VAŠKE!

Ako nemate pametnija posla, uvek možete dobiti vaške.

Fora je što nikad nemate pojma gde i od koga ste ih zapatili, jer ako ih neko ima, taj ćuti k’o zaklan. I nemojte sad tu da mi se iščuđavate, naš narod smatra da se od vašljivosti i promaje umire, i da je rak zarazan.

Gde možete zapatiti ova mila stvorenja? U autobusu, vozu, u bolnici, čekaonici, kod frizera, u bioskopu, naročito ako se ljubite, u školi, na poslu – birajte. Mislite o tome i dok slikate selfije 😉

Na primer, moja ćerka ih je fasovala za vreme školskog raspusta. S obzirom da za sve ove godine nikad nisam imala čast i privilegiju da dobijem vaške, odem ja na net, ko svaka normalna korisnica društvenih mreža, da se obavestim o tome kako da ih se rešim.

To nikako nemojte raditi.

Iščitavala sam proklete forume 3 sata i naišla na sijaset „sigurnih“ načina da se rešim gamadi, od kojekakvih basnoslovno skupih preparata, do turanja na glavu petroleja, varikine, sirćeta, soli i koječega. Nađoh čak i recept s tartufima, verovali ili ne. Dakle, siže je bio ovakav – staviš dete u gasnu komoru i nema problema! Đe si, brate HitlerE!

Upadoh u žešću frku, ko da me je hipnotisala Slađana Velkov u paketu s Vulinom – nemam pojma šta ću, gde ću i kako ću, pa se dosetih da bi bilo dobro da detetu stavim Domestos na glavu, sve prekrijem alu-folijom da vaške ne uteknu a da se ozrače, i ostavim je tako jedno 3 dana, jer ako ono sranje uništava 99% bakterija, možda ubija i ovu stoku. Za sve to vreme, da je nalivam sirćetom i uljem lavande koje pouzdano rasteruje ovu pošast, a onda da pripalim i par sveća pored ikone, za svaki slučaj. Pizdary!

U žešćoj panici nazovem ti ja drugaricu frizerku, koja reče sledeće:
„Šta ti je, sva deca imaju vaške! Poprskaj bilo kojim preparatom iz apoteke, poprskaj ponovo posle nedeljak dana i gotovo!“
„Joj, a šta ako sam i ja dobila vaške?!“ (panic mode ON)
„Budalo, vaške ne idu na farbanu kosu!“

Išamarah se jedno 5 puta sa svake strane i krenem: Step one – MAST.
Svinjska, bre. To bar ne može da je otruje. Jadno dete je sve otrpelo s osmehom, kao da sam joj stavila najmirišljaviji nektar nebeski, plus je tražila ‘leba, masti i „alAve“ paprike za doručak. Tako namazanu sam je iščešljavala jedno dva sata nekim specijalno gustim metalnim češljem protiv vaški koji sam platila 1300 dindži u obližnjoj apoteci.

Rezultat: tri debele vaške muerto, ostale preživele.

Popizdim ja i odem u apoteku da kupim mnogo hvaljen sprej „Supitox“ (oko 500 dindži, ako se ne varam), koji navodno nije štetan za decu i životinje, a smrdi ko otrov za pacove. To čudo je pobilo sve žive vaške, ali ostade gomila gnjida. Šta ću, turim đozle na nos i započeh pregled, dok nisam ukapirala da sam matora i ćorava i da nema šansone da ih sve pronađem, a ima ih ko zaposlenih preko veze u javnim preduzećima.

Posle dvočasovnog piljenja u Aninu plavu kosu i češljanja onim metalnim češljem završismo dan premorene i s 50% kose manje, zbog jebenog češlja i preparata koji isušuje kosu. Stan sam doslovce sterilisala – sve usisala, oribala, svu posteljinu, plišane igračke i nošenu garderobu otkuvala. Jorgan s bračnog kreveta se posle toga toliko skupio da sam ga dala Ani da pokrije lutke, ali nema veze. Sve u svemu, tako sam ulizala stan da smo se dva dana po njemu klizali kao po ledu, a jedan od pasa je umalo slomio vrat dok je silazio sa sprata.

Umorna k’o posle radne akcije Brčko-Banovići, zapalih pljugu i počeh da pozivam redom sve poznate osobe s kojima smo bili u kontaktu, s krajnje ljudskom namerom da im javim da Ana ima vaške i da treba da se eventualno i oni pregledaju. Opšta kultura, jebala me ona. Da skratim, 90% ljudi koje sam zvala nam od juna nisu ušli u kuću, ko da smo HIV pozitivni, ‘ladno i bez suza. Doduše, jedna rođaka nam je donela neko voće koje je njena mama poslala, ali sam morala da izađem ispred zgrade da ga preuzmem, dok su njena deca panično izvirivala iz auta i urlala: “Požuri, mama!“ Plus, majka drugarice s igrališta koju sam odranije provalila da se non-stop češe je zabranila svom detetu da se igra s Anom, doživotno. Žena me je čak i izbacila iz FB prijatelja samo zato što sam joj rekla da pregleda svoje dete jer se može desiti da je dobila vaške od mog (bila mi je pegla da izrazim sumnju da je možda njeno dete prenosilac). Draga moja, to ti nije nikakva zaštita, treba da me turiš na blok!

Da ne zaboravim, posle dva dana nađoh na svom ramenu OVOLIKU vašku. Toliko o tome da one ne idu na hemijski tretiranu kosu, još jedna zabluda. Sedim ja i plačem i prskam se onim otrovom ko da mi je zadnje, majke mi. Na svu sreću, sem još jedne u kosi, drugih bubetina nije bilo – biće da mi je uskočila dok sam tretirala svoje jadno dete. Vrhunac sreće me je obuzeo posle trosatnog češljanja u kojem ne pronađoh niti jedno jajašce. Kučka nije stigla da se razmnoži, jupi!

Posle nedeljak dana poprskah ja Anu ponovo, za svaki slučaj i sebe, ovog puta onim basnoslovnom skupim preparatom „Paranit“ – košta oko 1500 dinara i podjednako je učinkovit kao Supitox. Doduše, ima prijatan miris i masan je neviđeno, ispira se iz jedno desetak šamponiranja. Tamo piše da taj preparat ubija vaši i gnjide tako što ih guši. Ne palite se – gnjide ne ubija, to je notorna laž na koju nasedaju neiskusne budale kao ja. Međutim, gusti češalj koji se dobija uz njega je bio pravo otkrovenje, mnogo bolji od metalnog koji sam prethodno kupila. Rekla bih da sam jednosatnim češljanjem povadila Ani skoro sve gnjide! Sutradan iščešljah još pet jajašaca i to je bilo to, što se parazita tiče. Naravno, paničar kao što sam ja je dete maltretirao češljanjem još nedeljak dana, bez obzira što gnjida više nije bilo.

