pičila ukrug po kancelariji kao da je na baterije. Zahvalila sam se ženi i jedva dočekala da izađemo napolje, na vazduh. Ana je zgrabila čokoladicu još u hodniku a pao je i pokušaj ispuštanja s sprata preko gelendera. Ista ja, jebote, ista ja… najebali smo.

Sela sam na neku klupu, usput, dok je Ana trčkarala okolo. Da zapalim cigaretu. Da zapalim, pa da malo otplačem, krišom. Od sreće, od tuge, od straha, od pičkematerine, ko će ga znati…

Ana mi je pritrčala, poljubila me i ostavila tragove čokolade na mojoj majici. Život je ponovo postao divan.

Bar do jeseni 😉

PROVERITE KOLIKI STE PEDER

Ovih dana se digla strašna dževa oko vesti da su Amerikanci, uzrok svih naših nesreća, odobrili gej brakove. Umesto da se radujemo što će sada svi postati pederi i što će seme polako ali sigurno da im se zatre, mi digli dževu, ko da nam se radi o glavi, o plati i o penziji. Oh, wait, sve su nam uzeli, ali mi i dalje ćutimo. Nama je važnije dupe, da prostite.

Ne lezi vraže, ovi naši domaći izdajnici vs strani plaćenici koje dotira Soroš najaviše nacrt zakona koji pominje takvo šta i kod nas, i ako to zlo ikada prođe, pederi se više neće pederisati samo u svoja četiri zida, nego će možda nedajbože i decu da usvajaju, onu našu, što smo napravili pa ostavili. Voimjaoca!

Prvo i prvo, kao što svako zna, Srbin ne može biti gej. Ovi što se pederišu su neki ubačeni elementi, jer pravoslavna vera to ne dozvoljava, a zna se ko parkira traktor a ko otvara kapiju u našoj (sekularnoj) državi. Samo u Srbiji pederi su automatski i pedofili i ostali na „ili“, dok ovi što su prvi seks vežbali s ovcama ili opštili s maloletnim dečacima u crkvi to nikako nisu. Ako nosiš pravu uniformu, nisi peder. Dva i dva su četiri.

A to što naučnici tvrde da se pederi rađaju sa sklonostima prema suprotnom polu, to mačku o rep. Pa ko je još video da u vojsci, policiji, crkvi i politici ima pedera? Nema, zato decu treba usmeravati na pravi put, a ne dozvoljavati im da budu frizeri, umetnici i modni kreatori, pa da sutra piju koktele umesto šljivovice i još isturaju mali prst. Pomerila sam se s mesta, za svaki slučaj.

To što se oni vole, to je njihova stvar. I heteroseksualni parovi se vole, pa se ne krešu u dupe. Dobro, i ako se krešu, bar nisu pederi. Jer, ako okineš ženu u dupe, to je drugačije pošto peder u tom uživa a žena ne. A ako napraviš neželjeno dete, tu su institucije. Sve smo organizovali, nema greške i niko nije zakinut.

E sad, to što deca u domovima nemaju šta da jedu, što nema ko da ih zagrli, nauči da hodaju i govore, što često imaju agorafobiju i što ih kasnije izbace na ulicu ako se neko ne smiluje pa ih usvoji, to nije naš problem nego problem države. I to nisu naša deca, ali nema veze – ne damo ih pederima makar ih morali postreljati. I pedere i decu.

Sve je to zbog toga što mnogo brinemo o porodičnim vrednostima i imamo razvijenu nacionalnu svest. Jeste da mnogi ne znaju ni u koji razred im ide dete niti s kim se druži, ali to je zato što razmišljamo globalno i jako nam je bitno da se rađa što više dece. To se jasno vidi po zakonima i svaka trudnica može da vam opiše divan tretman koji je doživela u porodilištu, a novčanu i moralnu pomoć koje dobijaju i od države i u porodici ne treba ni pominjati jer nismo tu da se hvalimo, nego da se, da prostite, jebemo.

