VAŠKE!

Ako nemate pametnija posla, uvek možete dobiti vaške.

Fora je što nikad nemate pojma gde i od koga ste ih zapatili, jer ako ih neko ima, taj ćuti k’o zaklan. I nemojte sad tu da mi se iščuđavate, naš narod smatra da se od vašljivosti i promaje umire, i da je rak zarazan.

Gde možete zapatiti ova mila stvorenja? U autobusu, vozu, u bolnici, čekaonici, kod frizera, u bioskopu, naročito ako se ljubite, u školi, na poslu – birajte. Mislite o tome i dok slikate selfije 😉

Na primer, moja ćerka ih je fasovala za vreme školskog raspusta. S obzirom da za sve ove godine nikad nisam imala čast i privilegiju da dobijem vaške, odem ja na net, ko svaka normalna korisnica društvenih mreža, da se obavestim o tome kako da ih se rešim.

To nikako nemojte raditi.

Iščitavala sam proklete forume 3 sata i naišla na sijaset „sigurnih“ načina da se rešim gamadi, od kojekakvih basnoslovno skupih preparata, do turanja na glavu petroleja, varikine, sirćeta, soli i koječega. Nađoh čak i recept s tartufima, verovali ili ne. Dakle, siže je bio ovakav – staviš dete u gasnu komoru i nema problema! Đe si, brate HitlerE!

Upadoh u žešću frku, ko da me je hipnotisala Slađana Velkov u paketu s Vulinom – nemam pojma šta ću, gde ću i kako ću, pa se dosetih da bi bilo dobro da detetu stavim Domestos na glavu, sve prekrijem alu-folijom da vaške ne uteknu a da se ozrače, i ostavim je tako jedno 3 dana, jer ako ono sranje uništava 99% bakterija, možda ubija i ovu stoku. Za sve to vreme, da je nalivam sirćetom i uljem lavande koje pouzdano rasteruje ovu pošast, a onda da pripalim i par sveća pored ikone, za svaki slučaj. Pizdary!

U žešćoj panici nazovem ti ja drugaricu frizerku, koja reče sledeće:
„Šta ti je, sva deca imaju vaške! Poprskaj bilo kojim preparatom iz apoteke, poprskaj ponovo posle nedeljak dana i gotovo!“
„Joj, a šta ako sam i ja dobila vaške?!“ (panic mode ON)
„Budalo, vaške ne idu na farbanu kosu!“

Išamarah se jedno 5 puta sa svake strane i krenem: Step one – MAST.
Svinjska, bre. To bar ne može da je otruje. Jadno dete je sve otrpelo s osmehom, kao da sam joj stavila najmirišljaviji nektar nebeski, plus je tražila ‘leba, masti i „alAve“ paprike za doručak. Tako namazanu sam je iščešljavala jedno dva sata nekim specijalno gustim metalnim češljem protiv vaški koji sam platila 1300 dindži u obližnjoj apoteci.

Rezultat: tri debele vaške muerto, ostale preživele.

Popizdim ja i odem u apoteku da kupim mnogo hvaljen sprej „Supitox“ (oko 500 dindži, ako se ne varam), koji navodno nije štetan za decu i životinje, a smrdi ko otrov za pacove. To čudo je pobilo sve žive vaške, ali ostade gomila gnjida. Šta ću, turim đozle na nos i započeh pregled, dok nisam ukapirala da sam matora i ćorava i da nema šansone da ih sve pronađem, a ima ih ko zaposlenih preko veze u javnim preduzećima.

Posle dvočasovnog piljenja u Aninu plavu kosu i češljanja onim metalnim češljem završismo dan premorene i s 50% kose manje, zbog jebenog češlja i preparata koji isušuje kosu. Stan sam doslovce sterilisala – sve usisala, oribala, svu posteljinu, plišane igračke i nošenu garderobu otkuvala. Jorgan s bračnog kreveta se posle toga toliko skupio da sam ga dala Ani da pokrije lutke, ali nema veze. Sve u svemu, tako sam ulizala stan da smo se dva dana po njemu klizali kao po ledu, a jedan od pasa je umalo slomio vrat dok je silazio sa sprata.

Umorna k’o posle radne akcije Brčko-Banovići, zapalih pljugu i počeh da pozivam redom sve poznate osobe s kojima smo bili u kontaktu, s krajnje ljudskom namerom da im javim da Ana ima vaške i da treba da se eventualno i oni pregledaju. Opšta kultura, jebala me ona. Da skratim, 90% ljudi koje sam zvala nam od juna nisu ušli u kuću, ko da smo HIV pozitivni, ‘ladno i bez suza. Doduše, jedna rođaka nam je donela neko voće koje je njena mama poslala, ali sam morala da izađem ispred zgrade da ga preuzmem, dok su njena deca panično izvirivala iz auta i urlala: “Požuri, mama!“ Plus, majka drugarice s igrališta koju sam odranije provalila da se non-stop češe je zabranila svom detetu da se igra s Anom, doživotno. Žena me je čak i izbacila iz FB prijatelja samo zato što sam joj rekla da pregleda svoje dete jer se može desiti da je dobila vaške od mog (bila mi je pegla da izrazim sumnju da je možda njeno dete prenosilac). Draga moja, to ti nije nikakva zaštita, treba da me turiš na blok!

Da ne zaboravim, posle dva dana nađoh na svom ramenu OVOLIKU vašku. Toliko o tome da one ne idu na hemijski tretiranu kosu, još jedna zabluda. Sedim ja i plačem i prskam se onim otrovom ko da mi je zadnje, majke mi. Na svu sreću, sem još jedne u kosi, drugih bubetina nije bilo – biće da mi je uskočila dok sam tretirala svoje jadno dete. Vrhunac sreće me je obuzeo posle trosatnog češljanja u kojem ne pronađoh niti jedno jajašce. Kučka nije stigla da se razmnoži, jupi!

Posle nedeljak dana poprskah ja Anu ponovo, za svaki slučaj i sebe, ovog puta onim basnoslovnom skupim preparatom „Paranit“ – košta oko 1500 dinara i podjednako je učinkovit kao Supitox. Doduše, ima prijatan miris i masan je neviđeno, ispira se iz jedno desetak šamponiranja. Tamo piše da taj preparat ubija vaši i gnjide tako što ih guši. Ne palite se – gnjide ne ubija, to je notorna laž na koju nasedaju neiskusne budale kao ja. Međutim, gusti češalj koji se dobija uz njega je bio pravo otkrovenje, mnogo bolji od metalnog koji sam prethodno kupila. Rekla bih da sam jednosatnim češljanjem povadila Ani skoro sve gnjide! Sutradan iščešljah još pet jajašaca i to je bilo to, što se parazita tiče. Naravno, paničar kao što sam ja je dete maltretirao češljanjem još nedeljak dana, bez obzira što gnjida više nije bilo.

Nemojte širiti priču, ali istim češljem je preventivno iščešljavam bar jednom nedeljno, nikad se ne zna kad može da ih dobije ponovo, počela je školska godina.

Dakle, šta ako imate vaške? Negde u Srbiji postoji specijalizovani salon za uništavanje vaški, ali nemam pojma gde je. Ako nemate pojma ni vi, evo saveta iz prve ruke:

Sedite i dobro se isplačite, popijte jednu rakiju, zatim se poprskajte bilo kojim sprejem iz apoteke, nabavite gust metalni češalj i navalite na pos’o. Posle svakog poteza češljem operite ga u vodi ili prebrišite vlažnim tuferom, da posao ne bi bio uzaludan. Ne berite brigu, kućni ljubimci ih ne mogu dobiti. Ne zaboravite da tretman preparatom ponovite i sledeće nedelje, da pobijete stoku koja se eventualno izlegla u međuvremenu, dok ne postane polno zrela i dobije mogućnost da snese još jajašaca. Sve usisajte, otkuvajte peškire i jastučnice, ono što ne može strpajte u kese, zavežite i ostavite tako desetak dana, da gamad pocrka od gladi.