Nemojte širiti priču, ali istim češljem je preventivno iščešljavam bar jednom nedeljno, nikad se ne zna kad može da ih dobije ponovo, počela je školska godina.

Dakle, šta ako imate vaške? Negde u Srbiji postoji specijalizovani salon za uništavanje vaški, ali nemam pojma gde je. Ako nemate pojma ni vi, evo saveta iz prve ruke:

Sedite i dobro se isplačite, popijte jednu rakiju, zatim se poprskajte bilo kojim sprejem iz apoteke, nabavite gust metalni češalj i navalite na pos’o. Posle svakog poteza češljem operite ga u vodi ili prebrišite vlažnim tuferom, da posao ne bi bio uzaludan. Ne berite brigu, kućni ljubimci ih ne mogu dobiti. Ne zaboravite da tretman preparatom ponovite i sledeće nedelje, da pobijete stoku koja se eventualno izlegla u međuvremenu, dok ne postane polno zrela i dobije mogućnost da snese još jajašaca. Sve usisajte, otkuvajte peškire i jastučnice, ono što ne može strpajte u kese, zavežite i ostavite tako desetak dana, da gamad pocrka od gladi.

Javite svima da imate vaške i vi, čak i ako ih nemate, ostaviće vas na miru bar pola godine. Ako zanemarite uštedu u vremenu i kafi, akcenat treba da stavite na prijatna popodneva provedena u socijalizaciji sa svojim detetom koje ima vaške, umesto s retardiranim budaletinama koje misle da su vaške neizlečiva bolest iz srednjeg veka sa smrtnim ishodom.

I da, vaške su dosadne ali se mogu istrebiti, za razliku od glupih ljudi.

PROVERITE KOLIKI STE PEDER

Ovih dana se digla strašna dževa oko vesti da su Amerikanci, uzrok svih naših nesreća, odobrili gej brakove. Umesto da se radujemo što će sada svi postati pederi i što će seme polako ali sigurno da im se zatre, mi digli dževu, ko da nam se radi o glavi, o plati i o penziji. Oh, wait, sve su nam uzeli, ali mi i dalje ćutimo. Nama je važnije dupe, da prostite.

Ne lezi vraže, ovi naši domaći izdajnici vs strani plaćenici koje dotira Soroš najaviše nacrt zakona koji pominje takvo šta i kod nas, i ako to zlo ikada prođe, pederi se više neće pederisati samo u svoja četiri zida, nego će možda nedajbože i decu da usvajaju, onu našu, što smo napravili pa ostavili. Voimjaoca!

Prvo i prvo, kao što svako zna, Srbin ne može biti gej. Ovi što se pederišu su neki ubačeni elementi, jer pravoslavna vera to ne dozvoljava, a zna se ko parkira traktor a ko otvara kapiju u našoj (sekularnoj) državi. Samo u Srbiji pederi su automatski i pedofili i ostali na „ili“, dok ovi što su prvi seks vežbali s ovcama ili opštili s maloletnim dečacima u crkvi to nikako nisu. Ako nosiš pravu uniformu, nisi peder. Dva i dva su četiri.

A to što naučnici tvrde da se pederi rađaju sa sklonostima prema suprotnom polu, to mačku o rep. Pa ko je još video da u vojsci, policiji, crkvi i politici ima pedera? Nema, zato decu treba usmeravati na pravi put, a ne dozvoljavati im da budu frizeri, umetnici i modni kreatori, pa da sutra piju koktele umesto šljivovice i još isturaju mali prst. Pomerila sam se s mesta, za svaki slučaj.

To što se oni vole, to je njihova stvar. I heteroseksualni parovi se vole, pa se ne krešu u dupe. Dobro, i ako se krešu, bar nisu pederi. Jer, ako okineš ženu u dupe, to je drugačije pošto peder u tom uživa a žena ne. A ako napraviš neželjeno dete, tu su institucije. Sve smo organizovali, nema greške i niko nije zakinut.

E sad, to što deca u domovima nemaju šta da jedu, što nema ko da ih zagrli, nauči da hodaju i govore, što često imaju agorafobiju i što ih kasnije izbace na ulicu ako se neko ne smiluje pa ih usvoji, to nije naš problem nego problem države. I to nisu naša deca, ali nema veze – ne damo ih pederima makar ih morali postreljati. I pedere i decu.

Sve je to zbog toga što mnogo brinemo o porodičnim vrednostima i imamo razvijenu nacionalnu svest. Jeste da mnogi ne znaju ni u koji razred im ide dete niti s kim se druži, ali to je zato što razmišljamo globalno i jako nam je bitno da se rađa što više dece. To se jasno vidi po zakonima i svaka trudnica može da vam opiše divan tretman koji je doživela u porodilištu, a novčanu i moralnu pomoć koje dobijaju i od države i u porodici ne treba ni pominjati jer nismo tu da se hvalimo, nego da se, da prostite, jebemo.

A ovi što su nešto bogu zgrešili pa su neplodni, ti mogu to isto. Da se jebu desetak godina, dok eventualno ne stignu na red kao usvojitelji. Posle takođe mogu da se jebu i to bez kondoma da ne bude da su na nečemu zakinuti.

Neki se pitaju kakav bi to loš uticaj mogao gej par da ima na dete. Reči nemam. Svako zna da bi to dete sigurno postalo gej i pravilo nove gejeve po Srbiji dok ne ostane Srba za pod šljivu. Takođe, sigurno bi upražnjavali seks pred detetom kao što rade svi ostali normalni parovi, pa bi dete pomislilo da je kres u bulju mejnstrim. Zlobnici koji pominju takozvane činjenice da se pederluk zasniva na ljubavi a ne samo na seksu su odavno provaljeni. Na primer, ja sam jednom videla na Google-u da je jedan peder bio i pedofil, pa je spopadao dečake u školi. To je pokazatelj da su svi isti i treba ih potrpati u rezervate, za svaki slučaj, jer budućnost srpske porodice je naš prioritet. A to što malo-malo pa izbace nešto o zlostavljanju dece u heteroseksualnim porodicama, to su sve čiste laži koje nam podmeće jak gej lobi.

Neko je dao predlog da, s obzirom da ih ne daju pederima, svaka srpska familija treba da usvoji bar po jedno nezbrinuto dete. Kakva glupost, pa ko zna čija je to krv i kakva je to genetika, da ne pominjem da to treba hraniti i oblačiti. Pa ne možemo da izađemo na kraj ni sa svojom decom, a kamoli s ko zna čijom i ko zna kakvom. Briši to, a ovog što je predložio na njivu, da oseti šta je muka, pa mu takve stvari više neće padati na pamet!