A ovi što su nešto bogu zgrešili pa su neplodni, ti mogu to isto. Da se jebu desetak godina, dok eventualno ne stignu na red kao usvojitelji. Posle takođe mogu da se jebu i to bez kondoma da ne bude da su na nečemu zakinuti.

Neki se pitaju kakav bi to loš uticaj mogao gej par da ima na dete. Reči nemam. Svako zna da bi to dete sigurno postalo gej i pravilo nove gejeve po Srbiji dok ne ostane Srba za pod šljivu. Takođe, sigurno bi upražnjavali seks pred detetom kao što rade svi ostali normalni parovi, pa bi dete pomislilo da je kres u bulju mejnstrim. Zlobnici koji pominju takozvane činjenice da se pederluk zasniva na ljubavi a ne samo na seksu su odavno provaljeni. Na primer, ja sam jednom videla na Google-u da je jedan peder bio i pedofil, pa je spopadao dečake u školi. To je pokazatelj da su svi isti i treba ih potrpati u rezervate, za svaki slučaj, jer budućnost srpske porodice je naš prioritet. A to što malo-malo pa izbace nešto o zlostavljanju dece u heteroseksualnim porodicama, to su sve čiste laži koje nam podmeće jak gej lobi.

Neko je dao predlog da, s obzirom da ih ne daju pederima, svaka srpska familija treba da usvoji bar po jedno nezbrinuto dete. Kakva glupost, pa ko zna čija je to krv i kakva je to genetika, da ne pominjem da to treba hraniti i oblačiti. Pa ne možemo da izađemo na kraj ni sa svojom decom, a kamoli s ko zna čijom i ko zna kakvom. Briši to, a ovog što je predložio na njivu, da oseti šta je muka, pa mu takve stvari više neće padati na pamet!

Neka, još veća budala, je pitala šta biste radili kad biste saznali da vam je dete gej. Čuj, gej, hahaha, pa to jednostavno nije moguće! Svako normalan će shvatiti da mu je dete zamenjeno u porodilištu ili da mu se žena švalerala s gejom, pa će tu nakazu izbaciti iz kuće. Oni koji podržavaju takvu decu su rušitelji tradicionalnih vrednosti i treba ih takođe postreljati da ne opterećujemo budžet džaba.

To ionako nisu naša deca, kako god okreneš.

Većina srpskog življa bi radije (tuđe) dete dala divljim životinjama u džungli, jer, ako su mogli Balu i Bagira da odgaje Moglija i od njega da postane onakva ljudina, što ne bi mogli još par hiljada ostavljene dece da damo njima.

Eto ideje – i vuk sit i ovce na broju! Decu koju ostave (heteroseksualni) roditelji treba ostaviti na ivici šume. Neka divlja životinja će ih već naći i dovesti u kuću, jazbinu ili brlog da napravi od njega čoveka, kad mi nismo u stanju. Automatski bismo smanjili troškove oko hrane, odeće i školovanja i rasteretili budžet, a dete bi živelo u zdravim uslovima, a ne da odrasta na bigmekovima i kojekakvoj genetski modifikovanoj hrani i da počne da sluša Madonu pa da sutra postane peder i da odgaji pedera.

Nema na čemu.

DIVAN, DIVAN DAN :)

Pre sedam godina, nekako u ovo vreme, nisam imala pojma koliko je današnji datum značajan za mene. Ne sećam se tačno šta sam tada radila, da li sam bila tužna ili vesela, da li sam pila kafu i gledala kroz prozor ili sam žurila nekuda, nekome… nemam pojma. Sve što znam i u šta sam sigurna je da sam imala prazninu tu negde oko srca, i negde u grlu… i svuda gde bih zakoračila, ma kakvu aktivnost upražnjavala i šta god pokušavala da strpam u tu rupu, da je nekako zapušim i od sebe sakrijem, ona je bila tu. Zjapila je kao otvorena rana. Kako to boli, to znaju one žene koje ne mogu da imaju decu.

