NERVNI SLOM JE OSNOVNO LJUDSKO PRAVO

Ustajem, umivam se. Grabim kutiju s nes kafom i sipam iz nje iskusno dozu u šolju, dolivam vodu iz česme i prst mleka i sedam za prokleti kompjuter da tražim posao.

Traženje posla u Srbiji ako nemate veze i novac može biti veoma slično jurišanju na vetrenjače. Ponuda je očajna, kao kad ste okoreli mesojed a prinuđeni ste da kupujete u radnji u kojoj prodaju isključivo vegetarijansku hranu. Sem što je radnja loše snabdevena , ona je i skupa a prodavci su neotesani, neljubazni i nadobudni. I tako, jedno vreme kupujete tu, a onda shvatite da sve to nema smisla i da morate da menjate nešto. Da menjate SVE i da povratite izgubljeno samopoštovanje.

Beskrajno javljanje na konkurse za poslove koje nikada niste ni pomislili da ćete raditi, poslove koje mrzite i pre nego što ih dobijete, ljude koji vas tretiraju kao smeće. Guglaj samo. Javljaj se na sve konkurse, nudi se svima, kao roba. Šalji prokleti CV, šalji ih samo u nedogled, kvantitet rađa kvalitet. Ćuti. Trpi.

Možda je problem u meni, možda nisam dovoljno dobra, dovoljno pokorna, možda nisam dovoljno glineni golub, nisam dovoljno puta ostajala prekovremeno, nisam dovoljno pritiska izdržala, daj još, mogu ja još, jaka sam. E ne’š kolega!

I tako, osvanulo je jutro kad sam rešila da nešto promenim. Nisam tačno znala šta i kako ću to da izvedem, ali sam jednostavno rešila da je DOSTA. Sela sam za kompjuter i počela da menjam sadržaj svog CV-a:

„Završila to i to uspešno,znam da radim ovo i ono, radila tu i tu, toliko i toliko. Prestala da radim kad su firme pukle ili kada sam ja pukla. Uvek je u pitanju bilo nešto od ta dva. Nisam više sposobna za rad pod pritiskom sem ako je početna plata 5000 eura. U slučaju da nemate te pare angažujte ekspres lonac, on radi pod pritiskom i ne buni se. Kad nisam pod pritiskom tada sam najproduktivnija, kad me radno okruženje pozitivno stimuliše u stanju sam da napravim čudo. Ako imate nameru da me svakodnevno gazite, odugovlačite s plaćanjem i ne poštujete me kao čoveka i radnika predlažem da me zaobiđete u širokom luku. Da, majka sam, imam dete, ako vam je to problem i ne pomišljajte da me angažujete. Neću da ostajem prekovremeno ako mi to nije plaćeno kako valja, neću da radim bez slobodnog dana jer sam ljudsko biće a ne robot.  To koliko sam navikla da zarađujem, šta od imovine posedujem, da li sam član neke političke partije, kulturno-umetničkog društva i šta sam u horoskopu nije vaša briga. Ako imate običaj da se udvarate i hvatate zaposlenike za dupe znajte da ja imam običaj da bezobraznike šutam nogom u jaja. Više puta, iz sve snage. Vredna sam, vrlo odgovorna, poštujem rokove, nisam glupa i imam radne navike. Neki bi me nazvali nekonvencionalnom osobom, ali sam poštena, volim da radim i neću krasti vaš dragoceni novac. Ali ću burno da reagujem ako shvatim da ga vi kradete od mene. I da ne zaboravim, kad pogledate ovaj moj CV i eventualno rešite da me kontaktirate budite ljubazni pa pošaljite par reči o sebi i poslu koji mi nudite jer postoji mogućnost da ja NE ŽELIM DA RADIM ZA VAS. Hvala unapred.“

Na ovakav oglas mi se javilo desetak ljudi. Troje me je napljuvalo do koske i poželelo mi je da crknem. Ostali su bili ljudi koji su bili oduševljeni otporom prema konformizmu koji sam pokazala, eto i oni isto misle samo ne smeju da kažu jer njima posao ZAISTA treba. Svima njima sam napisala isti odgovor: “Jebite se.“ Naravno, niko mi nije ponudio posao, moram priznati da nisam to ni očekivala. Nisam očekivala da će da se pojavi iko iole normalan ko ume da čita između redova. Da vidi da pred sobom ima osobu koja ume i hoće, ali zauzvrat traži elementarno poštovanje u ophođenju i odgovarajuću nagradu za odanost.  Samo treba sabrati dva i dva, računica je jednostavna. Ovaj CV je više bio terapija, želela sam to da izbacim iz sebe, morala sam to da kažem svima da bi na kraju ta informacija doprla i do mog mozga i tu ostala zauvek.