Javite svima da imate vaške i vi, čak i ako ih nemate, ostaviće vas na miru bar pola godine. Ako zanemarite uštedu u vremenu i kafi, akcenat treba da stavite na prijatna popodneva provedena u socijalizaciji sa svojim detetom koje ima vaške, umesto s retardiranim budaletinama koje misle da su vaške neizlečiva bolest iz srednjeg veka sa smrtnim ishodom.

I da, vaške su dosadne ali se mogu istrebiti, za razliku od glupih ljudi.

ISPOVEST LUDE MAME JEDNOG DIVNOG PRVAČIĆA

Nije dovoljno što je ponedeljak, nego je još i prvi septembar. Navila sam sat u 6, ali  sam se probudila oko 4 i piljila u plafon dva sata kao luda Mara. Vesela sekiracija, što bi rekla moja baba. Moje dete danas polazi u školu.

Školsku torbu sam sinoć pakovala dva sata. Kako – ne znam, jer se unutra nalazi samo jedna sveska, iz srpskog, pernica i Anina omiljena igračka – magarence koje leži na jastuku. Tako je naložila učiteljica i dala nam spisak. Vrlo pametan potez, kad uzmemo u obzir da je mnogo mama kao što sam ja – ludih i emotivnih, kojima je čak i ovo pakovanje big deal. Kad sam je spakovala, onda sam dete naterala da torbu otvori i zatvori tri puta, da proverim da li će ona to umeti sama sutra. Nije prevrnula očima, videla je da sam „šlb“ i shvatila da to treba ignorisati. Da joj se zahvalim, ubacila sam krišom u džepić torbe čokoladicu. Ima da ulepi pola učionice. Učiteljice, izvini.

Nadam se da joj je ostalo dovoljno kose posle jutarnjeg sređivanja frizure. Ja to inače spičim za minut, ali danas sam odlepljena ko etiketa i nisam sva svoja, te sam joj napravila 3 (slovima: tri) frizure koje sam sve rasformirala i na kraju uplela kike. Krenuli smo u školu na vreme, da ne provali odmah učiteljica da ćemo povremeno kasniti zbog moje spetljanosti. U životu nisam spremala stvari  ranije, već sam od onih koji su navikli da ujutru ne čuju sat, pa trče po stanu ko divokoze i sudarajući se s ukućanima pokušavaju da sve postignu. Uglavnom mi je to uspevalo, pa mi je ta loša navika ostala ukorenjena. Ovo danas častim 😉

Pred školom smo se fotografisale. Te slike nećete videti jer su mi oči malko zamućene, mislim da mi je nešto upalo u oko. Trudila sam se da Ana to ne primeti. Ona je bila vesela i sve to je podnela bolje od mene, što je divno.  I ostalim roditeljima se plakalo, samo niko nije hteo prvi da počne, znam. U holu su nas dočekale neke fine tete i odvele je na doručak. Otišla je bez pogovora i veselo zagrlila drugaricu koju poznaje još iz vrtića. Laknulo mi je.

Na putu do kuće prisećala sam se svog polaska u školu. Roditelji su me odvezli i bukvalno istovarili ispred školske zgrade, pa odjurili na posao. U džepu mi je bila jabuka jer čokolada kvari zube. Mama, to sam ti zapamtila, da znaš. Sat vremena sam stajala sama u hodniku i čekala da se pojavi neko i smesti me nekuda. Nijedno dete poznavala nisam, toga se vrlo jasno sećam, pa sam stajala pored nekog zida i trudila se da budem totalno neupadljiva. Takođe je vrlo živa slika učiteljice koja me je stavila u prvu klupu, gde sam sedela dok nisu otkrili da sam u pogrešnom razredu. Onda su me odveli u drugu učionicu gde su deca već posedala. Jedna devojčica je imala istu haljinu kao ja, samo je njena bila u divnoj crvenoj nijansi, a moja teget-plava, kao da sam pošla na rad u neku fabriku. Sećam se da sam tu malo popizdela, ne samo zbog haljine, nego i činjenice da su svu decu dovele mame i tata ili bar bake i dede, samo sam ja bila sama. Ispostavilo se da to nije toliko važno jer sam se odmah divno uklopila i uvek bila učenica za primer, socijalno, veselo i nasmejano dete. I nikad se nisam držala mami za suknju. Sad mi nekako žao 😉

Nemam pojma zbog čega vam ovo pričam sem zbog činjenice da ste jeftiniji od psihijatra. Inače, nisam od onih isprepadanih majki koje su prilepak detetu. Ana odavno ide sama do prodavnice, kod drugarice, ponekad i na igralište ako je tamo neko poznat, sama prelazi ulicu ispred naše zgrade, namešta svoj krevet, sprema sobu, pomaže mi i kada ne tražim. Ja sam volela da idem u školu, nadam se da će se dopasti i njoj. Valjda je to onaj iskonski i  blesavi strah da joj uskoro više neću biti potrebna. Sve je tako brzo proletelo, prebrzo, vreme leti i to shvatim svaki put kad je pogledam. Raste, zubići ispadaju, noge su sve duže, fazoni sve zreliji, društvo sve starije. Nosi patike broj 33. Ludilo! Ja nosim 37. Juče je iz obesti probala neku moju majicu i skoro da joj je taman. To me je nekako uplašilo.

Ana, kad ovo budeš pročitala, nemoj da pokažeš baki, ko boga te molim – zezaće me dok sam živa. Nadam se da ćeš uspeti da me istrpiš ovakvu par dana, obećavam da ću se popraviti, časna pionirska reč. I kunem se, nikad više ti neću izuti patike i brisati ih ponovo, niti ću te mučiti s onim šnalicama koje žuljaju, samo zato što imaju iste jagodice kao što su one na bermudama. Ruke više nećemo prati tri puta, neću te grliti pred školom deset minuta ko da te u vojsku ispraćam. I baš me briga da li se čarape slažu s patikama, nosi koje želiš, mama je samo malo odlepila. Zato si mi se valjda i smejala jutros, zaslužila sam, znam. Mame su smešne, ponekad.

Idi, druži se, nauči lepe i korisne stvari, igraj se, zabavljaj se, zaljubi se. Ako to bude onaj što te je dokačio torbom dok je utrčavao u učionicu, nema veze, preživeću. Ja sad odoh da kuvam ručak i nadam se da neću zapaliti nešto.

Šalim se! Valjda…

PETICIJA DA DECA RASTU MALO SPORIJE

Moram da vam priznam, spremala sam se za to čudo više nego za sopstvenu maturu, ‘leba mi. Ne valja ova haljina, kratka je a malo je i drečava, ispašću neka neozbiljna, lelemud majka. Pantalone, može, to je do zemlje. Gde mi je rolka? Pa šta ako je 25 stepeni, ako sam mogla godinama da se kuvam u gradskom prevozu, mogu i tih 45 minuta u školi! Neću valjda nešto s dekolteom? Nije svaki dan testiranje za upis u prvi razred!

I tako, lomatam se ja u onim neudobnim cipelicama za svadbe i sahrane držeći svoje omiljeno zmijče za ruku  -ćerku Anakondu, koji oni na šalterima i u ustanovama zovu Anom.

– Pazi, ne u blato! Jao, nemoj nove patike da krljaš, ne šutiraj tu konzervu, tako ti đačke knjižice!

– Mama, šta je to đačka knjižica?

– Bolje da ne znaš, to će da te prati kroz život. Tu se upisuju ocene, na primer, koliko si pametna, koliko si sposobna…

– Aha. To ja upišem ili ti?

– Ne. Učiteljica će to, a mama će dotle sve nokte da pojede, ko ovaj ovde što sam upravo slomila, jebem ti nokat.

– A je l’ upisuju tamo i da sam lepa?

– To se ne računa. Treba da si dobra i pametna, da učiš nove stvari.

– Je l’ to ono ko kad ti staviš jaje u mikrotalasnu a ono eksplodira?