Neka, još veća budala, je pitala šta biste radili kad biste saznali da vam je dete gej. Čuj, gej, hahaha, pa to jednostavno nije moguće! Svako normalan će shvatiti da mu je dete zamenjeno u porodilištu ili da mu se žena švalerala s gejom, pa će tu nakazu izbaciti iz kuće. Oni koji podržavaju takvu decu su rušitelji tradicionalnih vrednosti i treba ih takođe postreljati da ne opterećujemo budžet džaba.

To ionako nisu naša deca, kako god okreneš.

Većina srpskog življa bi radije (tuđe) dete dala divljim životinjama u džungli, jer, ako su mogli Balu i Bagira da odgaje Moglija i od njega da postane onakva ljudina, što ne bi mogli još par hiljada ostavljene dece da damo njima.

Eto ideje – i vuk sit i ovce na broju! Decu koju ostave (heteroseksualni) roditelji treba ostaviti na ivici šume. Neka divlja životinja će ih već naći i dovesti u kuću, jazbinu ili brlog da napravi od njega čoveka, kad mi nismo u stanju. Automatski bismo smanjili troškove oko hrane, odeće i školovanja i rasteretili budžet, a dete bi živelo u zdravim uslovima, a ne da odrasta na bigmekovima i kojekakvoj genetski modifikovanoj hrani i da počne da sluša Madonu pa da sutra postane peder i da odgaji pedera.

Nema na čemu.

POBEĆI NEGDE

Iskrena da budem, poslednjih nekoliko godina više ne žudim previše za letovanjem na moru. Ne žudim jer se sećam detinjstva, avanturističkih kampovanja, Makarske, borova, zrikavaca, mirisa mora, društva sa svih strana  koje smo upoznavali svake godine, prvih ljubavi. Tada se išlo uglavnom kolima ili vozom. Prosto čovek da ne može da odluči koja varijanta je bila gora, ako se uzme u obzir da smo tada još letovali s roditeljima.

Putovanje vozom je meni lično bio pravi horor, ne samo zbog toga što je to bila čitava odiseja kojoj se kraj nikada naslutiti nije mogao, nego što su moji roditelji uvek unajmljivali prokleta spavaća kola i spavali kao topovi do željene destinacije, dok sam ja piljila u plafon i beskrajno se dosađivala, obzirom da Jugoslovenska željeznica nije prala te prozore ama baš nikada, pa se kroz njih skoro nije moglo ni videti, a noćna sam ptica bila oduvek.

Ako smo išli autom, to je tek predstavljalo poseban ugođaj. Zamislite sliku nas četvoro u Fići specijalu (nikada nisam provalila po čemu je bio toliko specijalan, sem što bi prokuvao na svakih 10km a ne na svakih 5, kao onaj ordinarni koji smo imali ranije), sestra koja cele noći spava, prevrće se i piči me nogama u glavu, ja koja povraćam na svakoj krivini a krivina koliko hoćeš, keva i ćale koji se svađaju celim putem jer moj otac nikada nije bio u stanju da zapamti put.

-Ovde ćemo desno, pa do Tjentišta.

-Levo na sledećoj raskrsnici, tako kaže mapa.

-Ma ta karta ništa ne valja, pravio ju je idiot! Ja se lepo sećam da se ide desno, tamo postoji jedna prečica, vozio sam tuda sto puta, blablablatruć.

-Nisam baš sigurna, možda da ipak poslušamo kartu?

Iako je keva staloženo pokušavala da ga urazumi, uvek bi došlo do odbrojavanja-10, 9, 8, 7….6, 5, 4, 3, 2, 1, BUUUUM!

-Hoćeš da kažeš da ja ne znam kuda vozim?! Pa ja sam ovuda vozio sto puta, vezanih očiju bih našao put! Te mape su od pre pet godina, država se izgradila, putevi napravili, a oni će meni da treba levo! Idemo desno!

-Mama, meni se piški.

-Ćut’ bre tamo i spavaj, za pola sata stižemo do nekog restorana pa ćemo tamo da pravimo pauzu, neću da stajem ovde kad je puna linija!

Naravno, kao po pravilu, posle bar dva sata vožnje po kozjim stazicama neobeleženim na mapi, uzbrdo, mi bismo konačno stali jer bi prokuvao i auto a i moji roditelji. To bi obavezno bila neka vukojebina gde smo istrčavali da piškimo kud koji mili moji, s nadom da nećemo stati na zmiju i da odnekud neće iskrsnuti medved.

Sve bi se to zaboravljalo u trenutku kada bismo stigli na odredište, ubacili bismo se u neki dobar mod i veselo provodili bar dvadeset dana na moru, što je danas mnogima u domenu naučne fantastike.

Znate šta, to su bila vremena takozvanog paradajz turizma. Taj i takav turizam po mom mišljenju je bio daleko napredniji od ovog današnjeg kad se na letovanje ne nosi samo paradajz i par konzervi pride, nego se nosi baš sve, za ne daj bože, jer cene „preko“ nisu baš primerene džepovima većine naših turista. Koliko god da je putovanje do destinacije bilo golgota, ljudi su bili opušteniji, plaže čistije i manje načičkane, nekako smo svi više bili povezani i s prirodom i s ljudima. Svirale su se gitare na plaži, pilo se kvalitetno domaće vino, jela riba na gradele, meduze nisu bile kao nilski konji, more nije toliko cvetalo, a miris koji bi se osetio još kilometrima pre nego se dođe do obale, taj miris je ono što ne mogu nikako da zaboravim.

I da, usput nije bilo carinika  da nam život zagorčavaju.

Danas se godišnji odmor planira mesecima ranije. Onaj ko se opekao s letovanjem preko agencija ima veoma težak posao. Surfuj, posećuj forume da vidiš ko je koga zajebao i gde,  pa da te agencije i takve smeštaje zaobiđeš. Guglaj slike, uveličavaj, koristi Google mape, traži parking u blizini, lociraj lekare, prodavnice, blizinu plaže. Istraži kakav je pesak ili šljunak, ima li meduza i ostalih morskih nemani, da li je gužva i moramo li da preskačemo ležaljke k’o kozlić  da bi se domogli vode, koliki je popust ako bukiramo ranije. Tu golgoti nije kraj. Treba proveriti kakve sadržaje nudi ta destinacija, ima li šta zanimljivo da se obiđe u blizini, kakav je ulazak u vodu, zbog dece, ima li kakve zabave, da li je buka prevelika, koliko će da nas opale po džepu. Sve nam smeta, sve nam je važno.

Posle svega ovoga, premoreni od višenednevnog surfovanja, guglanja, pregovaranja, više smo raspoloženi za neku banju gde se leče živci nego za more.