Šteta što tada nisam znala i što neko nekako nije mogao da mi javi da se negde rodila jedna mala, plava devojčica, koja će skoro dve godine kasnije postati i zvanično moja ćerka. Koja će tu rupu zapušiti samo jednim osmehom, samo jednim jedinim. Da sam to tada znala, možda bi mi srce puklo od navale iznenadne sreće na koju nije bilo naviknuto niti pripremljeno. Možda je trebalo da bude ovako, prvo da je sanjam, da je tražim, da je želim, da je volim, da je zamišljam i čekam da dođe.

Ana, srećan ti rođendan. Voli te tvoja mama najviše, najviše! VTNNSC (znam da znaš, ali da ne zaboraviš, kao onu svesku iz srpskog, jutros.)

P.S. Otkada znaš da čitaš i možeš da pročitaš moje blogove ja sam pod stresom. Brinem jesam li napisala nešto što nije za decu. Nisam… deca su ljudi, mali ljudi i sve znaju bolje od nas. Ti si mali ljud koji sada deli one slatkiše drugarima iz razreda i koji pazi da ne pokvari pletenice dok visi kao pauk naglavačke na igralištu (provaljena si, da). Ne mogu da dočekam da dođeš kući – razbila sam šolju i skoro poplavila kupatilo jer sam malo šlb i dosadno mi je bez tebe. E da, pojela sam ti i pola one velike čokolade, znam da nećeš da se ljutiš 😉

I da znaš, gunenice, ovaj život je jedan divan poklon koji je upakovan ovako ili onako, ali uvek je uzbudljiv, baš uvek. 🙂 Vredi istražiti, videćeš 😉

Ja sam svoj poklon dobila, tvoj je ispod stola. CMOK :*

NO SLEEP

Legla sa sovama, ustala s petlovima (u stvari me probudio zvuk zavijajućeg turbo folka, po slobodnoj proceni bih rekla da je to Karleuša, pa bih radije upotrebila izraz „ustala s kokoškama“), umila se, pogledala u ogledalo, prestravila, uskočila na tuširanje, pogledala u ogledalo, prestravila. Podočnjaci k’o koševi, frizura dostojna Meduze, sve u svemu, kao da su se za moj stajling pobrinule pobesnele mačke na ekstaziju.

Kafa, laptop, pljuga, sat vremena skrolovanja, trolovanja, poslovnih dogovora, razbuđivanja, prekidan konstantnom zvonjavom telefona i dranjem na pse koji su mi uništili puzavicu u ćošku, sistematski. Pasu ko krave, božemesakloni. Konačno sam ih izvela u šetnju posle koje se uvek osećam osveženo kao posle posete srednjevekovnoj teretani sa svim onim spravama za mučenje, s akcentom na onu što vas razvlači, jer moji psi uvek vuku svako na svoju stranu, k’o glasači jebote.

Potom sam se sat vremena uveseljavala bezuspešno pokušavajući da dobijem nekog iz Toplane, da im čestitam Novu godinu i tako to. Ona teta s mašine nije bila raspoložena za razgovor, mora da je bila u nekom žešćem spidu, jer od toliko kafa čovek mora da odlepi, samo je ponavljala „sačekajte prvog slobodnog operatera“. Onda sam lukavo nazvala drugu službu koja me je prebacila trećoj, pa četvrtoj, na kraju sam se slatko ispričala s portirom kome sam uručila sve čestitke jer je bio naivan pa se javio na telefon. Dirnut tolikom pažnjom, konačno me prebacio gde treba i slučajno je neko bio na radnom mestu pa sam obavila stvar. Skidanje veša, pozdrav usisivaču i krpama, vađenje lutaka i lopti iz čeljusti pasa, maženje, druga pljuga. Polusatno vežbanje koje se pretvorilo u petnaestominutno jer sam lenja buba i mrzim fitness.