– Slično, samo nemoj to da pominješ pred učiteljicom, molim te.

Jao, ‘lebe mekani, samo da preživim ovo. Sad će sigurno da je pitaju da broji do sto a ona će preskočiti 96 kao i uvek. Joj, a ako je pitaju za adresu, a mi se preselili? Jebem ti i narodne heroje i onog što je ulicama ime davao, zar tu da zglajznemo?! Nisam pripremljena na ovo, majke mi. A ni ona baš…

– Je li Ana, imaš li ti rođenu braću? To će sigurno da te pitaju tamo.

– Imam. Brata i sestru.

– Kako, bre, imaš kad nemaš? Jedinica si, bre!

– Imam Bafi i Bagiru.

– Ali oni su psi!

– Kakve to veze ima? Ti kažeš da su oni tvoje bebe isto.

– Pa jeste…. u pravu si. Imaš pa imaš.

– Mama, a što mi ne usvojimo nekog dinosaurusa, nema veze da li je muško ili žensko? Davaću mu keks.

Ulazimo u školsko dvorište, Ana je u tih 50m do stepenica na ulazu u zgradu uskočila u bar dve bare, kleknula da pomazi kucu koji joj se olinjao na helanke ko da je medved, ruke obrisala o mene i malo se umočila u neku fontanicu, šta li je.

Na ulazu sedi crna mačka, a ja od mačaka imam fobiju veću nego od poreznika i Telekoma zajedno.

– Mama, mačka! – upozori me Ana. Je l’ ja sad neću moći da se upišem u školu?

– Moći ćeš, svašta od tebe! – hrabro zaobiđoh mačku na 10 metara i uleteh u hol.

A u holu dve devojčice – redari. I jedno 10 ikona na zidu, minimum. Gleda me ona Bogorodica mrko, tačno zna da imam tremu i da sam nikakva majka jer sam zaboravila vlažne maramice a dete mi prljavo. To se njoj nikada ne bi desilo, garant. A gde su Ajnštajn, Tesla, gde je, bre, Jovan Jovanović Zmaj? Aaa, eno ih u ćošku, kod vatrogasnog aparata. Vidi Vuka Karadžića, ala se ofucao!

U prostoriji u koju ulazimo sedi mlada, jako našminkana žena. Podsetila me na jednu gospojicu s reklame, što odobrava bankarske kredite.

– Dobar dan, izvinjavam se što kasnimo, možemo li da uđemo?

– Može! – Veselo odvrati mlada, jako našminkana žena, a ja se zabrinuh za svoje duševno stanje. Jebeš mi sve ako to nije ona s reklame!

– Znate, dovela sam ćerku na testiranje. Htela bih da naglasim…

Ženica me prekide i ne skidajući osmeh koji kao da je nacrtan bio, reče:

– Mama, tata, vi možete ići, vratite se za jedno pola sata, otprilike. Ana, može li tako?

Pogledah u dete, uspaničeno, pritom shvatajući da nisam pokrila tetovažu.  Zaplači bre, ko normalna deca! Histeriši da nećeš da izađem, pusti koju suzu, seti se kad je onaj golub “preminuo”, kako ti imaš običaj da kažeš.

Ana izdajnički odvrati – Može!

Eto, šta ti je dete. Maziš ga, hraniš ga, kupuješ mu sladolede, vodiš na predstave, lečiš, ljubiš, a ono ti okrene leđa kad se najmanje nadaš! Jao, jadno moje dete, ovo je kraj detinjstva! Kad krene u školu, više ništa neće biti isto. Ovo leto ima da uživa, da uživa! Ima da pozajmim pare ako treba samo na more da je vodim, ima da joj kupim onu haljinicu što košta više nego diploma, ima da se udavi u slatkišima ako poželi i u 3 ujutru!

Joj, samo da se Ana sad ne uplaši, da ne odraste za tih pola sata, jebem ti vreme i onog ko ga prvi izmeri. Šta li rade tamo, o čemu pričaju sad? Možda će da izađe dvajes’ santima viša, možda viće neće dozvoljavati da je držim za ruku, možda će Crvenpaku početi da zove Crvenkapa! Vriiišt!!! A šta ako učiteljicu zavoli više od mame? Ta žena mi se nikako i ne dopada, uostalom. Našminkala se tu, namirisala i stavila iza uha neki tajni preparat koji privlači decu i tera ih da je zavole. I da teraju svoje majke da ih čekaju pred kabinetima, ko siročići. Teto, jesu li sva ova deca tvoja? Pa što ih ne pustiš, teto?!

Klinac od jedno 10 godina s loptom projuri hodnikom, usput odalamivši tim sportskim rekvizitom nekog manjeg dečka u glavu, ne osvrnuvši se. Evo. To je to. U ovakvog će da se zaljubi. Zbog ovog će da me laže i da skriva tajne od mene. Umreću. Jok, on će. Joj, moram da se lečim, definitivno. Znam, vezaću je za radijator, a njega ću za haubicu… šalim se, šalim se. Valjda 😉

– Mama, zove te teta da uđeš! – prenu me Anin glas.

Ušla sam i sela. Mlada, suviše našminkana žena je preturala po nekim papirima, Ana je pičila po kancelariji i dirala sve što joj je u dometu. Na stolu je stajao crtež. Neću da gledam, garant su neki kukasti krstovi, zombiji ili konj s haljinom. Jokbre, evo naše porodice! Sunce, oblačići, srculenca i dva vrapca veličine pume koji skakuću po zelenoj, bajkovitoj travici. Jao, što sam lepo ispala i još imam cvet u kosi. Kao da sam ispala iz Žikine šarenice, hahaha! Obožavam Anine crteže, čuvam sve od prvog, poneću i ovaj za kolekciju. Što ova ćuti, zašto ne progovori? Gestapo, jebote. Nešto joj se nije dopalo kod mog deteta. Glupača. Moje dete je najbolje dete na svetu i ova škola je nije ni zaslužila. Ionako više liči na bogosloviju nego na osnovnu školu. Mora da je Ana bila nemirna, da je pravila neka sranja. Pa šta, to je zdravo i veselo dete, šta se ova našminkana buni? Treba, bre, da je srećna…

– Mama, ja sam fascinirana. Imate divno, osećajno, pametno i duhovito dete, vidi se da je negovana i rasla u ljubavi. Neverovatno je otvorena i napredna, primetila sam da ste je malo i podučavali jer je čitala vrlo lepo. Možete biti spokojni i ponosni, vaše dete će se snaći u svakoj sredini, komunikativna je i socijalna… a bogami i brzo trči – dovrši kroz smešak.

Ana je i dalje pičila ukrug po kancelariji kao da je na baterije. Zahvalila sam se ženi i jedva dočekala da izađemo napolje, na vazduh. Ana je zgrabila čokoladicu još u hodniku a pao je i pokušaj ispuštanja s sprata preko gelendera. Ista ja, jebote, ista ja… najebali smo.

Sela sam na neku klupu, usput, dok je Ana trčkarala okolo. Da zapalim cigaretu. Da zapalim, pa da malo otplačem, krišom. Od sreće, od tuge, od straha, od pičkematerine, ko će ga znati…

Ana mi je pritrčala, poljubila me i ostavila tragove čokolade na mojoj majici. Život je ponovo postao divan.

Bar do jeseni 😉

PROVERITE KOLIKI STE PEDER

Ovih dana se digla strašna dževa oko vesti da su Amerikanci, uzrok svih naših nesreća, odobrili gej brakove. Umesto da se radujemo što će sada svi postati pederi i što će seme polako ali sigurno da im se zatre, mi digli dževu, ko da nam se radi o glavi, o plati i o penziji. Oh, wait, sve su nam uzeli, ali mi i dalje ćutimo. Nama je važnije dupe, da prostite.

Ne lezi vraže, ovi naši domaći izdajnici vs strani plaćenici koje dotira Soroš najaviše nacrt zakona koji pominje takvo šta i kod nas, i ako to zlo ikada prođe, pederi se više neće pederisati samo u svoja četiri zida, nego će možda nedajbože i decu da usvajaju, onu našu, što smo napravili pa ostavili. Voimjaoca!