Ako ipak ne idemo nikuda, onda mrzimo sve ove srećnike koji  idu, opljuvavamo njihove slike s letovanja, kudimo, zavidimo. Kiselo grožđe & sladak limun. Hvalimo obale reka, veličamo Štrand, kod kuće je najlepše. Hau jes nou. Samo da niko ne primeti da bi dali pola litre krvi za tričavih sedam dana pored neke morske obale, makar vrvelo od ježeva i meduza i makar spavali na plaži i jeli ‘leba i paštete. Ostaje nam samo da uglavimo noge u lavor, bućkamo njima i kričimo k’o galebovi, da malo osetimo ugođaj ili da se eventualno prisetimo prijatelja i rođaka kojima bi mogli da se uvalimo na par dana, ako nisu, u to ime, već poisključivali sve telefone i odselili se preventivno na drugu lokaciju.

Setih se stare fore na tu temu: „Kod kuće je najlepše. Kad nam se sunča, sunčamo se, kad nam se kupa kupamo se, kad nam se jede, jedemo se…“

Živelo letovanje!

ONO KAD IZABEREŠ POGREŠNU BAJKU

Neko je jednom mudro zaključio da je čišćenje kuće u kojoj žive deca podjednako delotvorno kao čišćenje snega dok još uvek pada. Da to ne mora da bude baš tako pročitala sam na netu. Stručnjaci savetuju da decu treba da naučimo da nam pomažu tako što ćemo sve pretvoriti u igru.

Život u velikom stanu s dva psa, sedmogodišnjim detetom i suprugom koji još uvek ne zna gde mu stoje čarape pretvorio me je u spremačicu bez plate. Zato sam rešila da zeznem Anu, jer je ona najnaivnija, da mi pomaže još više.

– Mama, hajde da igramo tablić! Ja sam odličan matematičar, tako je rekla učiteljica!

– Meni je to dosadilo, pravo da ti kažem. Da probamo jednu novu igru?

– Može!

– Evo, ti ćeš biti Pepeljuga!

– Juhuuuuu! A ti, dobra vila?

– Jokbre, ja sam zla maćeha koja ti naređuje!

Pre nego što je mala plavuša ukapirala moju podlu nameru, pozvala sam je u sobu da je uredim. Stavila sam joj kecelju, vezala maramu, uplela pletenicu i dala joj metlicu.

– Pepeljugo, slušaj ‘vamo! Ja sad idem u radnju da kupim neke sitnice za bal i dok se vratim hoću da se ova kuhinja blista, ščula?

– Hoću i ja na bal!

– Ako hoćeš da ideš na bal, dok se ne vratim pokupi sve što si pobacala! Počisti stiropor koji si namrvila u kujni, kasnije spremi svoju sobu da ne lomimo vratove preko kocki i kad sve završiš, nahrani pse. Ako sve uradiš kako treba, možda ću te povesti sa sobom u kafić. Htedoh reći, na bal.

– I daćeš mi lepu haljinu i tvoj rajf s biserčićima?

– Još ću i kolače da ti napravim!

Bingo! Ana je odjurila u kuhinju i zatvorila vrata za sobom, a ja sam otišla u poštu da predam paket, zadovoljno se smeškajući. Sama sebi sam čestitala na dovitljivosti. Ovu foru ima da prodam svim drugaricama, u bronzi će da me izliju!

Posle obavljenog posla u pošti svratila sam da kupim Ani ogrlicu, da je nagradim za dobro obavljen posao, pa požurila kući da uživam u plodovima novootkrivene vaspitne metode.

Ana je sedela za računarom udubljena u igricu, na glavi je nosila moj rajf s biserčićima. Nezainteresovano mi je mahnula dok sam ulazila:

– Ćao, mama!

– Zašto sediš tu, nećeš da se igraš više?

– Sve je pospremljeno!

– Kako je to moguće kad sam bila odsutna samo pola sata? Ko ti je pomogao, miševi ili ptičice? – dobacih sarkastično.

– Dobra vila!

Utom iz kuhinje izroni moja keva, sva zajapurena od ribanja:

– Ko je prosuo onaj stiropor po kuhinji i zašto kerovima dajete bombone?!

– Kakve bombone?

– Raznobojne, M&M!

– Ana, zašto si psima dala bombone? Odlazi u svoju sobu i pospremi je odmah ako već nisi!

Ana lenjo ustade i posle pola minuta se začu sumnjiva lomljava iz sobe. Kad sam se popela na sprat i otvorila vrata, sve je bilo na svom mestu.

– Srce mamino vredno, dođi da te mama poljubi!

– Je l’ sad mogu na bal?

– Možeš, kupila sam ti ogrlicu da budeš najlepša tamo. Samo da nađemo neku haljinu…

– Ne treba, mamice, mogu ja i ovako!

U trenutku kad sam otvorila orman, na mene se obrušila kamara garderobe, a jedna vešalica mi je skoro izbila oko.

– Spremala si, a? Šteta, mogla si sa mnom da ideš na bal, a ovako ćeš ostati da spremaš sobu i da vežbaš matematiku…

Ana pokuša neopaženo da zgrabi novu ogrlicu, međutim, ona se rasprsnu i šarene kuglice se rasuše po celoj sobi.

– …i da pokupiš sve do jedne kuglice s tepiha dok se ja ne vratim!

– Ti si zla maćeha!

– Možda, ali ja svoju majku nisam lagala. Idem dole da popijem kafu s dobrom vilom, pa ću doći da proverim kako napreduje pos’o.

Pola sata kasnije, provirila sam kroz ključaonicu. Ana se valjala po podu s psom, sva garderoba je i dalje bila razbacana a kuglice su se presijavale po teget tepihu. Naglo otvorih vrata:

– Vidim, radovi napreduju – primetih sarkastično. – Zašto nisi ni počela sa spremanjem?

Ana me šeretski pogleda i namignu mi:

– Čekam miševe da mi pomognu, kao u bajci.

Odmahnula sam glavom nezadovoljno i počela da spremam onaj neviđen krš, kad se oglasi zvono. Ana se zajuri na vrata i skoči u zagrljaj svom tati koji se upravo vratio s posla.

– Tata, kako si, kako je bilo na poslu? Mama i ja se igramo!

– Evo, samo da malo dođem sebi pa ću se i ja igrati s vama. A čega se igrate?

– Igramo se bajki, mama je Pepeljuga!

Tako mi i treba kad sam izabrala pogrešnu bajku. Sledeći put ću da budem Uspavana lepotica!