S obzirom da me se dojmio prijatan razgovor s radnicama u Toplani, sedoh za računar s namerom da napišem blog o tome, ali sam posle prvog pasusa shvatila da zaista mnogo psujem i da je bolje da tu temu ostavim za neki drugi dan, kad mi se smanji ovaj ubilački nagon. Pisaću o nečem drugom, dosta je ljudima crne hronike a bogami dosta je i meni.

Zatim sam pobegla iz stana u obližnji kafe da se iskukam drugarici i usput obavila još dva prijatna i jedan neprijatan telefonski razgovor, pomogla nekoj babi da odnese torbe s pijace do stana, izašla napolje s punim džepovima bombona koje sam pojela jer sam se osećala kao da imam pet godina i bilo mi je smešno i krajnje simpatično to što mi ih je baka bukvalno strpala u džepove. Potom radna akcija u vidu slaganja ormara u kojem se živ čovek ne bi snašao ni s kompasom, pa dnevno sređivanje Aninih fioka naspram kojih je moj ormar izgledao kao vojnički krevet. Samo ću reći da je ona sklona kreativnom neredu. To se tako kaže, a u stvari je to kombinacija Hirošime i Nagasakija, bez da preterujem.

Tu sam se setila da bih mogla da pojedem nešto, uzela pomorandžu, ali sam se uplašila da ću nedajbože da oslabim, pa sam pojela i dva sendviča. Onda sam toliko mrzela sebe i svoj nikakav karakter te sam pojela i čokoladu, da se utešim.

Otrčala u dnevnu nabavku namirnica, skoknula do biblioteke da vrnem knjige i uzmem druge, prelistavala ih usput i izbegla na volšeban način iznenadnu smrt gaženjem prilikom prelaska biciklističke staze. I onda kažu, opasno je telefonirati, a niko ne pominje opasnost od čitanja.

Posle prijatnog ćaskanja s majkom i ubeđivanja iste da zaista nosim potkošulju i da nije promaja u stanu, sela sam i dovršila blog. To se samo tako kaže, jer tekst njakam po ceo dan, a kad imam više komada, što uglavnom i imam, pišem ih naizmenično, pa udarim orgazmičnu završnicu svih odjednom oko 4 ujutru, jer tad shvatim da je bilo dosta i da je čak i mom vampirskom organizmu potrebno malo sna.

Pokupim Anu iz balavišta, malo bleja, malo igralište, malo drugi deo nabavke jer sam shvatila da sam zaboravila pola namirnica, pošto sam skot i nikada ništa ne zapisujem. Potom drljanje po kujni, povremeno spaljivanje iste jer me prekida konstanta zvonjava telefona i posete drugara, skidanje Ane s kuhinjskog šanka u pokušaju da dohvati diskobol, preskakanje pasa u kojem sam već iskusna jer me u stopu prate po gajbi otkad su se ispilili. Ručak, pozdrav suđu, ponovni pozdrav računaru s povremenim osvrtom na pisanje bloga prekinutim s tri partije „Ne ljuti se čoveče“, popizd jer nas je Ana razbila u sve tri, dolazak dragih prijatelja. Onda ponovno istrčavanjje Ane i pasa, posle kojeg sam u liftu otkrila da sam išarana po faci zelenim flomasterom pa mi je postalo jasno zašto me je komšija onako gledao dok sam otključavala vrata zgrade s kesom u zubima i rukama punim kerova i deteta. Šta ću kad mi je dete umetnik i voli da me grli dok crta.

Istovar deteta u obližnju rođendaonicu gde će provesti dva sata. Za to vreme odlazim na poslovni razgovor s nadom da sam oprala sav onaj flomaster i da mi nije sjebala majicu od čokolade dok sam je vodila tamo. Prijatan razgovor i efektna završnica u vidu mog lansiranja sa stolice kad sam ukapirala da je rođendan pri kraju i da moram galopom po dete.