Jednog dana je stigao mejl sledeće sadržine:

„Poštovana, pre par dana sam naleteo na vaš CV i bukvalno ga „žvakao“ do danas. U prvi mah sam Vas svrstao među nadobudne osobe, egoiste, eventualno osobe koje laju samo da bi lajale. Detaljnijom analizom sam uvideo da sam veoma pogrešio i prenuo se jer sam shvatio da čak i posle toliko godina rukovođenja preduzećem još uvek nisam sposoban da procenim sagovornika i eventualnog zaposlenika na prvu loptu. Rekao bih da ste Vi upravo ono što tražim!“

Juhuuu, konačno poslovna ponuda! Čekaj, polako, nemoj sve odjednom da iščitaš! Odloži malo zadovoljstvo! Otišla sam i natenane skuvala kafu i na tacnu stavila par kolača preostalih od sinoć, da se počastim. Odjednom je jutro postalo sunčanije, muzika koja je dopirala kroz komšijski zid manje iritantna a usisavanje stana koje sam odgađala dva dana delovalo kao posao snova. Ništa mi više nije padalo teško. Uzdahnula sam zadovoljno i vratila se čitanju pisma.

„Već dugo tražim nekoga ko je karakteran, odan i ko ume da se snađe u datim okolnostima. Vaše obrazovanje, iskustvo a pogotovo Vaša iskrenost i elokventnost me je navela da vam ponudim sledeće: budite moja supruga. Dete nije smetnja, naprotiv, volim decu i rado bih brinuo o njemu, bez obzira na to što bih voleo da imamo i sopstvenu decu u dogledno vreme. Živim i radim u manjem mestu, posedujem malo preduzeće u kome je zaposlen jednocifren broj radnika. Od Vas ne očekujem da radite ništa sem da budete verna supruga i majka i da mi dane uveseljavate i učinite izdržljivijim. To jeste mnogo i znam da je to jedan od najzahtevnijih poslova, ali verujem da ćete u njemu uživati. Jedino što bih vas zamolio je da pošaljete još par slika (cela figura, molim Vas) a ja ću vama u attachment-u ostaviti nekoliko svojih fotografija zajedno s fotosima kuće jer verujem da bi Vas to moglo zanimati. Željno i s nadom čekam Vaš odgovor.“

Zaključak: traženje zaposlenja može biti jedan vrlo pipav posao, u svakom smislu.

NEĆETE VEROVATI KAKVE IDEJE MOGU DA VAM PADNU NA PAMET AKO DOVOLJNO DUGO UDIŠETE PRAŠAK ZA VEŠ

„Hoćete li neke novine?“ upita frizer i pre nego sam uspela da odgovorim baci pred mene brdo šarenih časopisa. Kud svi Turci tu i mali Mujo – dohvatih prvi časopis odgore i na naslovnoj strani ugledah nekog mladog momka koji go do pojasa drži bebu u naručju. Beba u štiklama, boktejebo!

„Hahaha, pa ovde nema kilo zdrave vene“, prokomentarisah glasno.

 Kad su skočile na mene one ženetine, sunce ti žarko! Jedna doduše nije, ali je džedžala pod haubom i na sreću nije čula očiglednu glupost koju sam izvalila.

 „To je inače naš poznati Iks Ipsilonić. Samo dvadeset osam godina, a već zvezda, osnovao porodicu, nekoliko privatnih poslova na ledjima nosi, vežba svakodnevno, roditelj par ekselans.“

Pošto su graktale u horu uspela sam da razaberem da je on neki pevač, da je nekada radio kao radnik – udarnik kod ćaće u kafani a onda pobegao od prljavih tanjira i pokazao svoj pravi talenat. Aj što peva, nego što sve stiže – da otvori par restorana, da putuje po svetu i još je dobar otac i pritom seksi upičkumetrinu.

 „Kako vi znate da je dobar otac?“ usudih se da upitam. Kako nije dobar kad je vodio ženu i dete na more, (dva puta u Španiju, jednom na Tajland) pa još leteli avionom, privatnim, da se žena ne muči, pa zimovanje u Francuskoj (pretpostavljam da se tamo slikao s bebom u naručju koja je umesto štikli nosila skije), a pritom još i vežba svakodnevno i zdravo se hrani. A još kad sam čula da obožava svoje dete mada je popišulja, e tu mojoj sreći nije bilo kraja. Kakav frajer, ma šta frajer, to je glavom i bradom princ na belom konju jebote!