DOĐU TAKO VREMENA KAD INTERNET ZAĆUTI, TELEFON SE ISPRAZNI A HOMOSAPIENS PROGOVORI

Sećate li se onog vica kad je Mujo svakog jutra budio komšije s susednog brda: “Eeej, komšijaaaaa, aj’ na kafu!“ Komšije su ludele danima i na kraju su skupile kintu solidarno i kupile Muji telefonski priključak. Nedelja, sedam ujutru, sav radni narod još spava, kad se začu dernjava: “Komšijaaa, budi kod telefona, sad ću te zvati da dodješ na kafu!“

I sad se vi možda smejete i mislite da je sva ova tehnokratija što nam je zasela na grbaču raznim tehnološkim inovacijama rešila problem? Jok, rešila ga je donekle. Daću vam nekoliko primera:

Primer br. 1

Usred centra Novog Sada jedan nauljeni primerak, s obaveznom kajlom od pola kile, koji kao da je ostao zaglavljen u devedesetima, urla u telefon:

– Ma, šta ja imam s tim?! Ćeraj mecu, men’ džip treba, ženska glavo! Da, idem sutra za Beč kod Milanke i nosim joj onu slaninu i krvav’ce pa nek’ ona peče ako nisu dovoljno suve! Šta ne sme,

 pa je l’ to Evropska Unija ili Mijanmar?! Jebe mi se za Pandorf, imam ja posla! Šta kakav pos’o, biznis, bona, biznis! Jaooo, seljanko, majci ću da te vratim, ti si mene našla da ispituješ?! Ma kakve kartice, uzmi eura, evo dodji odmah i daću ti ih ja, crkla dabogda!

I žena se stvorila za dvadeset sekundi. Mađija! Moreee, nije mađija nego je sedela u bašti kafića tačno preko puta, evo ne pomerila se ako lažem!

Primer br. 2

Mladi par sedi u romantičnom kafeu, bašta obasjana prvim prolećnim suncem, na stolu dve ceđene narandže, netaknute. Ma jok, ništa im ne fali, nego je malo zeznuto da četujete telefonom i još i da pijete, nije svako rođen za taj multitasking ili kako se to već kaže. Prošlo je jedno pola sata, reč nisu progovorili ali su se par puta nasmešili jedno drugom, onako, preko stola, a možda i preko telefona, tako je delovalo. Klasičan zaljubljeni par u romantičnom izlasku, sve vrišti od osećanja. Posebno kad je ona odjednom besno ustala, odgurnula onu stolicu i rekla:

– „Kretenčino, nemoj više da si mi je javio, brišem ti broj i Vajber i neću više da te vidim u životu!“

Ode devojka kao da je sto đavola gone, a on ostade sam na četu i sto posto je posle pičio samo one tužne smajlije. Skajp nije pominjala, to me je utešilo. Možda ga još voli! Pa još ako ga nije ni s Fejsa brisala, to je siguran znak da je u pitanju samo trenutna neka nervoza i privremeno nezadovoljstvo na ličnom planu.

Primer br. 3

Odem ja u jednu sportsku prodavnicu koja stalno ima neke silne popuste da obnovim kopita. Ko pita, ne skita, zavapim ja s ulaza:

– „Molim vas, jesu li prodate one ljubičaste koje sam gledala pre nedelju dana?“

A one još tu, blistaju na polici i kao da mi namiguju. Ponešena emociOm, odnela sam ih na kasu, preračunala onaj popust u glavi i čekam da se neko smiluje da mi naplati. Priđe neka devojka brzim korakom prosečne kornjače s Galapagosa i izražajnom mimikom kao Koštunica i izbaci onu cifru koju sam i rekla. I ja tu taman da počnem da čestitam sebi što sam jeftino prošla a i što razbijam osnovne računske radnje kad ona zatraži broj mog mobilnog telefona. Zinuh. Taman da kažem kako sam počastvovana ali je problem što sam ja izrazito heteroseksualna kad objasni ona nezainteresovano da ako želim te patike ima da joj prvo dam broj pa da mi ona verifikuje. Šta ću, kud ću, dadoh joj prokleti broj gunđajući poluglasno. Stiže meni poruka s nekom šifrom, ja izdiktirah tu šifru, ona izvrši valjda tu verifikaciju, pa onda ponovo dobih poruku da je sve pod kontrolU. Zahvališe se ljubazno u toj poruci i dadoše još neki broj da se odjavim ako ne želim da me više gnjave. Odjavih se istog trenutka i evo, posle 3 meseca, meni još uvek stižu reklamni SMS-ovi, objave o novim popustima i razni spamovi.

I kako onda da ne žalim za onim lepim vremenima kad sva ta skalamerija nije postojala?

Kad ti se pije kafa s nekim, opušteno obuješ patike i kreneš u šetnju od tačke A do tačke B. Često poljubiš vrata i ona poljube tebe ali se mnogo ne nerviraš. Sad podivljam kad se neko ne javi na drugo zvono, majke mi, patologija čista. A i ljubavi su nekako bile stabilnije, što ne treba da čudi, jer pre nego se posvađate vi ste svesni da bar do sutra nećete imati kontakt. I onda celu noć provedete s glavom u jastucima i očima punim suza i kad to malo izbacite iz sebe shvatite da vi njega u stvari volite i da ste zaboravili zašto ste se u stvari sporečkali. Ne čudi i da je stopa ubistava bila daleko manja jer, ili vas je mrzelo da šipčite preko pola grada a velika je verovatnoća da dotična osoba nije u prirodnom staništu trenutno, ili ste ipak krenuli ali se usput ohladila vaša usijana glava a i glava onog koji vam je takvu ružnu emociju izazvao. Na kraju, čak i ako ga nađete, sve se završi kafom.

Kad smo kod kafe, opala mi je krv u kofeinu i moram hitno da popijem jednu da ne padnem kao sistem. Sad ću da cimam jednu drugaricu i ako me ponovo odjebe ima da isključim notifikacije od nje na FejZu pa će da sanja kad ću ponovo da joj lajkujem nešto!

MRZIM NARODNJAKE!

Većina nas gaji u sebi neki potmuli, pritajen strah, drugima ponekad bizaran, čudan i neobjašnjiv, ali nama samima vrlo realan. U periodu kad postanemo roditelji ponekad ti strahovi kulminiraju i postaju brojniji. Neko brine o zdravlju deteta i vugli ga po lekarima za svaku sitnicu, drugi strahuju od ratova i ostalih pošasti. Čitala sam ja o fobijama, proučavala ih. Kad sam videla da postoji jedna koja označava strah od dugačkih reči i provalila da se zove HIPPOPOTOMONSTROSESQUIPEDALIOPHOBIA, odustala sam od daljeg istraživanja jer mi je to bio apsolutni pobednik. Oni koji su fobiji dali takav naziv su se otvoreno zajebavali s delom populacije koji tu fobiju ima, a potrudili su se da je uvale i ostalima, očigledno.

Da ne dužim, jedan od mojih najvećih strahova tokom odgajanja Anakonde beše da mi dete ne zavoli narodnjake.

Slušala je ona dečju muziku, nije da nije. Ali, budimo realni, ko još može da izdrži „Ćihu-ćihu-ćihuhu“ pedeset puta uzastopno a da ne uzme tupu kašiku i počne da se piči njom po aorti?! Psovala sam i Ivu i voz i Branka Kockicu u paketu i rešila da moram nešto da promenim dok nisam završila u Lazi. I tako, CD-i s dečjom mjuzikom su volšebno nestajali, dok su njihovo mesto zauzimali novi.