Prvo i prvo, kao što svako zna, Srbin ne može biti gej. Ovi što se pederišu su neki ubačeni elementi, jer pravoslavna vera to ne dozvoljava, a zna se ko parkira traktor a ko otvara kapiju u našoj (sekularnoj) državi. Samo u Srbiji pederi su automatski i pedofili i ostali na „ili“, dok ovi što su prvi seks vežbali s ovcama ili opštili s maloletnim dečacima u crkvi to nikako nisu. Ako nosiš pravu uniformu, nisi peder. Dva i dva su četiri.

A to što naučnici tvrde da se pederi rađaju sa sklonostima prema suprotnom polu, to mačku o rep. Pa ko je još video da u vojsci, policiji, crkvi i politici ima pedera? Nema, zato decu treba usmeravati na pravi put, a ne dozvoljavati im da budu frizeri, umetnici i modni kreatori, pa da sutra piju koktele umesto šljivovice i još isturaju mali prst. Pomerila sam se s mesta, za svaki slučaj.

To što se oni vole, to je njihova stvar. I heteroseksualni parovi se vole, pa se ne krešu u dupe. Dobro, i ako se krešu, bar nisu pederi. Jer, ako okineš ženu u dupe, to je drugačije pošto peder u tom uživa a žena ne. A ako napraviš neželjeno dete, tu su institucije. Sve smo organizovali, nema greške i niko nije zakinut.

E sad, to što deca u domovima nemaju šta da jedu, što nema ko da ih zagrli, nauči da hodaju i govore, što često imaju agorafobiju i što ih kasnije izbace na ulicu ako se neko ne smiluje pa ih usvoji, to nije naš problem nego problem države. I to nisu naša deca, ali nema veze – ne damo ih pederima makar ih morali postreljati. I pedere i decu.

Sve je to zbog toga što mnogo brinemo o porodičnim vrednostima i imamo razvijenu nacionalnu svest. Jeste da mnogi ne znaju ni u koji razred im ide dete niti s kim se druži, ali to je zato što razmišljamo globalno i jako nam je bitno da se rađa što više dece. To se jasno vidi po zakonima i svaka trudnica može da vam opiše divan tretman koji je doživela u porodilištu, a novčanu i moralnu pomoć koje dobijaju i od države i u porodici ne treba ni pominjati jer nismo tu da se hvalimo, nego da se, da prostite, jebemo.

A ovi što su nešto bogu zgrešili pa su neplodni, ti mogu to isto. Da se jebu desetak godina, dok eventualno ne stignu na red kao usvojitelji. Posle takođe mogu da se jebu i to bez kondoma da ne bude da su na nečemu zakinuti.

Neki se pitaju kakav bi to loš uticaj mogao gej par da ima na dete. Reči nemam. Svako zna da bi to dete sigurno postalo gej i pravilo nove gejeve po Srbiji dok ne ostane Srba za pod šljivu. Takođe, sigurno bi upražnjavali seks pred detetom kao što rade svi ostali normalni parovi, pa bi dete pomislilo da je kres u bulju mejnstrim. Zlobnici koji pominju takozvane činjenice da se pederluk zasniva na ljubavi a ne samo na seksu su odavno provaljeni. Na primer, ja sam jednom videla na Google-u da je jedan peder bio i pedofil, pa je spopadao dečake u školi. To je pokazatelj da su svi isti i treba ih potrpati u rezervate, za svaki slučaj, jer budućnost srpske porodice je naš prioritet. A to što malo-malo pa izbace nešto o zlostavljanju dece u heteroseksualnim porodicama, to su sve čiste laži koje nam podmeće jak gej lobi.

Neko je dao predlog da, s obzirom da ih ne daju pederima, svaka srpska familija treba da usvoji bar po jedno nezbrinuto dete. Kakva glupost, pa ko zna čija je to krv i kakva je to genetika, da ne pominjem da to treba hraniti i oblačiti. Pa ne možemo da izađemo na kraj ni sa svojom decom, a kamoli s ko zna čijom i ko zna kakvom. Briši to, a ovog što je predložio na njivu, da oseti šta je muka, pa mu takve stvari više neće padati na pamet!

Neka, još veća budala, je pitala šta biste radili kad biste saznali da vam je dete gej. Čuj, gej, hahaha, pa to jednostavno nije moguće! Svako normalan će shvatiti da mu je dete zamenjeno u porodilištu ili da mu se žena švalerala s gejom, pa će tu nakazu izbaciti iz kuće. Oni koji podržavaju takvu decu su rušitelji tradicionalnih vrednosti i treba ih takođe postreljati da ne opterećujemo budžet džaba.

To ionako nisu naša deca, kako god okreneš.

Većina srpskog življa bi radije (tuđe) dete dala divljim životinjama u džungli, jer, ako su mogli Balu i Bagira da odgaje Moglija i od njega da postane onakva ljudina, što ne bi mogli još par hiljada ostavljene dece da damo njima.

Eto ideje – i vuk sit i ovce na broju! Decu koju ostave (heteroseksualni) roditelji treba ostaviti na ivici šume. Neka divlja životinja će ih već naći i dovesti u kuću, jazbinu ili brlog da napravi od njega čoveka, kad mi nismo u stanju. Automatski bismo smanjili troškove oko hrane, odeće i školovanja i rasteretili budžet, a dete bi živelo u zdravim uslovima, a ne da odrasta na bigmekovima i kojekakvoj genetski modifikovanoj hrani i da počne da sluša Madonu pa da sutra postane peder i da odgaji pedera.

Nema na čemu.

POBEĆI NEGDE

Iskrena da budem, poslednjih nekoliko godina više ne žudim previše za letovanjem na moru. Ne žudim jer se sećam detinjstva, avanturističkih kampovanja, Makarske, borova, zrikavaca, mirisa mora, društva sa svih strana  koje smo upoznavali svake godine, prvih ljubavi. Tada se išlo uglavnom kolima ili vozom. Prosto čovek da ne može da odluči koja varijanta je bila gora, ako se uzme u obzir da smo tada još letovali s roditeljima.

Putovanje vozom je meni lično bio pravi horor, ne samo zbog toga što je to bila čitava odiseja kojoj se kraj nikada naslutiti nije mogao, nego što su moji roditelji uvek unajmljivali prokleta spavaća kola i spavali kao topovi do željene destinacije, dok sam ja piljila u plafon i beskrajno se dosađivala, obzirom da Jugoslovenska željeznica nije prala te prozore ama baš nikada, pa se kroz njih skoro nije moglo ni videti, a noćna sam ptica bila oduvek.

Ako smo išli autom, to je tek predstavljalo poseban ugođaj. Zamislite sliku nas četvoro u Fići specijalu (nikada nisam provalila po čemu je bio toliko specijalan, sem što bi prokuvao na svakih 10km a ne na svakih 5, kao onaj ordinarni koji smo imali ranije), sestra koja cele noći spava, prevrće se i piči me nogama u glavu, ja koja povraćam na svakoj krivini a krivina koliko hoćeš, keva i ćale koji se svađaju celim putem jer moj otac nikada nije bio u stanju da zapamti put.

-Ovde ćemo desno, pa do Tjentišta.

-Levo na sledećoj raskrsnici, tako kaže mapa.

-Ma ta karta ništa ne valja, pravio ju je idiot! Ja se lepo sećam da se ide desno, tamo postoji jedna prečica, vozio sam tuda sto puta, blablablatruć.

-Nisam baš sigurna, možda da ipak poslušamo kartu?

Iako je keva staloženo pokušavala da ga urazumi, uvek bi došlo do odbrojavanja-10, 9, 8, 7….6, 5, 4, 3, 2, 1, BUUUUM!