Inače, imaju neku francusku guvernantu koju su unajmili da dete uči jezik. S obzirom da klinka nema više od 6 meseci, pretpostavljam da će joj prva psovka biti „merde“ a ne „sranje“ što je veoma lepo. Maman nigde nema u celom tekstu, sem na nekoj slici gde u štiklama pozira pored  bazena, dok je s dna posmatraju dva delfina naslikana na pločicama. Jedino što sam se zapitala je jede li ta žena šta, a onda se setih da ne mora ni da jede kad joj je život bajka.

A sad, pokušajte da se setite svih žena koje su seksi dok drže bebu u naručju. Šta? Ide vam teško? Da vam Baba nešto objasni: majke nisu seksi, posebno ne u našoj kulturi. Još ako imaju preko trideset a nemaju  brdo kinte niti su slavne, piši propalo. Otac koji sam podiže svoje dete je dobitak na lutriji naspram najseksepilnije mame na svetu. Svi će se diviti njegovoj požrtvovanosti, svaka njegova aktivnost vezana za dete biće ustanovljena kao crveno slovo, njega će baciti na naslovnu makar bio ćelav i debeo i imao sto godina. I znate šta, nisu za to krivi muškarci, to je proizvod našeg mentaliteta. I ne samo našeg, neću mnogo pogrešiti kad kažem da je slično stanje diljem naše planete. Evo zašto:

Muškarci su ponosni na bilo kakav dobro obavljen posao i to objavljuju na sva zvona. U to računam i pravljenje dece, uspešan seksualni čin (nijemipaovrištalajekodajederemživu), odvrtanje poklopca na tegli, otpušavanje sudopere, slikanje s Karleušom, jutarnje kenjanje, ama baš sve. Žene su drugačije, koliko god dobro obavile posao uvek se pitaju da li su mogle bolje. Da li je trebalo da malo sazru pre nego su napisale knjigu, da li bi dete bilo uspešnije da su s njim učile 5 sati a ne samo 4? Pritom, nisu bile u vojsci niti su se ikada brijale i kako onda da znaju šta je prava muka?! Veš nije dovoljno beo, kosa nije dovoljno sjajna, jelo je preslano, nisam mu dovoljno širila noge pa je normalno da je otišao tamo gde ga više cene, zaradjujem premalo, daj još dva posla da nadjem, ručaksenećesamskuvati, joj već je devet a moj jadni muž leži na kauču ceo dan neizjeban.

Imam ja rešenje i za to. Pošto ženski seksipil nestaje ubrzano s godinama i skoro potpuno nestane s rodjenjem deteta, da mi taj trivijalan posao poverimo muškarcima, a žene neka idu da zaradjuju kintu. Muškići su ionako seksi u svakoj situaciji. Neka održavaju kuću, odgajaju decu, menjaju pelene, rešavaju probleme, kuvaju ručkove (svi znamo kojeg pola su najbolji kuvari). Neka razvoze decu, spremaju stan i idu u nabavke, ionako voze bolje od nas, to je opštepoznata stvar. Nećemo mi sedeti skrštenih ruku, ne, taman posla. Donosićemo pare u kuću. Bar deo. Držaćemo slike dece na desktopu.

 Ako budete dovoljno dobri, možda ponekad i izbacimo smeće.

ONA DA RAĐA, ON DA GAĐA

I tako, izvedem ja ova moja dva terijera na ispašu (nisu krave al’ pasu šta stignu) na mesto za to nepredviđeno, jerbo mi je najbliže mesto zakonom propisano na jedno 25 minuta brzog kasa. Zabole onog zakonodavca što moji psi imaju fiziološke potrebe i što hoće da bace piš gde im se hoće a ne gde im zakon kaže da moraju. Nit’ znaju da čitaju, niti poštuju ikakve zakone sem prirodnih, anarhisti bre!

Iz gorenavedenih razloga reših ja da ih odvedem do SUP-a. Trave koliko hoćeš, nema žive duše u blizini, mora da su svi otišli na doček onih 200 pandura što nam stižu u grad da istrebe kriminal. Nije im baš bilo pravo što ih ne pustih s povoca ali ćutali su kao zaliveni, a ćutanje je odobravanje. To mislim na pse, ne na policiju, da ne bude zabune 😉

Psi obaviše šta su imali, ja pokupih minuli rad i krenusmo nazad prema gajbi, al’ ne lezi vraže – dva uniformisana gospodina nam preprečiše put sto metara dalje: „E, mala, sklanjaj te džukeletine jer ako skoče na mene ima da ih pobijem!“

Pogledah to namrgođeno lice i tu sadističku facu koju je složio dok je izgovarao pretnju i nasmejah se najljubaznije: “Neće oni, vidite da su na povocu.“