Posledica svega bila je ta da je prvi stih koji je Ana otpevala bio „Ona radi u rudniku, život joj nije lak, zato ne voli, ne voli muziku, ona voli ritam jak.“ Nikada neću zaboraviti njeno prvo vađenje krvi za vreme koga se junački držala i pevala pesmu „Jače manijače.“ To je zvučalo toliko komično na bebećem jeziku da je onaj mučenik od laboranta jedva uspeo da izvadi detetu krv jer se tresao u pokušaju da ne umre od smeha.

– „Mama, vi baš ne volite dečju muziku, a?“, ponavljao je kroz smeh, a mene je ubijao blam.

Onda je zagotivila Boni Em, Nirvanu, šarala je kroz žanrove majstorski. Najsmešniji od svega je bio njen izgovor engleskih reči i ozbiljnost s kojom ih je izgovarala, potpuno sigurna da ne greši. Nekad bih je ispravljala, nekad ne, toliko je to bilo komično na neki divan način.

Nekako u to vreme se zaljubila u „BitlEse.“ To nije umela da izgovori nikako (iz ove perspektive mi se čini da je to radila namerno), ma koliko ja ponavljala.

– „Mama, kako bube mogu da pevaju?“, iščuđavala se Ana.

– „Sad će mama da ti objasni, paz’ ovamo!“

Slike na Google-u su se smenjivale jedna za drugom. Naletela je na sliku Džona Lenona. On joj se najviše dopao. Duga kosa, đozle, onaj blaženi izraz lica. Smatrala je da je on najdivnije biće i počela da traži da joj puštamo isključivo Bitlse. Priznajem da mi to uopšte nije padalo teško, naprotiv! Prokleti „Ivin voz“ je postao prošlost!

U jednoj šetnji tako naletesmo na popa. Bio je obučen u crnu mantiju i onako bradat i neobičan zaokupio Aninu pažnju.

– „Mamaaa, vidi, Deda Mraz u crnini! Neko mu je umro?“

– „To nije Deda, to je sveštenik, radi u crkvi“, zakikotala sam se.

– „Šta on tamo radi?“

– „Radi posao za koji je plaćen, moli se Bogu, šta ja znam.“

– „Ali mama, Bog ne postoji!“

Tu rečenicu je izgovorila upravo kad smo se mimoilazile s sveštenikom. On zastade, pogleda nas obe mrko i podozrivo reče:

– „Je l’ te to mama slagala?! Deda Mraz ne postoji, Bog postoji.“

Pritisak mi se digao u sekundi. On će moje dete da truje protiv mene! Pre nego što sam uspela da odreagujem, Ana viknu:

– „Moja mama nikad ne laže! Ti lažeš!“

Ne da se mala. Deda Mraz da ne postoji?! Bila, videla, primila paketić, slikala se u krilu.

– „Ako čika tvrdi da Bog postoji neka ti ga pokaže“, lukavo odvratih, uzdržavajući se da ne prasnem.

Sveštenik se nije dao zbuniti. Izvuče neku knjigu u kojoj su se, normalno, nalazile slike raznih svetaca i prstom pokaza na jednu na kojoj je bio Isus: „Evo, pogledaj!“

Ana prevrnu očima: “Ala lažeš! Pa to je onaj iz BitlEsa!“

NEĆETE VEROVATI KAKVE IDEJE MOGU DA VAM PADNU NA PAMET AKO DOVOLJNO DUGO UDIŠETE PRAŠAK ZA VEŠ

„Hoćete li neke novine?“ upita frizer i pre nego sam uspela da odgovorim baci pred mene brdo šarenih časopisa. Kud svi Turci tu i mali Mujo – dohvatih prvi časopis odgore i na naslovnoj strani ugledah nekog mladog momka koji go do pojasa drži bebu u naručju. Beba u štiklama, boktejebo!

„Hahaha, pa ovde nema kilo zdrave vene“, prokomentarisah glasno.

 Kad su skočile na mene one ženetine, sunce ti žarko! Jedna doduše nije, ali je džedžala pod haubom i na sreću nije čula očiglednu glupost koju sam izvalila.

 „To je inače naš poznati Iks Ipsilonić. Samo dvadeset osam godina, a već zvezda, osnovao porodicu, nekoliko privatnih poslova na ledjima nosi, vežba svakodnevno, roditelj par ekselans.“

Pošto su graktale u horu uspela sam da razaberem da je on neki pevač, da je nekada radio kao radnik – udarnik kod ćaće u kafani a onda pobegao od prljavih tanjira i pokazao svoj pravi talenat. Aj što peva, nego što sve stiže – da otvori par restorana, da putuje po svetu i još je dobar otac i pritom seksi upičkumetrinu.

 „Kako vi znate da je dobar otac?“ usudih se da upitam. Kako nije dobar kad je vodio ženu i dete na more, (dva puta u Španiju, jednom na Tajland) pa još leteli avionom, privatnim, da se žena ne muči, pa zimovanje u Francuskoj (pretpostavljam da se tamo slikao s bebom u naručju koja je umesto štikli nosila skije), a pritom još i vežba svakodnevno i zdravo se hrani. A još kad sam čula da obožava svoje dete mada je popišulja, e tu mojoj sreći nije bilo kraja. Kakav frajer, ma šta frajer, to je glavom i bradom princ na belom konju jebote!

Inače, imaju neku francusku guvernantu koju su unajmili da dete uči jezik. S obzirom da klinka nema više od 6 meseci, pretpostavljam da će joj prva psovka biti „merde“ a ne „sranje“ što je veoma lepo. Maman nigde nema u celom tekstu, sem na nekoj slici gde u štiklama pozira pored  bazena, dok je s dna posmatraju dva delfina naslikana na pločicama. Jedino što sam se zapitala je jede li ta žena šta, a onda se setih da ne mora ni da jede kad joj je život bajka.

A sad, pokušajte da se setite svih žena koje su seksi dok drže bebu u naručju. Šta? Ide vam teško? Da vam Baba nešto objasni: majke nisu seksi, posebno ne u našoj kulturi. Još ako imaju preko trideset a nemaju  brdo kinte niti su slavne, piši propalo. Otac koji sam podiže svoje dete je dobitak na lutriji naspram najseksepilnije mame na svetu. Svi će se diviti njegovoj požrtvovanosti, svaka njegova aktivnost vezana za dete biće ustanovljena kao crveno slovo, njega će baciti na naslovnu makar bio ćelav i debeo i imao sto godina. I znate šta, nisu za to krivi muškarci, to je proizvod našeg mentaliteta. I ne samo našeg, neću mnogo pogrešiti kad kažem da je slično stanje diljem naše planete. Evo zašto:

Muškarci su ponosni na bilo kakav dobro obavljen posao i to objavljuju na sva zvona. U to računam i pravljenje dece, uspešan seksualni čin (nijemipaovrištalajekodajederemživu), odvrtanje poklopca na tegli, otpušavanje sudopere, slikanje s Karleušom, jutarnje kenjanje, ama baš sve. Žene su drugačije, koliko god dobro obavile posao uvek se pitaju da li su mogle bolje. Da li je trebalo da malo sazru pre nego su napisale knjigu, da li bi dete bilo uspešnije da su s njim učile 5 sati a ne samo 4? Pritom, nisu bile u vojsci niti su se ikada brijale i kako onda da znaju šta je prava muka?! Veš nije dovoljno beo, kosa nije dovoljno sjajna, jelo je preslano, nisam mu dovoljno širila noge pa je normalno da je otišao tamo gde ga više cene, zaradjujem premalo, daj još dva posla da nadjem, ručaksenećesamskuvati, joj već je devet a moj jadni muž leži na kauču ceo dan neizjeban.

