DOLE BEBE!

Ne znam jeste li čuli da postoji Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji predviđa kaznu i do 50 000 dinara za roditelje koji kolica i dečije bicikle budu ostavljali u hodnicima zgrada. Smatra se da to ugrožava prostor i slobodno kretanje komšija.

Dakle, ako se drznete da pravite decu u garsonjeri koja po difoltu nema prostora ni za saksiju, a u zgradi u kojoj zajedničke prostorije ne postoje ili su uzurpirane, možete biti finansijski uništeni kad vam komunalac zakuca na vrata i odrapi kaznu zato što ste kolica ostavili u hodniku umesto da ste ih okačili na plafon, ko luster. I kolica i dečji bicikl, a zašto ne i bebu.

Pravo da vam kažem, ovo ima smisla. Primera radi, komšija žuri kući jer je na programu važna utakmica. I šta sad, treba da smanji brzinu galopa po hodniku jer ste vi našli da rađate balavurdiju i još da je vozate umesto da ih nosite u zavežljaju na leđima ko u prijateljskoj Indiji? Što bi on gubio 3 sekunde svog dragocenog vremena da gurne  u stranu kolica koja, na sreću, nisu zalepljena za pod super lepkom nego imaju točkove i tako propusti važan gol?

Sad će neki zlobnik da tvrdi da su komšije drukare i da će svako jedva dočekati da vas prijavi komunalcima zbog ovog strahovitog prestupa. Neće, jer ni vi niste prijavljivali njih zbog glasne muzike, bacanja smeća ili bahatog parkiranja. Vi njega zbog veša, on vas zbog dečjeg rođendana u 4 popodne. Vi njega zbog kace s kupusom, on vas zbog toga što vam beba plače u 3 ujutru, a zna se šta je kućni red. Vi njega zbog laveža psa, on vama mazne kolica za koja ste digli keš kredit u iznosu od 200 eura i koji još vraćate.

Posle izvesnog vremena, kad vam pozli u liftu ili vas spiči infarkt u rođenom stanu, shvatićete da nemate koga da pozovete. Hitna pomoć samo u američkim filmovima stigne do vas za tri minuta, s komšijama ne govorite jer ste drukali sve redom. Rođaci vas ne jebu 5% još od onda kad niste hteli da im pozajmite 50 evra. Šta mari, čovek se rađa i umre sam.

Gledajući naše zakone, neko bi pomislio da u Srbiji sve vrvi od beba i dečjih kolica i da se na svakom spratu možete saplesti bar o 10 komada. Ja bih volela da mi neko pokaže takvu zgradu. Nema, a? Onda, srpski rečeno, ne serite.

E sad, zakoni su zakoni i red je da se poštuju. Naravno, kad nisu ovoliko retardirani. Kažete, poštuju se u drugim zemljama koje su svetlosnim godinama daleko od nas u svakom smislu. Kažete, poštuju se jer ih država dere od kazni. Jedno ste zaboravili – u tim zemljama se poštuju i bebe i psi i komšije. Sve je stvar dogovora stanara, a rešenje se uvek može naći ako postoji volja.

Sad ću vam reći čega u tim zemljama nema – nema zakona koji te tera da nešto činiš ili ne činiš, a da ti prethodno nisu obezbeđeni uslovi za to. Dakle, neka zakonodavac kaže gde bi ljudi mogli da ostave svoja kolica, neka obezbedi prostor koji služi toj svrsi i mi nećemo imati ništa protiv. Isto važi i za strašan prekršaj prostiranja veša na terasi, prakse zbog koje cela Italija crveni i zbog koje kod njih gotovo i da nema turista. I za to će da vas oderu, ako išta pretekne posle kolica.

Kako god okrenete, najebali ste i od komšija i od onog zakonodavca koji, zazuzet predizbornom kampanjom i slikanjem po stranačkim skupovima, nema vremena da primeti da su kazne za ostavljanje kolica vaše bebe u hodniku veće nego dve prosečne srpske plate koje ionako ne primate na vreme, pa je normalno i da nemate love za veći stan s odgovarajućim pratećim prostorijama. Da primeti da u novogradnji ne postoje biciklane ili bilo kakve zajedničke prostorije gde biste vi eventualno mogli ostaviti kolica. Da se zapita zašto ih nema i da se seti kad je takvu gradnju odobrio i za koliko para. Da na prste nabroji podrume u koje malo-malo ne nadire voda. Da se seti gde živi.

Ako se ne seti, možemo malko i da mu pomognemo.

Majke koje svoju decu vuku uz stepenište nekoliko spratova, s kolicima u jednoj ruci, bebom u drugoj a kese nose u zubima, su tempirana bomba.

Ne valja da pukne.

PROVERITE KOLIKI STE PEDER

Ovih dana se digla strašna dževa oko vesti da su Amerikanci, uzrok svih naših nesreća, odobrili gej brakove. Umesto da se radujemo što će sada svi postati pederi i što će seme polako ali sigurno da im se zatre, mi digli dževu, ko da nam se radi o glavi, o plati i o penziji. Oh, wait, sve su nam uzeli, ali mi i dalje ćutimo. Nama je važnije dupe, da prostite.

Ne lezi vraže, ovi naši domaći izdajnici vs strani plaćenici koje dotira Soroš najaviše nacrt zakona koji pominje takvo šta i kod nas, i ako to zlo ikada prođe, pederi se više neće pederisati samo u svoja četiri zida, nego će možda nedajbože i decu da usvajaju, onu našu, što smo napravili pa ostavili. Voimjaoca!