Utom ovaj kreten od Bagire skoči na pandura i liznu ga, a ovaj odskoči kao da sam ga spičila onim čudom što pušta jednosmernu struju. „ Bagira, majku mu, gde ćeš na narodnu vlast?!“zavapih. Crte lica policajca omekšaše i grimasa se pretvori u jedan skoro ponosan izraz. Doduše, ne zadugo, jer nije bio siguran da li ga zezam. Ja da zezam policiju? Nikada! „Znate gospodine, to što vas je pas liznuo je najveći blagoslov.“

Pandur zinu: “Ko to kaže?!“

–„Moja baba Marija, a ona kad kaže nešto to vam je uvek živa istina.“

Pandur se naroguši: “A moja baba je govorila da žene treba tući i bila je u pravu! Daj ličnu kartu!“

Au, sranje. „Nemam, nismo im još izvadili, maloletni su.“

Onaj drugi plavac se prigušeno nasmeja, a prvi grmnu: “Da li ste vi svesni da morate ličnu kartu da nosite sa sobom svuda i u svakoj situaciji? Znate li da mogu da vas privedem sad?!“

Jao, persira mi, to nikad nije dobar znak. „Znate šta, pogrešila sam, priznajem, uvek nosim dokumenta, ne znam šta mi bi da zaboravim. Sludili me ovi psi, a kasnim i po dete u zabavište, ali mogu da odem da donesem na brzaka, ako treba.“

Tu se plavac sažali: “Ne treba. Ali ako vas uhvatim još jednom bez dokumenata znate šta vam sledi!“

Znam brate, na Goli otok ćeš me i tamo će me tući dok ne istetoviram jebena dokumenta na čelu, tako ću ih uvek nositi uz sebe. Naravno, to ne izgovorih glasno, nisam blesava. Umesto toga promrmljah „hvala“ i izgubih se u vidu magle. Boktejebo, umalo da stradam!

I onda se setih kako su nas kao decu plašili različitim uniformama: „Samo ti nemoj jesti pa će doći čika doktor da ti da injekciju!“ -„Samo ti ne slušaj roditelje, pa kad stigne policajac ima da te uhapsi, a ti u zatvoru razmišljaj o ponašanju!“ -„Videćete vi šta je disciplina kad dođete u vojsku, pa kad od vas naprave čoveka!“ I znate šta, bili su u pravu, s ove tačke gledišta. Svako normalan strepi od uniforme. Ako pogledamo kakvi su nam lekari, čast malobrojnim izuzecima, onda molimo velikog Manitua da se ne razbolimo. Ko je njima dopao u šake nije se dobro proveo. Svako ko nije imao strah od vojne uniforme stekao ga je devedesetih, a moramo priznati da nam ni policajci ne liče na londonske Bobije, pa ih ne pitamo za put ako se izgubimo, nego prelazimo ulicu kada ih vidimo i osećamo se krivim ako nas samo pogledaju, čak i da smo nevini kao jutarnja rosa. Čula sam da je najnoviji trend i strah od poštara, ali imam kere, pa neka izvole. Samo, nemojte nikom reći. Držati dva ljubimca u trenutku kad mnogi nemaju šta da jedu je najveći greh. Ne znam zašto se onda država zalaže da rađamo fudbalske timove kad nećemo imati čime da ih prehranimo? Jeste da će to sutra biti glasačko telo, a psi ne, ipak je to kila ‘leba više svakog dana, ako saberete dva i dva.

Tim povodom, našla sam rešenje. Neka država propiše koliko dece treba da imamo, neka pobije i otruje ove pse i mačke što su pretekli, pa neka zabije još veće poreze na dečiju garderobu i hranu, da se kasa napuni. Onda neka nezaposlenima nahrani zaposlene i rešena stvar, svima dobro.

A kad deca malo stasaju, odmah u vojsku! A ovi što nisu sposobni za vojsku uvek mogu u pandure.

Ona da rađa, on da gađa!

NEKOLIKO PR(E)DIZBORNIH OBEĆANJA KOJE NI JEDNA STRANKA DO SAD NIJE DALA

(kako zajebati i poslednjeg Srbina u par poteza)

Bolji život, radna mesta, veće plate, EU – alooo, Požega, to nama više ne treba! Svako ko je malo uključio mozak zna da Srbi ne vole da rade, zato vam predlažem da vi lepo ukinete i ostala radna mesta i tako i sebi i nama učinite uslugu. Već vidim srećna lica građana koji u naletu endorfina uzbuđeno jurišaju prema Skupštini da odnesu milodare svakom političaru ponaosob, da ga u lice ljube i za zdravlje pitaju. Vole ljudi da pomognu i da se zahvale, takav smo narod. U EU smo se već izjasnili da nećemo, zbog svinjokolja, crnaca i školskih uniformi. Svinje volimo da koljemo sami, crnci imaju veći od nas, a od uniforme bilo koje vrste imamo fobije. Pogodite zašto 😉