-Hoćeš da kažeš da ja ne znam kuda vozim?! Pa ja sam ovuda vozio sto puta, vezanih očiju bih našao put! Te mape su od pre pet godina, država se izgradila, putevi napravili, a oni će meni da treba levo! Idemo desno!

-Mama, meni se piški.

-Ćut’ bre tamo i spavaj, za pola sata stižemo do nekog restorana pa ćemo tamo da pravimo pauzu, neću da stajem ovde kad je puna linija!

Naravno, kao po pravilu, posle bar dva sata vožnje po kozjim stazicama neobeleženim na mapi, uzbrdo, mi bismo konačno stali jer bi prokuvao i auto a i moji roditelji. To bi obavezno bila neka vukojebina gde smo istrčavali da piškimo kud koji mili moji, s nadom da nećemo stati na zmiju i da odnekud neće iskrsnuti medved.

Sve bi se to zaboravljalo u trenutku kada bismo stigli na odredište, ubacili bismo se u neki dobar mod i veselo provodili bar dvadeset dana na moru, što je danas mnogima u domenu naučne fantastike.

Znate šta, to su bila vremena takozvanog paradajz turizma. Taj i takav turizam po mom mišljenju je bio daleko napredniji od ovog današnjeg kad se na letovanje ne nosi samo paradajz i par konzervi pride, nego se nosi baš sve, za ne daj bože, jer cene „preko“ nisu baš primerene džepovima većine naših turista. Koliko god da je putovanje do destinacije bilo golgota, ljudi su bili opušteniji, plaže čistije i manje načičkane, nekako smo svi više bili povezani i s prirodom i s ljudima. Svirale su se gitare na plaži, pilo se kvalitetno domaće vino, jela riba na gradele, meduze nisu bile kao nilski konji, more nije toliko cvetalo, a miris koji bi se osetio još kilometrima pre nego se dođe do obale, taj miris je ono što ne mogu nikako da zaboravim.

I da, usput nije bilo carinika  da nam život zagorčavaju.

Danas se godišnji odmor planira mesecima ranije. Onaj ko se opekao s letovanjem preko agencija ima veoma težak posao. Surfuj, posećuj forume da vidiš ko je koga zajebao i gde,  pa da te agencije i takve smeštaje zaobiđeš. Guglaj slike, uveličavaj, koristi Google mape, traži parking u blizini, lociraj lekare, prodavnice, blizinu plaže. Istraži kakav je pesak ili šljunak, ima li meduza i ostalih morskih nemani, da li je gužva i moramo li da preskačemo ležaljke k’o kozlić  da bi se domogli vode, koliki je popust ako bukiramo ranije. Tu golgoti nije kraj. Treba proveriti kakve sadržaje nudi ta destinacija, ima li šta zanimljivo da se obiđe u blizini, kakav je ulazak u vodu, zbog dece, ima li kakve zabave, da li je buka prevelika, koliko će da nas opale po džepu. Sve nam smeta, sve nam je važno.

Posle svega ovoga, premoreni od višenednevnog surfovanja, guglanja, pregovaranja, više smo raspoloženi za neku banju gde se leče živci nego za more.

Ako ipak ne idemo nikuda, onda mrzimo sve ove srećnike koji  idu, opljuvavamo njihove slike s letovanja, kudimo, zavidimo. Kiselo grožđe & sladak limun. Hvalimo obale reka, veličamo Štrand, kod kuće je najlepše. Hau jes nou. Samo da niko ne primeti da bi dali pola litre krvi za tričavih sedam dana pored neke morske obale, makar vrvelo od ježeva i meduza i makar spavali na plaži i jeli ‘leba i paštete. Ostaje nam samo da uglavimo noge u lavor, bućkamo njima i kričimo k’o galebovi, da malo osetimo ugođaj ili da se eventualno prisetimo prijatelja i rođaka kojima bi mogli da se uvalimo na par dana, ako nisu, u to ime, već poisključivali sve telefone i odselili se preventivno na drugu lokaciju.

Setih se stare fore na tu temu: „Kod kuće je najlepše. Kad nam se sunča, sunčamo se, kad nam se kupa kupamo se, kad nam se jede, jedemo se…“

Živelo letovanje!

ONO KAD IZABEREŠ POGREŠNU BAJKU

Neko je jednom mudro zaključio da je čišćenje kuće u kojoj žive deca podjednako delotvorno kao čišćenje snega dok još uvek pada. Da to ne mora da bude baš tako pročitala sam na netu. Stručnjaci savetuju da decu treba da naučimo da nam pomažu tako što ćemo sve pretvoriti u igru.

Život u velikom stanu s dva psa, sedmogodišnjim detetom i suprugom koji još uvek ne zna gde mu stoje čarape pretvorio me je u spremačicu bez plate. Zato sam rešila da zeznem Anu, jer je ona najnaivnija, da mi pomaže još više.

– Mama, hajde da igramo tablić! Ja sam odličan matematičar, tako je rekla učiteljica!

– Meni je to dosadilo, pravo da ti kažem. Da probamo jednu novu igru?

– Može!

– Evo, ti ćeš biti Pepeljuga!

– Juhuuuuu! A ti, dobra vila?

– Jokbre, ja sam zla maćeha koja ti naređuje!

Pre nego što je mala plavuša ukapirala moju podlu nameru, pozvala sam je u sobu da je uredim. Stavila sam joj kecelju, vezala maramu, uplela pletenicu i dala joj metlicu.

– Pepeljugo, slušaj ‘vamo! Ja sad idem u radnju da kupim neke sitnice za bal i dok se vratim hoću da se ova kuhinja blista, ščula?

– Hoću i ja na bal!

– Ako hoćeš da ideš na bal, dok se ne vratim pokupi sve što si pobacala! Počisti stiropor koji si namrvila u kujni, kasnije spremi svoju sobu da ne lomimo vratove preko kocki i kad sve završiš, nahrani pse. Ako sve uradiš kako treba, možda ću te povesti sa sobom u kafić. Htedoh reći, na bal.

– I daćeš mi lepu haljinu i tvoj rajf s biserčićima?

– Još ću i kolače da ti napravim!

Bingo! Ana je odjurila u kuhinju i zatvorila vrata za sobom, a ja sam otišla u poštu da predam paket, zadovoljno se smeškajući. Sama sebi sam čestitala na dovitljivosti. Ovu foru ima da prodam svim drugaricama, u bronzi će da me izliju!

Posle obavljenog posla u pošti svratila sam da kupim Ani ogrlicu, da je nagradim za dobro obavljen posao, pa požurila kući da uživam u plodovima novootkrivene vaspitne metode.

Ana je sedela za računarom udubljena u igricu, na glavi je nosila moj rajf s biserčićima. Nezainteresovano mi je mahnula dok sam ulazila:

– Ćao, mama!

– Zašto sediš tu, nećeš da se igraš više?

– Sve je pospremljeno!

– Kako je to moguće kad sam bila odsutna samo pola sata? Ko ti je pomogao, miševi ili ptičice? – dobacih sarkastično.

– Dobra vila!

Utom iz kuhinje izroni moja keva, sva zajapurena od ribanja:

– Ko je prosuo onaj stiropor po kuhinji i zašto kerovima dajete bombone?!

– Kakve bombone?

– Raznobojne, M&M!

– Ana, zašto si psima dala bombone? Odlazi u svoju sobu i pospremi je odmah ako već nisi!

Ana lenjo ustade i posle pola minuta se začu sumnjiva lomljava iz sobe. Kad sam se popela na sprat i otvorila vrata, sve je bilo na svom mestu.

– Srce mamino vredno, dođi da te mama poljubi!

– Je l’ sad mogu na bal?

– Možeš, kupila sam ti ogrlicu da budeš najlepša tamo. Samo da nađemo neku haljinu…

– Ne treba, mamice, mogu ja i ovako!

U trenutku kad sam otvorila orman, na mene se obrušila kamara garderobe, a jedna vešalica mi je skoro izbila oko.