Prvo i prvo, kao što svako zna, Srbin ne može biti gej. Ovi što se pederišu su neki ubačeni elementi, jer pravoslavna vera to ne dozvoljava, a zna se ko parkira traktor a ko otvara kapiju u našoj (sekularnoj) državi. Samo u Srbiji pederi su automatski i pedofili i ostali na „ili“, dok ovi što su prvi seks vežbali s ovcama ili opštili s maloletnim dečacima u crkvi to nikako nisu. Ako nosiš pravu uniformu, nisi peder. Dva i dva su četiri.

A to što naučnici tvrde da se pederi rađaju sa sklonostima prema suprotnom polu, to mačku o rep. Pa ko je još video da u vojsci, policiji, crkvi i politici ima pedera? Nema, zato decu treba usmeravati na pravi put, a ne dozvoljavati im da budu frizeri, umetnici i modni kreatori, pa da sutra piju koktele umesto šljivovice i još isturaju mali prst. Pomerila sam se s mesta, za svaki slučaj.

To što se oni vole, to je njihova stvar. I heteroseksualni parovi se vole, pa se ne krešu u dupe. Dobro, i ako se krešu, bar nisu pederi. Jer, ako okineš ženu u dupe, to je drugačije pošto peder u tom uživa a žena ne. A ako napraviš neželjeno dete, tu su institucije. Sve smo organizovali, nema greške i niko nije zakinut.

E sad, to što deca u domovima nemaju šta da jedu, što nema ko da ih zagrli, nauči da hodaju i govore, što često imaju agorafobiju i što ih kasnije izbace na ulicu ako se neko ne smiluje pa ih usvoji, to nije naš problem nego problem države. I to nisu naša deca, ali nema veze – ne damo ih pederima makar ih morali postreljati. I pedere i decu.

Sve je to zbog toga što mnogo brinemo o porodičnim vrednostima i imamo razvijenu nacionalnu svest. Jeste da mnogi ne znaju ni u koji razred im ide dete niti s kim se druži, ali to je zato što razmišljamo globalno i jako nam je bitno da se rađa što više dece. To se jasno vidi po zakonima i svaka trudnica može da vam opiše divan tretman koji je doživela u porodilištu, a novčanu i moralnu pomoć koje dobijaju i od države i u porodici ne treba ni pominjati jer nismo tu da se hvalimo, nego da se, da prostite, jebemo.

A ovi što su nešto bogu zgrešili pa su neplodni, ti mogu to isto. Da se jebu desetak godina, dok eventualno ne stignu na red kao usvojitelji. Posle takođe mogu da se jebu i to bez kondoma da ne bude da su na nečemu zakinuti.

Neki se pitaju kakav bi to loš uticaj mogao gej par da ima na dete. Reči nemam. Svako zna da bi to dete sigurno postalo gej i pravilo nove gejeve po Srbiji dok ne ostane Srba za pod šljivu. Takođe, sigurno bi upražnjavali seks pred detetom kao što rade svi ostali normalni parovi, pa bi dete pomislilo da je kres u bulju mejnstrim. Zlobnici koji pominju takozvane činjenice da se pederluk zasniva na ljubavi a ne samo na seksu su odavno provaljeni. Na primer, ja sam jednom videla na Google-u da je jedan peder bio i pedofil, pa je spopadao dečake u školi. To je pokazatelj da su svi isti i treba ih potrpati u rezervate, za svaki slučaj, jer budućnost srpske porodice je naš prioritet. A to što malo-malo pa izbace nešto o zlostavljanju dece u heteroseksualnim porodicama, to su sve čiste laži koje nam podmeće jak gej lobi.

Neko je dao predlog da, s obzirom da ih ne daju pederima, svaka srpska familija treba da usvoji bar po jedno nezbrinuto dete. Kakva glupost, pa ko zna čija je to krv i kakva je to genetika, da ne pominjem da to treba hraniti i oblačiti. Pa ne možemo da izađemo na kraj ni sa svojom decom, a kamoli s ko zna čijom i ko zna kakvom. Briši to, a ovog što je predložio na njivu, da oseti šta je muka, pa mu takve stvari više neće padati na pamet!

Neka, još veća budala, je pitala šta biste radili kad biste saznali da vam je dete gej. Čuj, gej, hahaha, pa to jednostavno nije moguće! Svako normalan će shvatiti da mu je dete zamenjeno u porodilištu ili da mu se žena švalerala s gejom, pa će tu nakazu izbaciti iz kuće. Oni koji podržavaju takvu decu su rušitelji tradicionalnih vrednosti i treba ih takođe postreljati da ne opterećujemo budžet džaba.

To ionako nisu naša deca, kako god okreneš.

Većina srpskog življa bi radije (tuđe) dete dala divljim životinjama u džungli, jer, ako su mogli Balu i Bagira da odgaje Moglija i od njega da postane onakva ljudina, što ne bi mogli još par hiljada ostavljene dece da damo njima.

Eto ideje – i vuk sit i ovce na broju! Decu koju ostave (heteroseksualni) roditelji treba ostaviti na ivici šume. Neka divlja životinja će ih već naći i dovesti u kuću, jazbinu ili brlog da napravi od njega čoveka, kad mi nismo u stanju. Automatski bismo smanjili troškove oko hrane, odeće i školovanja i rasteretili budžet, a dete bi živelo u zdravim uslovima, a ne da odrasta na bigmekovima i kojekakvoj genetski modifikovanoj hrani i da počne da sluša Madonu pa da sutra postane peder i da odgaji pedera.

Nema na čemu.

STOLI ME BOJKO

Najbolji način za odvikavanje od poroka poput kafe i cigareta je iščitavanje vesti ranom zorom. Em će da vas zaboli želudac, doduše, ne od kafe na prazan stomak nego od vesti, em ćete da upalite pljugu naopačke ili je progutate pa zalijete kafom, čisto da skrenete malo misli s onoga što čitate. To vam nekako dođe ko da ste već doručkovali, jer kintu za doručak svejedno nemate. Ako pak dođete u napast da ugasite užarenu cigaretu tako što ćete je nabiti sami sebi u oko – nemojte, setite se da niko za vas neće poslati ni jedan jedini SMS, a kako drugačije da se lečite? Polako i mirno, kao na klanje.