Sve je to već viđeno, dosadno i toliko ordinarno da će prosečni glasač, u najboljem slučaju, ostati nem na vašu upornu zvonjavu na vrata, eventualno sam sebi iščupati interfon i sesti da gleda kakav pitak film. U najgorem slučaju, može noge da vam polomi, izbije zube, pusti krvoločne pse na vas ili još krvoločniju pobesnelu suprugu, koju je ceo dan zajebavao što je ručak bez mesa. Ali, ima i onih koji sede u zasedi na hoklici pored ulaznih vrata i čekaju da zakolju bilo koga. Nazivamo ih nezaposlenima. Pazite se te bagre.

Imajući u vidu sve te činjenice, ja sam rešila da vam pomognem i dam par predloga koji su generalni i mogu se iskoristiti kao lajtmotiv predstojećih izbora, kojoj god političkoj partiji da pripadate. Idemo redom:

LET NA MESEC –  ako su Ameri mogli da zezaju poreske obveznike onomad kad se onaj spuštao ili nije spuštao na Mesec, iliti da se drugačije izrazimo, “bio je gore”, da prostite, možete i vi. Ionako su građani Srbije potpuno opravdano počeli da okreću leđa crkvi a anfas vanzemaljcima, šireći ruke u agoniji i uzvikujući: “POVEDITE I MENE!“ Ja Molder a ti Skali, lele dunje ranke! Ako su oni propustili taj let, ne mora i prosečan građanin Srbije. Dok glasači shvate da su prevareni i da su njihove pare završile kao građevinski materijal za vaše nove vile na Maldivima izbiće ili neki rat ili, u najgorem slučaju, spičiće neki zemljotres, poplava ili pak neka slična prirodna ili društvena katastrofa, taman lepo da operete tu lovu. Ako ništa, uvek možete reći da su nam ovi s Meseca uveli vizni režim putovanja. Dok mi pribavimo sve potrebne papire za vize, let na Mesec će biti uobičajen koliko i češanje jaja za vreme fudbalske utakmice. Opušteno. Kao kod zubara.

VEĆE SISE I DUPETA – ovo je pun pogodak i nemojte se zavaravati da ćete tako osvojiti simpatije samo dela glasačkog tela koji nosi suknje, naprotiv! Oni koji zaista žele veće grudi i zadnjice na ženama su muškarci. Znate onaj vic kad mladoženji dovedu 3 udavače pa im daju računski zadatak, a on na kraju kaže: “Dajte onu s velikim sisama!“ Obećajte ljudima veće sise i guzice, čak veće nego što ste vi, i videćete kako se situacija okreće u vašu korist, a konkurentske stranke na kolenima mole da ih primite pod svoje okrilje. Primićete ih, naravno, ionako svi vi jedete i pijete zajedno. Da ne pominjem kako narod udruženo i jeb… htedoh reći, vodite ljubav s njim, jer nema političara koji više od sebe ne voli upravo svoj narod i njegove novce.

BESPLATNO ŠVERCOVANJE U AUTOBUSU – obećajte da će da važi za sve linije, gradske i prigradske. Posle, kad građani vide ridže kako ulaze na prednja, vi kažite da su to revizori iz EU. Pa da vidim onda „ima dole, majstore!“ Nema zajebancije s njima kao s onima iz BusPlus-a, da ne bude ponovo “bombardan“, izolacija, tranzicija, lustracija i ostale cije. Plati, pa se klati! Ako imaš za konopac.

LEGALIZACIJA TEŠKIH DROGA – niste vi kašji mačalj pa da legalizujete samo lake, vi ste ozbiljna politička partija koja se ne plaši teških poslova i ne preza da uprlja ruke, što već znaju i najgluplji glasači. Verujem da ćete u ovom poslu dobiti veliku pomoć i podršku policije, koja se i do sada vrlo rado bavila ovom tematikom, na ovaj ili onaj način. Više na onaj, al’ nismo mi od onih što traže dlaku u jajetu. Nismo, jer nemamo muda, ili ako i imamo, zaboravili smo gde smo ih ostavili. Ah, da, u procepu, sad se setih.