– Spremala si, a? Šteta, mogla si sa mnom da ideš na bal, a ovako ćeš ostati da spremaš sobu i da vežbaš matematiku…

Ana pokuša neopaženo da zgrabi novu ogrlicu, međutim, ona se rasprsnu i šarene kuglice se rasuše po celoj sobi.

– …i da pokupiš sve do jedne kuglice s tepiha dok se ja ne vratim!

– Ti si zla maćeha!

– Možda, ali ja svoju majku nisam lagala. Idem dole da popijem kafu s dobrom vilom, pa ću doći da proverim kako napreduje pos’o.

Pola sata kasnije, provirila sam kroz ključaonicu. Ana se valjala po podu s psom, sva garderoba je i dalje bila razbacana a kuglice su se presijavale po teget tepihu. Naglo otvorih vrata:

– Vidim, radovi napreduju – primetih sarkastično. – Zašto nisi ni počela sa spremanjem?

Ana me šeretski pogleda i namignu mi:

– Čekam miševe da mi pomognu, kao u bajci.

Odmahnula sam glavom nezadovoljno i počela da spremam onaj neviđen krš, kad se oglasi zvono. Ana se zajuri na vrata i skoči u zagrljaj svom tati koji se upravo vratio s posla.

– Tata, kako si, kako je bilo na poslu? Mama i ja se igramo!

– Evo, samo da malo dođem sebi pa ću se i ja igrati s vama. A čega se igrate?

– Igramo se bajki, mama je Pepeljuga!

Tako mi i treba kad sam izabrala pogrešnu bajku. Sledeći put ću da budem Uspavana lepotica!

DIVAN, DIVAN DAN :)

Pre sedam godina, nekako u ovo vreme, nisam imala pojma koliko je današnji datum značajan za mene. Ne sećam se tačno šta sam tada radila, da li sam bila tužna ili vesela, da li sam pila kafu i gledala kroz prozor ili sam žurila nekuda, nekome… nemam pojma. Sve što znam i u šta sam sigurna je da sam imala prazninu tu negde oko srca, i negde u grlu… i svuda gde bih zakoračila, ma kakvu aktivnost upražnjavala i šta god pokušavala da strpam u tu rupu, da je nekako zapušim i od sebe sakrijem, ona je bila tu. Zjapila je kao otvorena rana. Kako to boli, to znaju one žene koje ne mogu da imaju decu.

Šteta što tada nisam znala i što neko nekako nije mogao da mi javi da se negde rodila jedna mala, plava devojčica, koja će skoro dve godine kasnije postati i zvanično moja ćerka. Koja će tu rupu zapušiti samo jednim osmehom, samo jednim jedinim. Da sam to tada znala, možda bi mi srce puklo od navale iznenadne sreće na koju nije bilo naviknuto niti pripremljeno. Možda je trebalo da bude ovako, prvo da je sanjam, da je tražim, da je želim, da je volim, da je zamišljam i čekam da dođe.

Ana, srećan ti rođendan. Voli te tvoja mama najviše, najviše! VTNNSC (znam da znaš, ali da ne zaboraviš, kao onu svesku iz srpskog, jutros.)

P.S. Otkada znaš da čitaš i možeš da pročitaš moje blogove ja sam pod stresom. Brinem jesam li napisala nešto što nije za decu. Nisam… deca su ljudi, mali ljudi i sve znaju bolje od nas. Ti si mali ljud koji sada deli one slatkiše drugarima iz razreda i koji pazi da ne pokvari pletenice dok visi kao pauk naglavačke na igralištu (provaljena si, da). Ne mogu da dočekam da dođeš kući – razbila sam šolju i skoro poplavila kupatilo jer sam malo šlb i dosadno mi je bez tebe. E da, pojela sam ti i pola one velike čokolade, znam da nećeš da se ljutiš 😉

I da znaš, gunenice, ovaj život je jedan divan poklon koji je upakovan ovako ili onako, ali uvek je uzbudljiv, baš uvek. 🙂 Vredi istražiti, videćeš 😉

Ja sam svoj poklon dobila, tvoj je ispod stola. CMOK :*

KAKO SMO SISTEMATSKI UNIŠTENI OD RODITELJA

– „Mama, PAZITE!“

U tom trenutku kocka me pogodi u glavu. Nazvaću to kockom, mada je u pitanju bio neki tvrd predmet u obliku plastične kante za smeće iz koje viri malena spodoba razjapljenih čeljusti. I dok sam trljajući glavu i krišom proveravajući imam li na čelu tragove krvi pogledom tražila svoje dete po prostoriji, tetka s štrikerajem u ruci nastavi da sipa:

– „Jao, pa lepo sam vam rekla da pazite, izvinite mama! A ti mali, mrš u ćošak! Podivljali su posle praznika, nije ni čudo, siti i besni. A i vi, dolazite u pola 3 i onda očekujete ovde neki red i mir. Nisam ja plaćena za ovo planinarenje, hehehe, ja sam spremačica.“

– „Izvinite, gde su vaspitačice? I zašto su deca stalno unutra po ovom lepom vremenu?“

– „To ja ne znam, nego dajte 500 dinara, ovde piše da treba da platite.“

– „Za šta da platim? Već sam dala pare za sveske.“

– „Za roletne. Evo vidite u kom su stanju, a leti sunce prosto ubija i onda kukate kad deca neće da vam spavaju. Obariše nam se dečica k’o viršle, hehehe. I sutra ponesite paket vlažnih maramica, javili su da nećemo imati vode do jedan.“

– „Gospođo, pre par dana smo dali pare za klimu. Uostalom, moje dete je predškolac, a oni više ne spavaju u zabavištu. Leti je ionako ne dovodim stoga mene zaobiđite. Nemam ja roletne ni u svom stanu, nama su dobri i venecijaneri. Doviđenja!“

I dok me je matora ispraćala pogledom punim prezira i osude, ja sam obarala lični rekord u pronalaženju rođenog deteta, oblačenju i prezuvanju istog, pa s naramkom lutaka i nedovršenih crteža u naručju konačno napustila balavište. A lepo je moja pokojna baba govorila:

„Poveri dete drugom na čuvanje pa sedi i plači.“

Dok sam pokušavala da nožnim prstom dohvatim daljinski jer mi se rame ukočilo od nošenja Aninih stvari, drugom nogom sam se branila od nasrtljivih terijera u pokušaju da mi maznu pola banane preostale od jutros. S obzirom da ja palim TV samo noću, umesto sijalice, zaprepastih se. Kakav je ovo debilan kanal?! A tek ovaj! I taman kad sam htela da odustanem iskrsnu neka reportaža o vrtićima u Norveškoj. Vrtići su na otvorenom, u nekoj šumi. Gomila tek prohodale dece baza okolo samo u majicama na temperaturi ispod nule, pada i ustaje. Svuda okolo je drveće preko čijeg se korenja deca spotiču, ponovo ustaju i nastavljaju s penjanjem uz obronke. Klinka od jedva dve godine hoda po nekom oborenom deblu spretno kao Nađa Komaneči, pritom držeći u ruci sklepanu igračku koja podseća na vudu lutkicu. I dok sam ja umalo pojela koru od banane čekajući kad će mala da opiči dole i slomi vrat, jer je to u Srbiji normalno kad je dete bez nadzora (a posebno kad je moja mama prisutna da to vidi), psi su krišom dovršavali moju bananu dok ih je Ana ljubila u čela. Opušteno popodne prekinu gromoglasan krik moje majke:

– „Jesi li ti pri sebi, dete?! Navući ćeš neku boleštinu, ima da završiš u bolnici na infuziji! A kad ti igle budu virile iz vena setićeš se ti bakinih saveta! A ti, ugasi taj televizor i pripazi na svoje dete, jadno ono pored takve majke!“

– „I mama ljubi pse!“

Mala drukara me je gledala ispod oka očekujući podršku. Pročistih grlo u pokušaju da ne prsnem u smeh:

– „Mama, dokazano je je da je mnogo zdravije da poljubimo psa nego čoveka i da čovek ima mnogo više opasnih bakterija u ustima. Uostalom, stekle smo imunitet, opusti se.“