Jednom je i meni došlo da platim RTS – beše to onomad na jednoj sedeljci kad je na TV-u pičio neki film ispresecan reklamama, a mi čekali da nam iz porodilišta jave da li je Goran ponosni otac muškog ili ženskog deteta. Reklamnih blokova je bilo toliko i tako su dugački bili da smo igrali igru pogađanja – ko se prvi seti koji film gledamo, taj ne mora da ide po pivo. Sećam se da je za vreme jednog takvog bloka drugar umesio i ispekao picu, ja skoknula do kuće po novčanik koji sam zaboravila a jedna devojka ostala trudna. Došlo mi je da im platim, samo da prestanu. Možda bi tada voditelji imali dobru dikciju a voditeljke pristojne haljine, ako već program ne valja.

Doduše, ne znam nikoga ko nema kablovsku, IPTV ili nešto slično, neku skalameriju koju platiš oko 1000 dindži mesečno i imaš 100 kanala za te pare. Imaš i taj nesrećni RTS, takozvani servis građana a u stvari sluge režima, koji god da je na vlasti. Oni se godinama finansiraju iz budžeta, dakle od naših para, zatim od reklama čiji je sekund među najskupljima na medijskom nebu naše nebeske Srbije, pa stranački plaćeni program, pa nameti ko u feudalizmu a ipak još uvek nisu otvorili još 30 kanala i pokupovali svim radnicima jahte, nego će da nam opale još jedan namet u te svrhe jer propadaju. Čini mi se, da imaju budžet CNNa ili BBC-a, ne bi oni umeli da naprave valjan TV program, da prostite. Ipak treba izdržavati te silne radnike poprimane preko crte.

Jedno znam – za njihov malo je reći nekvalitetan program, očajne voditelje, reprize repriza repriza i informativni program za koji svi znamo zašto je takav, KRIVI SU GRAĐANI KOJI NE PLAĆAJU PRETPLATU. To nam poručuju „zvezde“ javnog servisa.

Kažu, da bi RTS funkcionisao normalno, neophodno je da naplata bude 80%, što je tričavih 11 miliona evra mesečno. M E S E Č N O (probajte sa spelovanjem, tako period izgleda mnogo duže nego što jeste). Ovako su jadni prinuđeni da funkcionišu sa samo 3,5 miliona evra vaših para. Mesečno. Mislite da je to mnogo? To je samo par tričavih škola, zabavišta, domova zdravlja, opet mesečno, a vi pokušajte da se ne smejete dok čitate vesti s reflektorom uprtim u vas, dok se puder topi k’o Joksimovićeva faca na novu Prada torbicu Olivere Kovačević.

Budimo pošteni, koje domaćinstvo može da opstane ili nedajbože posluje s tako mizernim fondom?! Pa tu nema para ni za saksofon u koji gosti mogu da vrše nuždu, tu nema para ni za Šanelov milje preko daske za wc-šolju, a o egzotičnoj remix kajgani od suncem okupanih albatrosovih jaja prelivenih ptičjim kiselim mlekom  kao okrpljenje za voditelje da i ne govorimo.

S druge strane, RTS se svojevremeno hvalio kako je veoma mali broj ljudi koji ne plaća pretplatu. Tu neko nekoga, srpski rečeno, jebe. Sad, ko se tu zajebao i ko je koga zajebao to je svima jasno, važno je da ćemo da pljunemo 500 dindži mesečno da bi oni nastavili da funkcionišu. Mislite da je patriotizam besplatan? Šta je bilo, miševi?

Pošto je trend da tajkuni kupuju firme koje su žile kucavice naše države, predlažem da neko kupi i jadni RTS. Obavezno neka to bude neko polupismen, da ne bečimo oči na glupe školske i edukativne programe, kojekakve Opstanke i ostale dosadne sadržaje od kojih smo se potpuno odvikli, nego da nam opali taj Bolji Život još jedno 50 puta, da se setimo kako se nekada teško živelo i da budemo zahvalni ovoj drržavi što nas je spasla prodaje benzina u flašama pored puta. To je svakako mnogo lakše nego vratiti kulturno umetnički program a koji nema veze s Žikinom šarenicom i babama za češljanje.

Stoli me bojko da plaćam taj samozvani javni servis koji po svim mogućim zakonima NEMA pravo da naplaćuje pretplatu svim građanima. Čuj mene po zakonima, hahaha, zaboravila sam na tren gde živim. Evo, meni prvoj neka skrembluju taj propagandni program vlasti kod kablovskog operatera, jer ne nameravam da ga gledam niti da ga plaćam. Ako već moramo da imamo javni servis, onda bi to trebalo da izgleda ovako – da se tačno definiše koliko sati dnevno mora da se emituje takav i takav program, da se izbace reklame, golotinja i što je najvažnije – nema partijskih pobratima, kumova i ljubavnica. Znam, ko u oko da sam vas ubola.

Državo draga i vi koji je pljač… vodite, da vam kažem nešto – da ste vi redovno isplaćivali plate ovoj šačici što uopšte ima posao i uradili bar deo onog što ste nam obećali a ne uvodili samo nove namete od kojih jedino još danak u krvi nismo dali, mi bimo možda i zažmurili pa platili ove nebulozne, bezobrazne i neustavne stvarčice. Ovako, što se mene tiče, vama na dušu to ide što Milka Canić nikada neće izgovoriti nešto drugo osim „Dobro veče!”