MISIONARSKA POZA – obzirom da se građani stalno žale da opštite s njima „zguza“, trebalo bi razmotriti neke druge opcije. Doduše, postoje i oni koji tu pozu preferiraju, ali njih uvek možete poslati za to obučenim pojedinim sveštenim licima, verujem da će užitak biti obostran. Ionako samo mašu onim kandilima i peru Audije, pa neka i od njih bude neka vajda. I zaboravite na sve što ste čuli i videli, svi znamo da su oni silni snimci i videa s popovima u glavnoj ulozi samo dokaz da nas to neko zlurad zajebava. Pop, pa peder i pedofil? To bi bilo isto kao da tvrdite da mediji lažu! Svi znamo da su to neistine koje šire neprijatelji pravoslavlja, srpskog naroda i naših političara, a svaki neprijatelj naših voljenih političara je i naš neprijatelj. Srbijo, lezi i raširi noge!

NACRT PLANA IZGRADNJE ČARDAKA NI NA NEBU NI NA ZEMLJI – Šta kažete, a? Nisam loša, je l’ da? 😉 Pa kakav crni koridor 10, kakvi mostovi, bolnice, škole, kome je to još potrebno i ko je to uopšte video u poslednjih deset godina?! Doduše, par puta se zaista desilo da vi nešto takvo i izgradite, ali građani se uvek bune da je skupo i da onaj u komšiluku ima veći i lepši. Srpska posla, nikad im ništa ne valja. Lepo vi „napravite“ taj čardak, odnosno nacrte za njega, jer, sve i da ga izgradite, od smoga se ne bi video. Angažujte svu rodbinu, prijatelje i švalerke kao saradnike na tom poslu, čuvaće vam leđa a pritom se i oni malo omrsiti, te eventualno možete okriviti nekog od njih ako se desi neko sranje. Pare potrpajte u džipove, da imate za nedajbože i vozi Miško! Džepove, ne džipove, stvarno ne znam šta mi je danas, mnogo sam , bre, uzbuđena pri pomisli na toliki prosperitet!

Ima tu još mnogo manevara kojima možete pridobiti glasačko telo, ali siromašni blogeri ne dele ovakve savete gratis. E, sad, ako me se sete ovi s Biroa za (ne)zapošljavanje, sete se. Ako ne, svim političkim partijama se preporučujem i napominjem da je moj oglas za zapošljavanje zaveden pod jedinstvenom šifrom:

J3d1t3g0vn4
.

KAKO SAM SISTEMATSKI USREĆENA OD PRIJATELJA

Dogodi se tako dan siv i odvratan, kada ništa ne ide ni od ruke niti od noge. Od rane zore stresovi, kvarovi, čmarovi. S akcentom na ove poslednje. To je dan kad se ne može ništa ni napisati i kad osećam da sve što iz pera izlazi liči na zonu sumraka i totalnu propas’. Tada zalepim slušalice za uši i odem da radim ono što najviše mrzim, da se dotučem, eto kakav sam prokleti mazohista. Onda mi se desi da ubacim šolju od kafe u veš mašinu umesto u onu za posuđe, da me struja opiči toliko puta da sam ozbiljna konkurencija Tini Tarner i da naočare nađem u fioci s escajgom, a kafu zateknem u frižideru.

E, takvo sranje mi se desilo pre neki dan. A tada sam opasna po sebe i okolinu i treba me zaobilaziti u velikim skokovima. I zaobilaze me ljudi, vide da sam raspoložena kao bik pred koridu i da vam kažem, to je najpametnija stvar koju mogu da urade. Umem ja i da otplačem malo, upalim onaj Animal Planet, gledam poganog lava kako jede jadnu malu antilopu i ridam kao Stanija kad joj izostane meca. I onda mi neko baci link, mene sve stra’ da otvorim jer očekujem da iskoči ona spodoba što sam par puta zbog nje kafu prosula po tastaturi i vrisne mi pravo u uvo, te pošalje bar hiljadu vati po izlazu krajnika i ošteti mi sluh. Kad ono, neko šarenilo, baloni, boje i vidim ja, to je neka stranica na Fejsu. Piše BABINE BRLOGARIJE. Ko je brate mili ova baba i šta ‘oće od mene? I ja tu otvorenih usta shvatim da je to MOJA blog stranica na FB, a nisam je ja pravila. Poklonili mi je drugari, Majnd Sabotaž i Nemanja Radović. Volim vas. Ma šta volim, obožavam!