Bakuta nastavi kao da ništa rekla nisam:

– „A gola leđa? Priča se po gradu da ti dete ne nosi potkošulju, a promaja duva na sve strane! Zbogom jajnici! Da ne pominjem da si celo popodne provela u parku s detetom obučenim samo u tanku jaknicu!“

– „Ne znam kakve veze jajnici imaju s potkošuljom, ali svečano obećavam da ću je toplije obući čim se temperature spusti ispod 15 stepeni. Mama, pogledaj ovu dečicu na TV-u, ništa im ne fali a šetaju napolju samo u tankim majičicama. Ove kape što ih nose verovatno služe samo kao zaštita od eventualnog pada.“ 

– „Bože me sačuvaj! A mi hoćemo u Evropu! Jaooo, vidi, ovo jadno dete jede parče hleba koje mu je ispalo na zemlju i niko ni prstom da mrdne! Pa čemu služe vaspitačice i zbog čega im uopšte daju platu pitam ja tebe?!“ 

– „Suština ovakvih jaslica u prirodi je upravo sticanje prirodnog imuniteta. Napolju su po ceo dan i po svakom vremenu, padanje i ustajanje ih uči ne samo ravnoteži nego im jača samopouzdanje i veštinu snalaženja u prostoru. Istraživanja pokazuju da su takva deca retko bolesna, samouverena su, socijalna, nisu od onih koji lako odustaju kad se pojavi neki problem. Njih teške bolesti zaobilaze. Evo vidi, imaju i omanji zoološki vrt! Pogledaj kako su životinje pitome, eno ona žena mazi vuka.“

Ne moram da vam napomenem da sam morala da ugasim TV da mi keva ne umre od infarkta. Zna se šta su vukovi – ljudožderi. Ako šetate šumom i nosite ceger i crvenu kapicu najebali ste sto posto. Ako ste nejaka gospođa u godinama, spasa vam nema, proždraće vas sa sve naočarima i spavaćicom. Dakle, ovo druženje dece s životinjama je van pameti. Decu treba držati pod staklenim zvonom u koje im treba redovno doturati toplu odeću, isključivo kuvanu hranu i obavezno paziti da se tu ne uvuče neka životinja koje će ih van svake sumnje ujesti i preneti im neizlečivu zarazu.

I šta će im kiseonik? Te priče o blagotvornom dejstvu svežeg vazduha su samo urbane legende, to možete saznati, nažalost, suviše kasno – kad vam dete podlegne pod udarom najvećeg neprijatelja srpskog naroda – promaje. To što smo hiljadama svetlosnih godina daleko od humanijih sistema odgajanja dece nikoga ne treba da čudi. Ovo je Srbija. Zemlja gde je lakše dete nakljukati antibioticima nego malo uključiti mozak. Zemlja u kojoj nam decu vaspitavaju drugi, gde se odgoj dece svodi na zastrašivanje i bapske priče. Gde se deci radije kupuje puška nego knjiga. Jer nas mrzi. Jer smo apatični. Jer drugačije ne umemo, a ne želimo ni da pokušamo. Sve vreme mi u ušima odzvanjaju stihovi koje je nekada davno napisao jedan dečak:

Ne želim da odrastem u itisonu ispred TV aparata. Niti sam ja taj aparat, tata. Čoveče, ja sam izvan tih stvari. Pusti me, stari.

Originalni tekst možete pogledati ovde.

MRZIM NARODNJAKE!

Većina nas gaji u sebi neki potmuli, pritajen strah, drugima ponekad bizaran, čudan i neobjašnjiv, ali nama samima vrlo realan. U periodu kad postanemo roditelji ponekad ti strahovi kulminiraju i postaju brojniji. Neko brine o zdravlju deteta i vugli ga po lekarima za svaku sitnicu, drugi strahuju od ratova i ostalih pošasti. Čitala sam ja o fobijama, proučavala ih. Kad sam videla da postoji jedna koja označava strah od dugačkih reči i provalila da se zove HIPPOPOTOMONSTROSESQUIPEDALIOPHOBIA, odustala sam od daljeg istraživanja jer mi je to bio apsolutni pobednik. Oni koji su fobiji dali takav naziv su se otvoreno zajebavali s delom populacije koji tu fobiju ima, a potrudili su se da je uvale i ostalima, očigledno.

Da ne dužim, jedan od mojih najvećih strahova tokom odgajanja Anakonde beše da mi dete ne zavoli narodnjake.

Slušala je ona dečju muziku, nije da nije. Ali, budimo realni, ko još može da izdrži „Ćihu-ćihu-ćihuhu“ pedeset puta uzastopno a da ne uzme tupu kašiku i počne da se piči njom po aorti?! Psovala sam i Ivu i voz i Branka Kockicu u paketu i rešila da moram nešto da promenim dok nisam završila u Lazi. I tako, CD-i s dečjom mjuzikom su volšebno nestajali, dok su njihovo mesto zauzimali novi.

Posledica svega bila je ta da je prvi stih koji je Ana otpevala bio „Ona radi u rudniku, život joj nije lak, zato ne voli, ne voli muziku, ona voli ritam jak.“ Nikada neću zaboraviti njeno prvo vađenje krvi za vreme koga se junački držala i pevala pesmu „Jače manijače.“ To je zvučalo toliko komično na bebećem jeziku da je onaj mučenik od laboranta jedva uspeo da izvadi detetu krv jer se tresao u pokušaju da ne umre od smeha.

– „Mama, vi baš ne volite dečju muziku, a?“, ponavljao je kroz smeh, a mene je ubijao blam.

Onda je zagotivila Boni Em, Nirvanu, šarala je kroz žanrove majstorski. Najsmešniji od svega je bio njen izgovor engleskih reči i ozbiljnost s kojom ih je izgovarala, potpuno sigurna da ne greši. Nekad bih je ispravljala, nekad ne, toliko je to bilo komično na neki divan način.

Nekako u to vreme se zaljubila u „BitlEse.“ To nije umela da izgovori nikako (iz ove perspektive mi se čini da je to radila namerno), ma koliko ja ponavljala.

– „Mama, kako bube mogu da pevaju?“, iščuđavala se Ana.

– „Sad će mama da ti objasni, paz’ ovamo!“

Slike na Google-u su se smenjivale jedna za drugom. Naletela je na sliku Džona Lenona. On joj se najviše dopao. Duga kosa, đozle, onaj blaženi izraz lica. Smatrala je da je on najdivnije biće i počela da traži da joj puštamo isključivo Bitlse. Priznajem da mi to uopšte nije padalo teško, naprotiv! Prokleti „Ivin voz“ je postao prošlost!

U jednoj šetnji tako naletesmo na popa. Bio je obučen u crnu mantiju i onako bradat i neobičan zaokupio Aninu pažnju.

– „Mamaaa, vidi, Deda Mraz u crnini! Neko mu je umro?“

– „To nije Deda, to je sveštenik, radi u crkvi“, zakikotala sam se.

– „Šta on tamo radi?“

– „Radi posao za koji je plaćen, moli se Bogu, šta ja znam.“

– „Ali mama, Bog ne postoji!“

Tu rečenicu je izgovorila upravo kad smo se mimoilazile s sveštenikom. On zastade, pogleda nas obe mrko i podozrivo reče:

– „Je l’ te to mama slagala?! Deda Mraz ne postoji, Bog postoji.“

Pritisak mi se digao u sekundi. On će moje dete da truje protiv mene! Pre nego što sam uspela da odreagujem, Ana viknu:

– „Moja mama nikad ne laže! Ti lažeš!“

Ne da se mala. Deda Mraz da ne postoji?! Bila, videla, primila paketić, slikala se u krilu.

– „Ako čika tvrdi da Bog postoji neka ti ga pokaže“, lukavo odvratih, uzdržavajući se da ne prasnem.