More, mrš!

WELCOME TO SERBIA

Kada biste strancu morali da objasnite funkcionisanje ove zemlje zarad lakšeg razumevanja iste i boljeg i lepšeg boravka u njoj, sigurno ga ne biste uputili na stranicu Turističke organizacije Srbije. Na Google, braćela! Neka gugla, pa kad vidi da je svaki strani državljanin vredan divljenja poreklom Srbin, neka uzme ta svoja eura pa nek’ ih strpa u guj’cu, što bi rekao jedan naš ministar.

Kao prvo, svaki stranac treba da zna da ulazi u slobodnu zemlju. Slobodno se šetaju lopovi, manijaci, ubice, a oni najopasniji po našu državu (oni koji nisu vezali pojas) su na sigurnom – iza rešetaka.

Najprihvaćeniji oblik pisane reči u Srbiji je spisak. Bilo da je to birački spisak ili spisak za kupovinu, svaki Srbin ga ima i raduje mu se beskrajno. Gde god da se dene na nekom je spisku, najčešće na listi čekanja. Zato je u narodu zaživela krilatica “sve po spisku,” to nam nekako dođe kao molitva i skoro potpuno je zatrla arhaične izraze kao što su “dobar dan,” “izvinite” ili “hvala.”

Ako govorimo o poreklu, opšte je poznato da su dinosaurusi nastali od Srba, da je svaka poštena srBkinja nastala od Adamovog rebra, a da smo nebeski narod to već i vrapci znaju. Svako malo Srbi pogledavaju u nebo da zahvale Bogu što nas je turio upravo ovde. Koliki smo vernici stranac može primetiti na svakom koraku jer se Srbi krste ne samo u crkvama nego još češće pred izlozima, u gradskom prevozu ili kad vide račune. Da smo daleko ispred svih svedoči činjenica da Srbi daju imena svojoj deci i po avionima jer nemamo dovoljno svetaca, zato svako malo progasimo nekog svecem. Deficit, jebiga.

Osnovna sredstva plaćanja u Srbiji su šipak i crta, ako je baš frka možete koristiti i platežne jedinice kao što su mito i korupcija, od volje vam. Najbrži način da se obogatite je nošenje gajbica.

Što se tiče geografskog položaja, Srbija do Tokia! Što reče neko, Beograd nam je na vodi, građani su nam na ‘lebu i masti, ostatak zemlje je pod vodom.  Svako ko je ikad kročio ovde zna da je Srbija centar sveta i okolnih planeta. Zato nas svi toliko mrze i o glavi nam rade. To će stranac primetiti čim uđe u zemlju, ne samo po cenama putarina nego i po tome što su nam putevi iskrpljeni i propali, a infrastruktura neobična, što je sasvim razumljivo, jer najveći deo novca ulažemo u svemirski program. Ipak smo mi nebeski narod, Zemlja je samo naša usputna stanica i nema potrebe da bacamo novac poreskih obveznika u vetar. Jedino u šta ulažemo ovde je svetlo na kraju tunela koje je zaštitni znak i lajtmotiv našeg bitisanja na ovoj planeti. Mi letimo u nebo i znamo svoj put!

O svojoj deci vodimo računa – čim se dete rodi, umesto pelena mu kupujemo mobilni telefon. Splavovi su trenutno najpopularnija igrališta za decu. Igračke se smatraju uvredom po komšiluk. Kace s kiselim kupusom su dobrodošle. Kada deca odrastu, rado ih posećujemo u zatvorima. Da se ogrebemo za kintu.

Osnovno zanimanje na našim prostorima je menadžer. Na primer, higijenska radnica pri toaletima (u narodu poznatija kao klozetarka ili Baba Sera) je menadžer odvodnih cevi i otpadnih voda. Ako niste upisali menadžment, to je isto kao da se niste ni školovali.

Kultura koja najbolje uspeva u Srbiji je ambrozija. Najposećenije kulturne znamenitosti svakog grada su kafići. Kad je u pitanju slikarstvo, ako niste kriminalac, stvari s kojima se vi možete slikati su računi, plate, zdravstvena knjižica i diploma. Ako jeste, običaj je da organizujete izložbu ili koncert. Naši najčitaniji pisci su zaposleni na lokalnim televizijama tako da nema potrebe da kupujemo knjige, sem ako nemamo poriv da ih uklapamo uz regal. Obzirom da smo zemlja koja je na evropskom putu i potpuno okrenuta budućnosti muzeje zatvaramo jer samo smetaju na putu prosperiteta.

Muzika: Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine! Kod nas su najcenjeniji duvački instrumenti stoga skoro svaki Srbin na čelu s Vladom svira kurcu. Eventualno klavir, ako je iza rešetaka. Na Pesmi Eurovizije više ne učestvujemo jer nas namerno miniraju, što smo zapazili još davno kad smo poslali pesmu “Brazil.” Od tad smo promenili ploču i sad svi uglas zapomažemo: ”Azil!”

Sport – Bravo Nole! Ceo svet zna da je najveći sportski događaj u Srba penis. Htedoh reći tenis. Nema Srbina koji se ne bavi sportom! Bilo da je u pitanju preskakanje rata, beg od policije ili jedna od najjačih disciplina u nas – bacanje kese sa smećem s balkona. Pogodak bez koske u glavu vredi 3 poena. Trenutno se radi na smanjenju zagađenosti tako što se propagira da se na posao ide biciklom. Ako nemate posao, ništa ne smeta, možete biciklom da krenete u pljačku banke.

Klima – Zajebana. Oblačimo se po buvljacima, svlačimo po splavovima. Sve što kažemo može da vas zbuni i zato je jedina preporuka: obucite se slojevito.