Večera, kupanje deteta, bajka za laku noć koju redovno izmišljam jer mi idu na ganglije sve one bajke koje smo prošli već sto puta, kupanje mene, odlazak u grad da se vidim s nekim društvom. Povratak oko 1, pisanje bloga i drndanje Fejsa do četiri, odgovaranje na glupa pitanja poput „da li ti ikad spavaš?“ i ostale bisere ljudi koji ne shvataju da je to moj posao, u krajnjoj liniji, jer nemamo svi sreću da radimo posao koji ima ograničeno radno vreme ili slobodan dan. Širenje veša koji se prao u međuvremenu jer je noću jeftinija struja. Prijatni ljudi na Internetu koji su mi u neku ruku familija, bar neki od njih. Mnogi. Skoro svi, kad bolje razmislim 🙂

A vi, kako ste? 😉

Running from the nightmare
In the middle of the road
Hell’s no place for sleeping
In a world beyond control

KAKO SMO SISTEMATSKI UNIŠTENI OD RODITELJA

– „Mama, PAZITE!“

U tom trenutku kocka me pogodi u glavu. Nazvaću to kockom, mada je u pitanju bio neki tvrd predmet u obliku plastične kante za smeće iz koje viri malena spodoba razjapljenih čeljusti. I dok sam trljajući glavu i krišom proveravajući imam li na čelu tragove krvi pogledom tražila svoje dete po prostoriji, tetka s štrikerajem u ruci nastavi da sipa:

– „Jao, pa lepo sam vam rekla da pazite, izvinite mama! A ti mali, mrš u ćošak! Podivljali su posle praznika, nije ni čudo, siti i besni. A i vi, dolazite u pola 3 i onda očekujete ovde neki red i mir. Nisam ja plaćena za ovo planinarenje, hehehe, ja sam spremačica.“

– „Izvinite, gde su vaspitačice? I zašto su deca stalno unutra po ovom lepom vremenu?“

– „To ja ne znam, nego dajte 500 dinara, ovde piše da treba da platite.“

– „Za šta da platim? Već sam dala pare za sveske.“

– „Za roletne. Evo vidite u kom su stanju, a leti sunce prosto ubija i onda kukate kad deca neće da vam spavaju. Obariše nam se dečica k’o viršle, hehehe. I sutra ponesite paket vlažnih maramica, javili su da nećemo imati vode do jedan.“

– „Gospođo, pre par dana smo dali pare za klimu. Uostalom, moje dete je predškolac, a oni više ne spavaju u zabavištu. Leti je ionako ne dovodim stoga mene zaobiđite. Nemam ja roletne ni u svom stanu, nama su dobri i venecijaneri. Doviđenja!“

I dok me je matora ispraćala pogledom punim prezira i osude, ja sam obarala lični rekord u pronalaženju rođenog deteta, oblačenju i prezuvanju istog, pa s naramkom lutaka i nedovršenih crteža u naručju konačno napustila balavište. A lepo je moja pokojna baba govorila:

„Poveri dete drugom na čuvanje pa sedi i plači.“

Dok sam pokušavala da nožnim prstom dohvatim daljinski jer mi se rame ukočilo od nošenja Aninih stvari, drugom nogom sam se branila od nasrtljivih terijera u pokušaju da mi maznu pola banane preostale od jutros. S obzirom da ja palim TV samo noću, umesto sijalice, zaprepastih se. Kakav je ovo debilan kanal?! A tek ovaj! I taman kad sam htela da odustanem iskrsnu neka reportaža o vrtićima u Norveškoj. Vrtići su na otvorenom, u nekoj šumi. Gomila tek prohodale dece baza okolo samo u majicama na temperaturi ispod nule, pada i ustaje. Svuda okolo je drveće preko čijeg se korenja deca spotiču, ponovo ustaju i nastavljaju s penjanjem uz obronke. Klinka od jedva dve godine hoda po nekom oborenom deblu spretno kao Nađa Komaneči, pritom držeći u ruci sklepanu igračku koja podseća na vudu lutkicu. I dok sam ja umalo pojela koru od banane čekajući kad će mala da opiči dole i slomi vrat, jer je to u Srbiji normalno kad je dete bez nadzora (a posebno kad je moja mama prisutna da to vidi), psi su krišom dovršavali moju bananu dok ih je Ana ljubila u čela. Opušteno popodne prekinu gromoglasan krik moje majke:

– „Jesi li ti pri sebi, dete?! Navući ćeš neku boleštinu, ima da završiš u bolnici na infuziji! A kad ti igle budu virile iz vena setićeš se ti bakinih saveta! A ti, ugasi taj televizor i pripazi na svoje dete, jadno ono pored takve majke!“

– „I mama ljubi pse!“

Mala drukara me je gledala ispod oka očekujući podršku. Pročistih grlo u pokušaju da ne prsnem u smeh:

– „Mama, dokazano je je da je mnogo zdravije da poljubimo psa nego čoveka i da čovek ima mnogo više opasnih bakterija u ustima. Uostalom, stekle smo imunitet, opusti se.“

Bakuta nastavi kao da ništa rekla nisam:

– „A gola leđa? Priča se po gradu da ti dete ne nosi potkošulju, a promaja duva na sve strane! Zbogom jajnici! Da ne pominjem da si celo popodne provela u parku s detetom obučenim samo u tanku jaknicu!“

– „Ne znam kakve veze jajnici imaju s potkošuljom, ali svečano obećavam da ću je toplije obući čim se temperature spusti ispod 15 stepeni. Mama, pogledaj ovu dečicu na TV-u, ništa im ne fali a šetaju napolju samo u tankim majičicama. Ove kape što ih nose verovatno služe samo kao zaštita od eventualnog pada.“ 

– „Bože me sačuvaj! A mi hoćemo u Evropu! Jaooo, vidi, ovo jadno dete jede parče hleba koje mu je ispalo na zemlju i niko ni prstom da mrdne! Pa čemu služe vaspitačice i zbog čega im uopšte daju platu pitam ja tebe?!“ 

– „Suština ovakvih jaslica u prirodi je upravo sticanje prirodnog imuniteta. Napolju su po ceo dan i po svakom vremenu, padanje i ustajanje ih uči ne samo ravnoteži nego im jača samopouzdanje i veštinu snalaženja u prostoru. Istraživanja pokazuju da su takva deca retko bolesna, samouverena su, socijalna, nisu od onih koji lako odustaju kad se pojavi neki problem. Njih teške bolesti zaobilaze. Evo vidi, imaju i omanji zoološki vrt! Pogledaj kako su životinje pitome, eno ona žena mazi vuka.“

Ne moram da vam napomenem da sam morala da ugasim TV da mi keva ne umre od infarkta. Zna se šta su vukovi – ljudožderi. Ako šetate šumom i nosite ceger i crvenu kapicu najebali ste sto posto. Ako ste nejaka gospođa u godinama, spasa vam nema, proždraće vas sa sve naočarima i spavaćicom. Dakle, ovo druženje dece s životinjama je van pameti. Decu treba držati pod staklenim zvonom u koje im treba redovno doturati toplu odeću, isključivo kuvanu hranu i obavezno paziti da se tu ne uvuče neka životinja koje će ih van svake sumnje ujesti i preneti im neizlečivu zarazu.

I šta će im kiseonik? Te priče o blagotvornom dejstvu svežeg vazduha su samo urbane legende, to možete saznati, nažalost, suviše kasno – kad vam dete podlegne pod udarom najvećeg neprijatelja srpskog naroda – promaje. To što smo hiljadama svetlosnih godina daleko od humanijih sistema odgajanja dece nikoga ne treba da čudi. Ovo je Srbija. Zemlja gde je lakše dete nakljukati antibioticima nego malo uključiti mozak. Zemlja u kojoj nam decu vaspitavaju drugi, gde se odgoj dece svodi na zastrašivanje i bapske priče. Gde se deci radije kupuje puška nego knjiga. Jer nas mrzi. Jer smo apatični. Jer drugačije ne umemo, a ne želimo ni da pokušamo. Sve vreme mi u ušima odzvanjaju stihovi koje je nekada davno napisao jedan dečak:

Ne želim da odrastem u itisonu ispred TV aparata. Niti sam ja taj aparat, tata. Čoveče, ja sam izvan tih stvari. Pusti me, stari.