Imam ja rešenje i za to. Pošto ženski seksipil nestaje ubrzano s godinama i skoro potpuno nestane s rodjenjem deteta, da mi taj trivijalan posao poverimo muškarcima, a žene neka idu da zaradjuju kintu. Muškići su ionako seksi u svakoj situaciji. Neka održavaju kuću, odgajaju decu, menjaju pelene, rešavaju probleme, kuvaju ručkove (svi znamo kojeg pola su najbolji kuvari). Neka razvoze decu, spremaju stan i idu u nabavke, ionako voze bolje od nas, to je opštepoznata stvar. Nećemo mi sedeti skrštenih ruku, ne, taman posla. Donosićemo pare u kuću. Bar deo. Držaćemo slike dece na desktopu.

 Ako budete dovoljno dobri, možda ponekad i izbacimo smeće.

BIO JE TO NESREĆAN SLUČAJ, OKLAGIJA JE SLUČAJNO OPALILA

Kad se samo setim onih lepih vremena kad smo na poklon obavezno dobijali bombonjere, uvek mi bude toplo oko srca. Manje je bitno kakav im je sadržaj bio, jer ako se i zalomi neka sa slikom kuce, a vi volite macu, uvek ste mogli da je uvalite drugom, bile su podobne kao poklon za sve vrste proslava. Mogli ste da birate – sem popularnih kuca i maca, pojedinačno ili u grupi bilo je tu pejzaža, cveća, mrtve prirode, ciganke s džitrom i sličnih covera. I to je bila neka vrsta lutrije, jer je običaj kod pojedinih bio da se u njih zadene i neka kinta. S obzirom da je u mojoj kući bilo sramota šerovati dalje poklone koje smo dobili, imala sam tu čast da par puta u gomili bombonjera koje smo klali svake večeri, uz crtać, pronadjem i neku kintu, ne baš meni namenjenu, ali svakako meni sudjenu. Naime, nečija baba, tetka ili neka slična fina rodjaka se dosetila da zadene novac u bombonjeru, pa je nesrećnik kome se ista nije dopala i koji je rešio da je prosledi meni za rodjendan ostajao bez značajne valute. I koliko god su se moji roditelji trudili da se sete ko je koju bombonjeru doneo na proslavu, gonjeni željom da novac vrate onome kome je namenjen, to je praktično bilo nemoguće. Nas u razredu 32, plus komšije i rodjaci, to je bilo oko 50 bombonjera cirka. I ti onda budi Šerlok i otkrij ko je doneo one s kintom? Nije bilo šansone.

Naročito sam mrzela jednu rodjaku koja je dolazila jednom godišnje i zahtevala da pije isključivo iz porculanskih šolja jer, kako je tvrdila, od ostalih dobija alergiju. Nosila je mrtve životinje na glavi i oko vrata i priznajem da sam se plašila da je zagrlim, jer bi se čeljusti nesrećne lasice preteći iskezile na mene svaki put kad bi me babuskera dograbila i ostavila trag onog užasnog ciklama karmina na mom obrazu. Za nju se uvek vadio poseban set šolja koji je, medjunamabudirečeno, meni lično bio najružniji, ali najteži za pranje. Ako bi se iko drznuo da se bahato odnosi prema tom umetničkom delu i eventualno ga okrnji, verujem da ne bi okusio bombonjeru do kraja života, ali bi sigurno okusio batine. I kao starijem detetu čast da perem taj djavolov nakot bi pripao uvek meni, pa sam po pola sata prala jebenih 6 šoljica pažljivije nego što majke kupaju novorodjenče. Svaki pregib bio bi novi izazov, pranje svake drške bi podsećalo na hodanje po žici iznad ambisa. 

E, od nje smo uvek dobijali nejestive bajadere kojima je rok istekao negde u vreme puberteta dotične gospodje, ali ona je uvek naglašavala s ponosom kako ne poklanja svašta i kako zna za red. Ne moram da pominjem da su njene bombonjere čamile godinama u špajzu i gomilale se prostom deobom, kao amebe, dok ih naposletku ne bismo pobacali. I dalje smo s guštom satirali one kuce, mace i mrtve prirode koje su nam poklanjali drugi, a njoj uporno služili kafu iz porculanskih šolja. Za to vreme ona je, uvaljena u najudobniju fotelju u kući sedela, zvocala i unosila enormne količine kofeina u sebe. Tu je najgore prolazila moja majka koja je s posla jurila kući kao Karl Luis da bi opsluživala jebenu babu. A ova usta nije zatvarala ni na sekund, jer je morala da joj ukaže na svaki propust u uredjenju kuće, na svaku grešku u pripremanju jela i u vaspitanju „ovih djavola“, kako nas je nazivala.

Tog kobnog dana vratismo se iz škole i zatekosmo haos. Po prvi put u životu ručak nas nije sačekao na stolu. Verujem da je to bilo zbog toga što su po celoj trpezariji bili rasuti komadi porculanskih šoljica, što je kafa bila prolivena po stolnjaku i što je mama sedela, pušila i pevušila, mada je bila zakleti nepušač.

Tog dana se nekako sećam kao kroz maglu i nisam sigurna šta se tačno dogodilo sa šoljicama i gde nam je gošća nestala, samo se sećam maminog objašnjenja koje mi tada nije bilo baš najjasnije:

„Oklagija je slučajno opalila, bio je to nesrećan slučaj.“

HEDONISTIČKI VODIČ KROZ FRIŽIDER I PMS

Kad god me je neko u poslednjih par nedelja pitao šta radim ja sam mu odgovorila da jedem. I ništa nisam slagala, majke mi. Šta drugo žena bez inspiracije a u PMS-u da radi, ajte molim vas? Otvorim frižider i pomislim „jaooo, sve neka sranja“, a onda napravim nebeske kombinacije koje bi postidele svakog kuvara koji iole drži do sebe. Puši ga Džejmi Olivere, možeš ti pola sveta da proputuješ i da gostuješ u 162 i po emisije nedeljno, ali ajde priznaj onako čovečanski da li si ikad na tanjir stavio ‘ladnu sarmu, iseckao je s par spretnih pokreta kašikom jer nema čistih noževa i onda prelio ajvarom s popusta u dragstoru? Pa onda izvukao preostala dva krastavca iz tegle , otresao ruku od sirćeta i spontano dohvatio majonez pa nacrtao smajlija odgore? Znam da nisi, to radimo samo mi gurmani zreli za psihijatriju.