Bolesti – sem opasnosti od promaje i sedenja na ‘ladnom betonu koje izazivaju sigurnu smrt, Srbi ne oboljevaju. Nismo mi mačiji kašalj da trčimo kod doktora za svaku sitnicu, mi kad obolimo odmah i umremo. I to od najopakijih bolesti, junački! Jebeš oboljenje ako nije toliko retko da ga nazovu po tebi. Zato u zdravstvo ne ulažemo i zbog toga su nam bolnice opremljene samo zidovima, ali su zato crkve opremljene podnim grejanjem, da na kolenima možemo moliti za zdravlje svojih bližnjih.

Mogli bi mi još da se hvalimo ali nećemo, da nam ne nagrnu silni turisti u Srbiju kada vide da sa naših česmi teče izvorska flaširana voda i da nam pojedu sav kiseli kupus. Više volimo da idemo mi kod njih, makar jeli onu njihovu genetski modifikovanu hranu i plaćali ležaljke 2 eura, umesto da damo tri puta više našoj braći iz Montenegra. Svaki rodoljub bez roptanja podnosi takvu žrtvu te hrli u inostranstvo, makar morao da radi. To ne treba da čudi kad znamo koliki je prirodni priraštaj u nas. Ima nas toliko da veći deo populacije jednostavno moramo da šaljemo preko, da ne bi ovde jedni drugima sedeli na glavi. To ništa ne smeta jer je poznato da su oni iz dijaspore u stvari najveći Srbi, čija je jedina želja da se vrate u maticu jer je ovde život bajka.

Dok nas deportacija ne sastavi!

NE JEBE LEP NEGO IZABRAN

Od svih prvoaprilskih šala, najbolja je bila ona s izvesnim skorim povećanjem plata i penzija. Ako nekom još nije jasna svrha tog cirkusa, ja bih povukla paralelu s pričom koju mi je uvek pričala baka, a koja je klasičan primer kad su ovakve situacije u pitanju.

Elem, očajni domaćin koji je jedva sastavljao kraj s krajem, s kamarom dece i ženom, a bez osnovnih sredstava za život zvao se, recimo, Stojan. Kao i svaki autentični Srbin, u trenucima najvećih poraza i očaja obratio bi se direktno Gazdi:

– Dragi Bože, zašto me ovako kažnjavaš? Šta sam ti zgrešio? Pošten sam, radan, žena i ja izrodili smo kamaru dece kako si zapovedio, a ti nam zavrnuo sve slavine i sad nemamo od čega da živimo! Njiva slabo rađa, sve što izraste odnesu poreznici, krave i koze koje još nismo prodali su gladne i mršave, kolibica nam prokišnjava i smrzavamo se. Redovno plaćamo Informatiku i RTS! Molim te, javi se i kaži šta da radim!

– Stojane – oglasi se Bog – sve tri krave uvedi u kuću i tu neka ostanu mesec dana, onda ćemo se čuti.

Nemajući kud, jer se zna ko kosi a ko vodu nosi, Stojan ga posluša. Uvede on krave u jednu od dve sobe u uđerici i započe pravi pakao. Ipak, to beše Božija volja, te Stojan i njegova porodica preguraše nekako tih mesec dana. Tada se Stojan odvaži da se ponovo obrati Bogu.

– Kako je Stojane? – namignu Gospod.

– Ooo, Bože, ja sam te poslušao i sad nam je deset puta gore! Deca dobila neki osip od prljavštine, sve smrdi, jedna krava prestala da daje mleko pa imamo još manje hrane, deca gladna zapevaju! Pomozi nam, molim te!

– Tišina tamo! – ljutnu se Gospod. – Kukate tu ko babe, a domovina grca! Nego, od danas krećemo u nove reforme, pa ćeš da vidiš šta je prosperitet! Sad uvedi i one 4 koze i tri kokoške u kuću, pa mi se javi za 3 meseca!

Očajni Stojan ipak posluša, nije mu bilo do šale kad su božija posla u pitanju. Uostalom, ne bi Bog bio glavni baja kad ne bi imao sve odgovore i rešenje za svaki problem, čak i ako ga je sam napravio. Uvede on u kuću i ostatak menažerije i tako živeše još tri paklena meseca.

– Ooo, dragi i premudri Bože, javi se! Ovo se više ne može izdržati! Jedna krava je uginula jer nismo imali novac za veterinara, dete nam se razbolelo a pare od SMS-ova nikako da stignu, koze pojele sav nameštaj pa spavamo na podu! Šta da radimo, kako da postupimo da ispunimo volju tvoju? – zavapi očajni Stojan.

– Ti , Stojane, jamačno znaš da je septembar i da nam predstoje uskoro izbori?

– Kako da ne, kako da ne, ali, ako svi pomremo, ko će da glasa, o, presvetli?

– Ne brini, Stojane, to je već sređeno! Elem, prestani da širiš paniku i od danas krave neka ponovo žive u štali. Čujemo se za mesec dana!

Tako i bi. Posle mesec dana, ukaza se Stojanu sveti Vulvin

. – Ovde sam po nalogu Boga, on je nešto zauzet oko nekih plakata, pa me je poslao da proverim kako napreduju reforme.

– Odlično! – radosno reče seljak. – Ovog meseca nam je već mnogo lakše! Krave radosno pasu na livadi i počele su da daju više mleka, pa nismo toliko gladni. Ali, krov samo što se ne sruši, a morali smo i da zakoljemo dve koze, jednu da se prehranimo, a drugu kao žrtvu Bogu. Možda nam to donese prosperitet!

– O, mudri Stojane, dobro si učinio! Shvataš li sad šta je prosperitet? Pa Boga kao što je naš nigde nema. Šta bi bilo da su ga imali Grci, a? Ali ne, oni hoće da imaju više bogova, e onda neka pate! Pozdravlja te Gospod i poručuje ti da sve koze i kokoške vratiš u dvorište, pa će te on lično posetiti u decembru, s predizbornim materijalom. Gospod neka je po sredi vas!