Sve su oni lepo osmislili i napravili divne postere s posebnim logoom, znači, nema marnjavanja rođaci 😉 E tu sam, verovali ili ne, zanemela na čitavih pet minuta, što mi se dešava samo kod zubara, jer ja pričam i u snu i strašna sam torokuša. I umalo i da zaplačem a nema antilope na izdisaju. I počnem ja tu da skrolujem otvorenih usta, malo se smejem, a malo plačem, a nisam u PMS-u. Kad si srećan ti ponovi ovo sve faza 😉

I dan je odjednom postao jedno sto puta bolji i toliko sam se cerekala da sam zaboravila na pljugu i malo spalila stolnjak. Kogajebe! 😀 Tu je i jedna mlada gospojica novinarka koja me sasvim nezasluženo hvali, ja mislim da su oni njoj sto posto pljunuli neku kintu za to planinarenje 😉 I tu su moji drugari s Fejsa koji su svi do jednog potpuno nenormalni i zato ih volim toliko.

I sad ja moram da se pohvalim vama svojom stranicom koja je pizdary, srpski rečeno, i na kojoj ću odsadpanadaljeiubuduće kačiti sva moja pisanija, blogove i kolumne s portala za koje trenutno pišem. Ja se nadam da ćete vi to nekako preživeti 😀 Ako vam je baš dosadno i nemate pametnijeg posla, tamo su vam i linkovi do svih tih stvarčica, pa čitajte, kad već ne znate da napravite atomsku, kao ni ja što ne umem. To je samo trenutna faza, naučiću ja to 😉

BlOgodarim i pozdravljam sve one koji su doprineli da ja ovu tastaturu ne razbijem sebi ili drugima o glavu, terapijo stižem 😉
Da ne zaboravim, tu lepotu od stranice možete pogledati ovde, a možete mi se i priključiti na njoj ako ste dokoni koliko i ja 😉 Ljubi Baba!

DOK SI NA MOM ‘LEBU

Pripadam generaciji „dok si na mom ‘lebu“, a vi? Sto posto i vi, jer to ne može da omane. Jeste da moja keva u životu hleb nije umesila, ali bi mi zamesila gadno svaki put kad sam pokušala da ispoljim neposlušnost. Ja mislim da su muškarci nekada imali veće kite, žene veće sise, svi su šljakali ko nesvet i nisu dizali glave od posla i sigurno zato i nisu stigli da zamese taj jebeni hleb od sedam kora. Šteta što nije bila jedna kora više, pa da rimujemo, ovako izostaje psovka, a svi znaju da ja više volim da psujem nego ‘leba da jedem.

Kad god sam pokušala da se pohvalim nekim uspehom, makar najmanjim, roditelji bi kretali u kontraofanzivu. Da se ne pokvarimo, kao da smo tegle ajvara a ne deca. Ako ste u četvrtoj godini naučili da čitate, oni su to sigurno znali još u embrionskoj fazi, a u materici su već prevodili na tri strana jezika Jovu Jovanovića Zmaja i citirali bar šest filozofa – na latinskom, podrazumeva se. Tako su mene moji u trećoj godini naučili „Pesmu mrtvih proletera“ koja je u mojoj izvjedbi zvučala više kao „Pecma mjtvih projeteja“, ali šta mari, babe i dede su tapšale, uzdisale, jer sam ja to umela baš onako izražajno da recitujem dok sam čačkala nos, doturale im kintu koju bi ovi ubacivali u moju kasicu. Sad nešto razmišljam, ja te pare nikad posle videla nisam, mislim da je kasicu pojela maca ili neka slična predatorka. Pritom, jadnici su plaćali neki kredit u iznosu od jednog dinara i zbog toga ja nikada nisam imala markirane patike, jer to ne nose deca poštenih ljudi. Deca poštenih ljudi budu ekspedovana iz kreveta oko 5 ujutru da bi posle priprema dostojnih triatlonaca, koje obuhvataju zadihano trčanje po kući, dernjavu, sudaranje i kašnjenje, bivala ubačena u auto i ostavljena na milost i nemilost vaspitačicama. Ključ oko vrata se podrazumevao, i to neki od pola kile, sigurno su nam zato stalno zabranjivali da sami idemo na Dunav da plivamo. S tim sidrom oko vrata ne bi mogla da plovi ni lađa„Kvin Meri“, kad vam kažem. Takodje se radilo na opismenjavanju ljubljenih im naslednika putem konstantnog uvežbavanja i slobodnih tema, kao što su „Sarma je u rerni, uključi na trojku“, „Nemoj da čujem da ste se tukle“, „Prvo uradi domaći pa onda kvari oči TV-om“, „Uzmi hleb i mleko na crtu i nemoj da je neko opet uzimao Bajadere ili ću da se roknem“, etc.