Originalni tekst možete pogledati ovde.

KAKO SE PRAVE BEBE

– Mamaaa, šta je Jovani?
– Nije joj ništa, trudna je, na toj slici je imala bebu u stomaku.
– Aha. A gde su slike kad sam ja bila u tvom stomaku?

Umalo viljuškom u oko da se ubodem, ‘leba mi. Pa oni iz Centra za socijalni rad rekoše da će dete početi da se raspituje o tome negde oko pete-šeste godine, a ova moja još ni tri nije napunila. Ala lažu, mamicu im! A i ona našla da progovori pre vremena i to samo zato da bi mene zajebala! Šta sad da kažem, kako da joj objasnim a da razume? Eee, crna Trla, sad beri kožu na šiljak. Udahnuh duboko u pokušaju da izgledam mirno, staloženo i zrelo:

– Ti nikada nisi bila u mom stomaku.
– Kako to? Kupila si me u radnji hehehehe?
– Jok bre, naručila sam te preko Interneta. Samo su oni do jaja spori i čekala sam dve godine da te isporuče.
– Mamaaaa, nemoj da se šališ stalno! Gde sam bila, kaži?
– Bila si u stomaku jedne druge tete, jer je moj bio pokvaren.
– Pa što ga nisi popravila, zašto nisi zvala majstora?
– Ana, neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti ma koliko mi to želeli. Tako je bilo i s mojim stomakom. Išla sam ja kod raznih majstora, ali džaba. Riknula boranija. A pošto sam ja po svaku cenu želela da te imam onda si ti rasla u stomaku te tete (njen je šljakao) i ona te je rodila, a tata i ja smo došli po tebe i odveli te kući. To se zove usvajanje deteta.

– Aha. Aj prebaci na Bejbi TV, sad će da mi počne crtani.

Odahnuh tako glasno da su me verovatno čuli stanari tri okolna bloka i uvalih joj u usta ekstra čokoladicu da prikrijem sreću što sam tako dobro prošla. Šta dobro, RASTURILA SAM! Ja sam boginja a ne majka, ja sam jedinica za vaspitavanje i to toliko velika jedinica da se u praksi češće koristi mikroTrla i pikoTrla! I malo je falilo da optrčim pobednički krug po dnevnoj sobi držeći i dalje onu viljušku u ruci k’o štafetu, kad Anakonda progovori s lukavim izrazom lica:

– Ja znam kako se prave bebe, hehe!

Tačno sam znala da će sad neko sranje da se desi. Što se ne drogira k’o sva normalna deca nego izigrava Gestapo, uperila one plave oči u mene , razjapila čeljusti pune čokolade i ceri mi se u lice? Joj živote, teretano! A iz jaslica ima odmah ujutru da je ispišem, jer to je mogla samo tamo da čuje! A da joj kažem da pita vaspitačicu? Babu? Milana Tarota? Neka se konsultuje s terijerima, oni su to prošli pa će da joj časkom objasne. Crna rodo, što me donese na ovaj šugavi svet?! Hmmm, možda da se ja ipak priklonim klasičnoj verziji s pčelama i cvetom? Jok, to je loša ideja, ima da me smori pitanjima dok na kraju skroz ne prsnem pa počnem da sipam detalje. Misli Trla, misli! Ček, polako, ludim! Iskuliraj se, iskuliraj se. Diši boktejebo, diši duboko. Zen faza. Namaste. Pročistih grlo:

– Dakle, da čujem. Kako se prave bebe?
– Od šećera i sna