Dođe i dugoočekivani decembar i Gospod ispuni volju svoju, te poseti Stojana.

– Svaka čast, Gospode, hvala ti, hvala! Nikada nam nije bilo bolje! Ako i jeste, mi smo Srbi pa imamo kratko pamćenje! Sve je u najboljem redu i život teče bez stresa i trzavica. Čak se i krave smeškaju, a o kozama da i ne govorim, tebe mi!

– Stojane – prekinu ga Gospod i obliza usnu – nemoj da mi se zahvaljuješ. Napredak ove države je moj najviši prioritet. Drago mi je da su ove reforme donele toliki pomak u vašim životima, i ne zahvaljuj se, samo sam obavljao svoju svetu dužnost. Evo ti ovaj pamflet i ovaj plakat, taman lepo da zapušiš rupe na zidu, a i nekako je fensi. Ovo kad vidi Evropa, ima da nam plati da uđemo u onu njihovu Uniju! Uskoro stižu i pare od SMS-ova pa ćeš moći da platiš participaciju, a ako je velika frka, mogu ja i helikopter da pošaljem…

– Ne treba, ne treba! – zavapi seljak. – Toliko već ne možemo da tražimo, znamo da postoje mnogo ugroženiji kojima je vaša pomoć potrebna, pa vas ne bismo više zadržavali.

– Dobro, onda se vidimo na izborima, Stojane. Umalo da zaboravim, poklon od mene lično, hemijska i blokčić, naravno, s mojim ličnim logoom. I zapamti, ruka ruku mije, ili polomim je!

Stojan se prekrsti i presrećan zakorači u bolji život.

OKUPIMO SE POD ŠLJIVOM

Neplodna – sterilna, jalova, nesposobna za rađanje, bezdetna, zakržljala, u narodu poznata kao šuplja tikva.

Jalov brak – brak bez dece, neplodan brak, neostvaren brak, nekrunisan detetom…. (dopuniti po slobodnom izboru i ličnom nahođenju, budite kreativni).

…

„Al’ je ovo neka svadba čudna, prva mlada koja nije trudna.“ Tom su me pesmom počastili Cigani i ne znajući urekli me. Uroku se pridružila matičarka, baba neprijatnog izgleda, stava i glasa koja je konstatovala da sam joj prva ili druga mlada ove godine koja se ne udaje sa stomakom do zuba. Što bi rekao naš narod, udala sam se „na prazan stomak“. Avgust mesec, da ne zaboravim. Mesec broj osam. Rimujem.

Ne kaže naš narod uzalud da je to „blagosloveno stanje.“ Doduše, znam mnoge trudnice koje se s tim nikako ne bi složile, ali meni se taj izraz tada činio sasvim odgovarajućim. „Šta ti znaš, ti nisi ljuljala, ti nisi ustajala noću, dojila, ti nisi devet meseci provela povraćajući, ti nisi…“. Da, ja nisam. Ja sam JALOVA. Moja utroba je prazna i alergična na decu. Nizašta nisam. Bravo za vas, majke koje je  rođenje deteta toliko oplemenilo kao ljudska bića da ste, eto, odlučile da me počastite svim tim epitetima. Bravo za vas kojima se oplođena jajna ćelija raspojasala od sreće što je u vašoj neprocenjivoj utrobi, te je iz nje izraslo čudesno malo stvorenje.

I tako sam ja išla na rođendane vaših malih stvorenja, blistajući od sreće kad mi se neko od njih nasmeši ili obrati. Oplakala svaki osmi mart jer sam želela poklone koje ste vi dobijali i bacali u smeće istog dana. Saginjala glavu kad su se raspitivali koliko dece imam. „Znate, mi to zbog paketića.“ Hvala, ni ove godine me nema na spisku, ali hvala što ste ipak pitali. Deda Mraze, ne skreći sa staze. Samo piči.

Ja sam ona kojoj ste dovikivali preko ulice: “Što ne šetaš dete nego to pašče?!“ Ja sam kereća mama.

Tu sam da čuvam vaše bebe kad nema ko. Da trčim u apoteke po pelene koje ste, eto, zaboravili. Da podučavam vašu decu padežima, kad već pelene ne umem da menjam. Ja sam tu da im objašnjavam šta rade pčele i cvetići. Svačija tetka, ničija mama. I tako deset godina.

Nema tužnijih mesta od bolničkih soba u kojima pokušavate da saznate šta s vama nije u redu. Gde žene kao ja podnose bol, poniženja, sve to dobrovoljno. Ipak, najveća bol je bol neizvesnosti. Mnoge od nas se nikada ne ostvare kao majke. Mnoge zbog toga upropaste svoj život, brak, prijateljstva. Gojimo se od hormonskih injekcija koje često dajemo same sebi. Seku nas, tranžiraju, prave eksperimente. Trpimo, ćutimo, stidimo se. Dobijamo rak. Odbacuju nas oni na koje smo mislile da možemo uvek računati. Dobijamo ogromne račune za to, račune koje otplaćujemo godinama, kredite koje otplaćujemo zauvek. Sanjamo male devojčice s plavim očima koje nam se obraćaju s „mama“. Iz bolnica izlazimo na sporedna vrata, ako možemo, da se ne sudarimo s majkama i bebama po koje je neko došao i doneo im korpe s cvećem. Da suzama ne kvarimo osmehe. Nemate vi pojma.