I ne treba vi sad da mislite da nam detinjstvo nije bilo baš nešto i da su nas zapostavljali. Jok. Radilo se do tri, iz balavišta su nas kupili oko 5. Verujem da su po nas dolazili peške i kroz smetove čim im je trebalo toliko vremena. To je sigurno onaj deo o đacima pešacima, jer svi naši roditelji listom su bili đaci pešaci i bar 6 km su svakog dana prevaljivali peške do škole. I uvek po snegu. Čini se da je u to vreme postojalo samo jedno godišnje doba-zima. Ajs ejdž jebote! Ja nekako verujem da su ponekad hodali i na rukama da zbune one silne vukove koji su ih vrebali po obroncima Fruške gore i tako se spasu sigurne smrti. E, onda vaskrsnu oko petice, potpaju nas u kola i stignemo kući za pet minuta. Pranje ruku, klopa, mrš napolje do crtaća u 7 i 15, posle toga mrš u krevet. Moraju i oni malo da se odmore kad su se već celog dana bavili nama, jel.

Kad smo malo stasali, svake subote smo imali čast da učestvujemo u tzv. VELIKOM SPREMANJU. Jeste da je napolju bilo lepo vreme, ali prozor subotom mora pasti! Ja ne znam ko je smislio ta stakla, što se mene tiče bolje bi bilo da smo se u bunker preselili. To mi je trauma, pa i dan danas kad vidim prozor i na njemu tačkicu ja perem sve da je i ponoć. Dvajesprvi vek je, upalim svetla i piči. Patologija, znam. Ali, jednog sunčanog dana sam u akciji VS iskopala iz budžaka đačku knjižicu svog oca i videla tamo neke čudne brojeve, a nisu petice. Više su ličile na dvojke, ako mene pitate. Ali, tata valjda bolje zna, ako on kaže da su petice onda su petice i šlus! I nije pukao jednu godinu, on je to namerno pauzirao da bi išao u razred sa svojim, godinu dana mlađim, najboljim drugom. Ja sam išla u razred s najboljim drugom, valjda sam zato imala sve petice. Logika je tu.

Takođe su pazili da ne upadnemo u loše društvo i ne dohvatimo se alkohola ili droge. Srpski rečeno, pazili su da ne sedimo na ‘ladnom betonu. Naši roditelji toliko mrze tu pošast da verujem da se kljukaju tim bensedinima i bromazepamima samo za naše dobro. Što više oni popiju, manja je verovatnoća da će toga ostati za nas. Zato gutaju te tablete k’o na takmičemju i zalivaju ih alkoholom, sve je to za dobrobit svoje dece. Uz to, pospešuju našu privredu ulaganjem u farmaceutsku industriju, jednim udarcem dve muve. Na mlađima svet ostaje!

Da pomenem i forsiranje bratstva-jedinstva. Ima da se družite i s manjinama i s većinama, nema biranja i zajebavanja. Meni je to, pravo da vam kažem, bilo baš lepo. Taman smo se navikli na to, kad oni nešto popizdeše i napraviše krvoproliće u kom su stradali podjednako i Boro i Ramiz, a Mirko se posvadjao sa Slavkom i meci leteli k’o na filmu. I takav amanet nam ostavili da smo se mi skroz zbunili i rešili da posedamo za kompjutere i distanciramo se malo, jer više nismo sigurni koji su naši i ko nam je neprijatelj.
E , ja sam rešila da budem moderan roditelj i da svoje dete vaspitavam na drugi način. Od starih fora zadržala sam samo onu „Uhvatisezaušipaigraj“, ta mi je nekako omiljena i pravo da vam kažem može da zbuni dete na dvajes’ sekundi, ali kad se oporave od zbunjenosti onda je gadno. „Dok si na mom ‘lebu“ ne dolazi u obzir jer svi znaju da ja ne mesim, a „dok si na mojim palačinkama“ zvuči nekako glupo i nema potrebnu težinu. Posebno što mi dete pojede dve palačinke, a ja sve ostale. Nego, ja njoj lepo dam komp i igrice i moram da se pohvalim da vozi Korvetu bolje od mene, posebno u delu kroz Francusku. Ne znam ni sama koliko je zlih zmajeva do sada ubila i koliko neprijatelja zavila u crno. Ako nastavi da bude ovoliko nemirna bavim se mišlju da je ubacim na „Travian“, pa neka uči o starim civilizacijama, neka skuplja zlato i ubiVa neprijatelje našeg , galskog naroda. I ja sam uvek bila Gal na Travianu, sreća mamina. To se igra po 12 sati dnevno, mesecima. Konačno ću moči da odspavam k’o čovek, a imaću i više vremena za Fejs.

I pravo da vam kažem, lepo se slažemo. Samo se povremeno posvađamo ako igramo umrežene jer ona loše podnosi poraz. Ipak ima samo 6 godina i ne zna šta su pravi problemi.

Videće ona to čim otvori nalog na Fejsu.