Sveštenik se nije dao zbuniti. Izvuče neku knjigu u kojoj su se, normalno, nalazile slike raznih svetaca i prstom pokaza na jednu na kojoj je bio Isus: „Evo, pogledaj!“

Ana prevrnu očima: “Ala lažeš! Pa to je onaj iz BitlEsa!“

DOK SI NA MOM ‘LEBU

Pripadam generaciji „dok si na mom ‘lebu“, a vi? Sto posto i vi, jer to ne može da omane. Jeste da moja keva u životu hleb nije umesila, ali bi mi zamesila gadno svaki put kad sam pokušala da ispoljim neposlušnost. Ja mislim da su muškarci nekada imali veće kite, žene veće sise, svi su šljakali ko nesvet i nisu dizali glave od posla i sigurno zato i nisu stigli da zamese taj jebeni hleb od sedam kora. Šteta što nije bila jedna kora više, pa da rimujemo, ovako izostaje psovka, a svi znaju da ja više volim da psujem nego ‘leba da jedem.

Kad god sam pokušala da se pohvalim nekim uspehom, makar najmanjim, roditelji bi kretali u kontraofanzivu. Da se ne pokvarimo, kao da smo tegle ajvara a ne deca. Ako ste u četvrtoj godini naučili da čitate, oni su to sigurno znali još u embrionskoj fazi, a u materici su već prevodili na tri strana jezika Jovu Jovanovića Zmaja i citirali bar šest filozofa – na latinskom, podrazumeva se. Tako su mene moji u trećoj godini naučili „Pesmu mrtvih proletera“ koja je u mojoj izvjedbi zvučala više kao „Pecma mjtvih projeteja“, ali šta mari, babe i dede su tapšale, uzdisale, jer sam ja to umela baš onako izražajno da recitujem dok sam čačkala nos, doturale im kintu koju bi ovi ubacivali u moju kasicu. Sad nešto razmišljam, ja te pare nikad posle videla nisam, mislim da je kasicu pojela maca ili neka slična predatorka. Pritom, jadnici su plaćali neki kredit u iznosu od jednog dinara i zbog toga ja nikada nisam imala markirane patike, jer to ne nose deca poštenih ljudi. Deca poštenih ljudi budu ekspedovana iz kreveta oko 5 ujutru da bi posle priprema dostojnih triatlonaca, koje obuhvataju zadihano trčanje po kući, dernjavu, sudaranje i kašnjenje, bivala ubačena u auto i ostavljena na milost i nemilost vaspitačicama. Ključ oko vrata se podrazumevao, i to neki od pola kile, sigurno su nam zato stalno zabranjivali da sami idemo na Dunav da plivamo. S tim sidrom oko vrata ne bi mogla da plovi ni lađa„Kvin Meri“, kad vam kažem. Takodje se radilo na opismenjavanju ljubljenih im naslednika putem konstantnog uvežbavanja i slobodnih tema, kao što su „Sarma je u rerni, uključi na trojku“, „Nemoj da čujem da ste se tukle“, „Prvo uradi domaći pa onda kvari oči TV-om“, „Uzmi hleb i mleko na crtu i nemoj da je neko opet uzimao Bajadere ili ću da se roknem“, etc.

I ne treba vi sad da mislite da nam detinjstvo nije bilo baš nešto i da su nas zapostavljali. Jok. Radilo se do tri, iz balavišta su nas kupili oko 5. Verujem da su po nas dolazili peške i kroz smetove čim im je trebalo toliko vremena. To je sigurno onaj deo o đacima pešacima, jer svi naši roditelji listom su bili đaci pešaci i bar 6 km su svakog dana prevaljivali peške do škole. I uvek po snegu. Čini se da je u to vreme postojalo samo jedno godišnje doba-zima. Ajs ejdž jebote! Ja nekako verujem da su ponekad hodali i na rukama da zbune one silne vukove koji su ih vrebali po obroncima Fruške gore i tako se spasu sigurne smrti. E, onda vaskrsnu oko petice, potpaju nas u kola i stignemo kući za pet minuta. Pranje ruku, klopa, mrš napolje do crtaća u 7 i 15, posle toga mrš u krevet. Moraju i oni malo da se odmore kad su se već celog dana bavili nama, jel.

Kad smo malo stasali, svake subote smo imali čast da učestvujemo u tzv. VELIKOM SPREMANJU. Jeste da je napolju bilo lepo vreme, ali prozor subotom mora pasti! Ja ne znam ko je smislio ta stakla, što se mene tiče bolje bi bilo da smo se u bunker preselili. To mi je trauma, pa i dan danas kad vidim prozor i na njemu tačkicu ja perem sve da je i ponoć. Dvajesprvi vek je, upalim svetla i piči. Patologija, znam. Ali, jednog sunčanog dana sam u akciji VS iskopala iz budžaka đačku knjižicu svog oca i videla tamo neke čudne brojeve, a nisu petice. Više su ličile na dvojke, ako mene pitate. Ali, tata valjda bolje zna, ako on kaže da su petice onda su petice i šlus! I nije pukao jednu godinu, on je to namerno pauzirao da bi išao u razred sa svojim, godinu dana mlađim, najboljim drugom. Ja sam išla u razred s najboljim drugom, valjda sam zato imala sve petice. Logika je tu.

Takođe su pazili da ne upadnemo u loše društvo i ne dohvatimo se alkohola ili droge. Srpski rečeno, pazili su da ne sedimo na ‘ladnom betonu. Naši roditelji toliko mrze tu pošast da verujem da se kljukaju tim bensedinima i bromazepamima samo za naše dobro. Što više oni popiju, manja je verovatnoća da će toga ostati za nas. Zato gutaju te tablete k’o na takmičemju i zalivaju ih alkoholom, sve je to za dobrobit svoje dece. Uz to, pospešuju našu privredu ulaganjem u farmaceutsku industriju, jednim udarcem dve muve. Na mlađima svet ostaje!

Da pomenem i forsiranje bratstva-jedinstva. Ima da se družite i s manjinama i s većinama, nema biranja i zajebavanja. Meni je to, pravo da vam kažem, bilo baš lepo. Taman smo se navikli na to, kad oni nešto popizdeše i napraviše krvoproliće u kom su stradali podjednako i Boro i Ramiz, a Mirko se posvadjao sa Slavkom i meci leteli k’o na filmu. I takav amanet nam ostavili da smo se mi skroz zbunili i rešili da posedamo za kompjutere i distanciramo se malo, jer više nismo sigurni koji su naši i ko nam je neprijatelj.
E , ja sam rešila da budem moderan roditelj i da svoje dete vaspitavam na drugi način. Od starih fora zadržala sam samo onu „Uhvatisezaušipaigraj“, ta mi je nekako omiljena i pravo da vam kažem može da zbuni dete na dvajes’ sekundi, ali kad se oporave od zbunjenosti onda je gadno. „Dok si na mom ‘lebu“ ne dolazi u obzir jer svi znaju da ja ne mesim, a „dok si na mojim palačinkama“ zvuči nekako glupo i nema potrebnu težinu. Posebno što mi dete pojede dve palačinke, a ja sve ostale. Nego, ja njoj lepo dam komp i igrice i moram da se pohvalim da vozi Korvetu bolje od mene, posebno u delu kroz Francusku. Ne znam ni sama koliko je zlih zmajeva do sada ubila i koliko neprijatelja zavila u crno. Ako nastavi da bude ovoliko nemirna bavim se mišlju da je ubacim na „Travian“, pa neka uči o starim civilizacijama, neka skuplja zlato i ubiVa neprijatelje našeg , galskog naroda. I ja sam uvek bila Gal na Travianu, sreća mamina. To se igra po 12 sati dnevno, mesecima. Konačno ću moči da odspavam k’o čovek, a imaću i više vremena za Fejs.

I pravo da vam kažem, lepo se slažemo. Samo se povremeno posvađamo ako igramo umrežene jer ona loše podnosi poraz. Ipak ima samo 6 godina i ne zna šta su pravi problemi.

Videće ona to čim otvori nalog na Fejsu.