Onda nas se država seti, jer statistike kažu da je svaki šesti par u Srbiji neplodan. Kažu da je procenat muškog steriliteta 35-40%, procenat ženskog otprilike isti, sve ostalo je sterilitet NEPOZNATOG POREKLA. Marfijev zakon, ja spadam u to sranje nepoznatog porekla. Kako god bilo, u Srbiji je za sterilitet uvek kriva žena. Šta ima muško da se kontroliše, pregleda?! Diže mi se, to je znak da nisam sterilan. Svi iz moje familije imaju decu = nisam sterilan. Ti si sterilna = nisam sterilan.

Dakle, u Srbiji je za belu kugu kriva žena. Sterilna žena. Jalovica. Bezdetnica. Greška prirode.

To što nauka tvrdi da su krivi stres, hormonske promene, bolesti, zračenja, što su razlozi neistraženi do kraja, sve to nije bitno. Najverovatnije je da ste vi zla bezosećajna kučka koja se zamerila Bogu tako što je gajila nokte umesto decu, nije se dovoljno molila, pila je nes kafe s mlekom kad je post i nije bila dovoljno pokorna muškarcu. Biće da je to stvar promiskuiteta, jer vas verovatno nije kresnuo samo onaj ko je žurio na autobus. Da ste vi lepo rodile s dvadeset, a ne gubile vreme na školovanje, posao i ostale gluposti, vama bi već odavno zakmečalo. Crkva daje blagoslov muškarcu koji otera bezdetnicu da bi se oženio NORMALNOM , zdravorađajućom ženom. Treba li da nastavim?

Nisam rasplodna krava. Udala sam se iz ljubavi. Lečila se 10 godina, iz ljubavi. Nisam uspela. Na kraju sam usvojila devojčicu koja je sunce moga neba i zove se Ana. Usvojila je, a ona je usvojila mene. Sad sam Anina mama. Srbijo, crkni.

Ovaj tekst je posvećen svim onim neljudima koji su doprineli da se ukine besplatna vantelesna oplodnja, koja ionako nije bila besplatna, sem na papiru. Ipak, svakako je bila jeftinija od lečenja u privatnim klinikama, gde će vas to neobično zadovoljstvo koštati par hiljada eura, za svaki pokušaj, bio uspešan ili ne. Prosek uspešnosti u svetu je 25%. U našim klinikama se mahalo uspesima besplatnih vantelesnih oplodnji ispred nosa nas koji znamo pravu istinu, nabudženim, ogromnim ciframa. Laži. Spinovanja. Izborne kampanje. Sve preko leđa nas i naše dece, stvarne ili zamišljene. U zemlji koja se sve više suočava s belom kugom i koja je po stopi nataliteta poslednja u Evropi, procenat onih koji pate od steriliteta se povećava iz dana u dan.  Sada možemo samo da sednemo pod onu šljivu i čekamo da nestanemo kao nacija, kad već nismo zablistali kao LJUDI. Evo vam moj glas, svima, u vidu srednjeg prsta visoko podignutog u vazduh. Evo vam ga NA.

I dok se deca bacaju po kontejnerima i ostavljaju u kesama okačenim na drvo, Srbija ima problem s natalitetom, ali ne i s abortusima. To se uredno naplaćuje, ne čeka se dugo i ne pravi se velik problem oko toga. Broj neželjenih trudnoća je u porastu. Ne staje se u kraj tome ni edukacijom. Stidljivo je provirilo seksualno obrazovanje na tren, ali su Srbi brže-bolje prekrili oči svojoj deci i usprotivili se tolikoj prostoti i blasfemiji. Držimo se veronauke. Problem nastaje onda kad želite decu. Ako niste opljačkali banku, osnovali stranku ili nemate neku bogatu babu iz Amerike koja vas se setila na samrti i ostavila vam ogromno nasledstvo, velika je verovatnoća da ćete ostati nerotkinje. Jalovice.

To može biti velik problem. Ali, nije na nama da bistrimo politiku i guramo nos gde mu mesto nije.

Ručak se neće sam skuvati.

Originalni tekst možete pogledati ovde.

NEKOLIKO PR(E)DIZBORNIH OBEĆANJA KOJE NI JEDNA STRANKA DO SAD NIJE DALA

(kako zajebati i poslednjeg Srbina u par poteza)

Bolji život, radna mesta, veće plate, EU – alooo, Požega, to nama više ne treba! Svako ko je malo uključio mozak zna da Srbi ne vole da rade, zato vam predlažem da vi lepo ukinete i ostala radna mesta i tako i sebi i nama učinite uslugu. Već vidim srećna lica građana koji u naletu endorfina uzbuđeno jurišaju prema Skupštini da odnesu milodare svakom političaru ponaosob, da ga u lice ljube i za zdravlje pitaju. Vole ljudi da pomognu i da se zahvale, takav smo narod. U EU smo se već izjasnili da nećemo, zbog svinjokolja, crnaca i školskih uniformi. Svinje volimo da koljemo sami, crnci imaju veći od nas, a od uniforme bilo koje vrste imamo fobije. Pogodite zašto 😉

Sve je to već viđeno, dosadno i toliko ordinarno da će prosečni glasač, u najboljem slučaju, ostati nem na vašu upornu zvonjavu na vrata, eventualno sam sebi iščupati interfon i sesti da gleda kakav pitak film. U najgorem slučaju, može noge da vam polomi, izbije zube, pusti krvoločne pse na vas ili još krvoločniju pobesnelu suprugu, koju je ceo dan zajebavao što je ručak bez mesa. Ali, ima i onih koji sede u zasedi na hoklici pored ulaznih vrata i čekaju da zakolju bilo koga. Nazivamo ih nezaposlenima. Pazite se te bagre.

Imajući u vidu sve te činjenice, ja sam rešila da vam pomognem i dam par predloga koji su generalni i mogu se iskoristiti kao lajtmotiv predstojećih izbora, kojoj god političkoj partiji da pripadate. Idemo redom:

LET NA MESEC –  ako su Ameri mogli da zezaju poreske obveznike onomad kad se onaj spuštao ili nije spuštao na Mesec, iliti da se drugačije izrazimo, “bio je gore”, da prostite, možete i vi. Ionako su građani Srbije potpuno opravdano počeli da okreću leđa crkvi a anfas vanzemaljcima, šireći ruke u agoniji i uzvikujući: “POVEDITE I MENE!“ Ja Molder a ti Skali, lele dunje ranke! Ako su oni propustili taj let, ne mora i prosečan građanin Srbije. Dok glasači shvate da su prevareni i da su njihove pare završile kao građevinski materijal za vaše nove vile na Maldivima izbiće ili neki rat ili, u najgorem slučaju, spičiće neki zemljotres, poplava ili pak neka slična prirodna ili društvena katastrofa, taman lepo da operete tu lovu. Ako ništa, uvek možete reći da su nam ovi s Meseca uveli vizni režim putovanja. Dok mi pribavimo sve potrebne papire za vize, let na Mesec će biti uobičajen koliko i češanje jaja za vreme fudbalske utakmice. Opušteno. Kao kod zubara.

VEĆE SISE I DUPETA – ovo je pun pogodak i nemojte se zavaravati da ćete tako osvojiti simpatije samo dela glasačkog tela koji nosi suknje, naprotiv! Oni koji zaista žele veće grudi i zadnjice na ženama su muškarci. Znate onaj vic kad mladoženji dovedu 3 udavače pa im daju računski zadatak, a on na kraju kaže: “Dajte onu s velikim sisama!“ Obećajte ljudima veće sise i guzice, čak veće nego što ste vi, i videćete kako se situacija okreće u vašu korist, a konkurentske stranke na kolenima mole da ih primite pod svoje okrilje. Primićete ih, naravno, ionako svi vi jedete i pijete zajedno. Da ne pominjem kako narod udruženo i jeb… htedoh reći, vodite ljubav s njim, jer nema političara koji više od sebe ne voli upravo svoj narod i njegove novce.

BESPLATNO ŠVERCOVANJE U AUTOBUSU – obećajte da će da važi za sve linije, gradske i prigradske. Posle, kad građani vide ridže kako ulaze na prednja, vi kažite da su to revizori iz EU. Pa da vidim onda „ima dole, majstore!“ Nema zajebancije s njima kao s onima iz BusPlus-a, da ne bude ponovo “bombardan“, izolacija, tranzicija, lustracija i ostale cije. Plati, pa se klati! Ako imaš za konopac.

LEGALIZACIJA TEŠKIH DROGA – niste vi kašji mačalj pa da legalizujete samo lake, vi ste ozbiljna politička partija koja se ne plaši teških poslova i ne preza da uprlja ruke, što već znaju i najgluplji glasači. Verujem da ćete u ovom poslu dobiti veliku pomoć i podršku policije, koja se i do sada vrlo rado bavila ovom tematikom, na ovaj ili onaj način. Više na onaj, al’ nismo mi od onih što traže dlaku u jajetu. Nismo, jer nemamo muda, ili ako i imamo, zaboravili smo gde smo ih ostavili. Ah, da, u procepu, sad se setih.

MISIONARSKA POZA – obzirom da se građani stalno žale da opštite s njima „zguza“, trebalo bi razmotriti neke druge opcije. Doduše, postoje i oni koji tu pozu preferiraju, ali njih uvek možete poslati za to obučenim pojedinim sveštenim licima, verujem da će užitak biti obostran. Ionako samo mašu onim kandilima i peru Audije, pa neka i od njih bude neka vajda. I zaboravite na sve što ste čuli i videli, svi znamo da su oni silni snimci i videa s popovima u glavnoj ulozi samo dokaz da nas to neko zlurad zajebava. Pop, pa peder i pedofil? To bi bilo isto kao da tvrdite da mediji lažu! Svi znamo da su to neistine koje šire neprijatelji pravoslavlja, srpskog naroda i naših političara, a svaki neprijatelj naših voljenih političara je i naš neprijatelj. Srbijo, lezi i raširi noge!

NACRT PLANA IZGRADNJE ČARDAKA NI NA NEBU NI NA ZEMLJI – Šta kažete, a? Nisam loša, je l’ da? 😉 Pa kakav crni koridor 10, kakvi mostovi, bolnice, škole, kome je to još potrebno i ko je to uopšte video u poslednjih deset godina?! Doduše, par puta se zaista desilo da vi nešto takvo i izgradite, ali građani se uvek bune da je skupo i da onaj u komšiluku ima veći i lepši. Srpska posla, nikad im ništa ne valja. Lepo vi „napravite“ taj čardak, odnosno nacrte za njega, jer, sve i da ga izgradite, od smoga se ne bi video. Angažujte svu rodbinu, prijatelje i švalerke kao saradnike na tom poslu, čuvaće vam leđa a pritom se i oni malo omrsiti, te eventualno možete okriviti nekog od njih ako se desi neko sranje. Pare potrpajte u džipove, da imate za nedajbože i vozi Miško! Džepove, ne džipove, stvarno ne znam šta mi je danas, mnogo sam , bre, uzbuđena pri pomisli na toliki prosperitet!

Ima tu još mnogo manevara kojima možete pridobiti glasačko telo, ali siromašni blogeri ne dele ovakve savete gratis. E, sad, ako me se sete ovi s Biroa za (ne)zapošljavanje, sete se. Ako ne, svim političkim partijama se preporučujem i napominjem da je moj oglas za zapošljavanje zaveden pod jedinstvenom šifrom:

J3d1t3g0vn4
.