Nije toliko bitno koje ćete sastojke kombinovati i da li ćete ih grejati ili ne, bitno je da se jede „iz ruke“ i to za kompjuterom.  Posle svakih par zalogaja obavezno je uvući dim cigarete duboko u pluća, a onda vratiti cigaretu u pepeljaru i oduvati s tastature pepeo jer je isti  neophodan začin svakog korisnika kompjutera koji nije nepušač što implicira da je pušač, logično. Ovako to otprilike izgleda:

Jao što sam gladna, izumreću! Da vidimo, sve neka sranja, ahaaaa, pirinač! To nije pirinač, to je sutlijaš u najavi! (Ubacim pirinač u džezvu s vrelom vodom, uključim plin spretno ko Hitler, promešam metalnom kašikom.) Da vidimo šta kaže….ijaoooo, pa nije valjda da je opet poskupela struja materimjebem! I šta je ovo, kakvi su to letovi za Varnu, mislim, ko još leti za Varnu a da nije pritisla krajnja nužda ili krajnja bahatost kad se lepo i jeftino može stići vozom… ma kakav je ovo blog, koje sranjeee, a vidi koliko pregleda buhahaha, ovaj narod je retardiran totalno…. ujbt mogla sam promešati ovaj pirinač pre nego se toliko srodi s džezvom da počnu jedno drugom da šalju subliminalne poruke. (Bacam kašiku na pranje i iskusno uzimam varjaču i dodajem još vode). Dobro je, uglavnom se odlepilo sve, a što nije neka mu je laka zemlja. Da vidimo gde je mleko….. jao, ima još samo malo, ništa, dodaću vode, aha neskvik, aštonebimoglo, da vidimo šta je Ana dobila u paketiću… ihaaa, gumene bombone, baš ono što ne volim, ali volim PEZ, uzeću 5 komada… uuups, pa sad kad se prosuo uzeću sve, k’o da će mala primetiti, a što jeste-jeste, sačuvaću joj zube od karijesa (sipam , posipam cimetom, nabijam unutra komadiće čokolade, suvo groždje, lešnike, med, još čokolade i kao fajnal tač još čokolade).

I kao što je Lav Tolstoj umeo da kaže, jebeš kuću u kojoj u pola 3 noću nema ništa slatko. Zato uvek pri ruci imajte petit keks (pakovanje od kile) koji se može umakati u sve živo i neživo tipa pekmeza, eurokrema, med, mleko, neskvik i sramotamedakažem, ali  sam jednom umakala i u paštetu a nisam bila trudna k’o što nisam ni sad, da ne bude zabune.

Onda kad sve to pojedem spičim jednu neskafu u mikrotalasnoj, popušim par pljuga uz nju i vidim ja prošlo već pola sata, sviće boktejebo a ništa nisam jela, želudac pred štrajkom. Daaaj ,nisam normalna, trebalo bi da pojedem zdrav, voćni obrok. Da viiidimooo…. Hasan seckati, pa kaže:banana, mandarina, grejp, suvo groždje, kolut ananasa preostao od prekjuče, zaboravljen u konzervi, badem, malo meda, mnoooogo eurokrema od gore i onda zabodem još 4 plazma keksa u sve to da imam sočim da jedem onaj eurokrem a ne da mi curi kroz viljušku… u stvari staviću još jedan, da bude neparan broj. Preostali keks iz kutije strateški prinesem računaru jer podsvesno znam da će mi zatrebati uskoro a ne mogu svaki čas da ustajem kao kaskader neki kad se svašta zanimljivo dešava na Fejsu i kad treba da odgovorim na bar pola prajvat poruka što je otprilike 25 komada u proseku za jutro. Boktejebo al’ sam malo plaćena za ovu šljaku! Takoreći volontiram džabe, što bi rekla moja pokojna baba Marija, velika kraljica i nosilac raznih šarenih haljina i veselih osmeha. E baba, baba, da si tu sad bi sto posto pala pita s krompirom ili bar neke kiflice, eto, ko me jebe što nikad nisam naučila ko svet da kuvam nego sam mislila da će bakuta da živi ko starac Fočo u paketu s Metuzalemom. Ali baba me zajebala i umrla, a ja se hraniti moram, stoga ću da pošaljem Anu po burek dole u pekaru a za to vreme ja ću da zakucam kod komšije, ubij me sad ako znam kako se zove, ali dobro otvara tegle jer ovu teglu ko da su superlepkom zalepili, mamuimjebem sadističku, pa se osećam ko onaj lik na pustom ostrvu što ima konzervu a nema otvarač. 

E sad, apropo obroka, bitno je da je raznovrstan, zdrav i balansiran. Na primer, kupim jedan burek sa sirom a drugi s mesom, pa svaki prepolovim tako da i Ana i ja dobijemo po pola od svakog, sipam Balans jogurt u šolje ili ako su sve u sudoperi može i u čaše, a kad je baš frka može i iz flaše.  To kad pojedemo tek onda jedemo i nešto slatko, ali umereno, da ne pokvarimo ručak. Recimo podelimo Milku od 100 grama pa onda podelimo i kesicu mentol bombona, jer mentol ubija volju za cigaretama (da odmah raščistimo-lažu). Daj brzo još jednu neskafu pa idemo napolje da prošetamo i potrošimo kalorije. E, ovde na ćošku prodaju fornete, dajte mi molim vas 200 slanih i 200g slatkih , znate moja ćerka baš mnogo jede jer je hiperaktivna i raste. Jednom rukom plaćam a drugom već hvatam jedan s duplim sirom, ne , neću jesti nego moram da probam da nije pokvareno, da mi se dete nedajbože ne otruje. Njamiiii, uzeću još par komada, ona ionako ne može sve sama a i ne valja  da se goji, to je posle teško skinuti u PM! Ma kakvo crno igralište te spopalo dete moje, tamo možeš samo upalu jajnika dobiti na ‘ladnoj ljuljašKi , nego ajmo u poslastičarnicu, unutra je toplo, a imaju krempite prste da poližeš. Krempite se obavezno zalivaju limunadom, jer je organizmu potreban vitamin C i ta ostala sranja kakolisevećzovu, tako da je ovo bio još jedan izbalansiran i zdrav obrok. Joj, ajmo kući, taman možemo usput da opalimo po jednoj kesi kokica da preživimo nekako do ručka, a i da stignemo pre tate jer je rekao da će doneti klopu iz „Tri ćevapa.“ Ne valja roštilj kad se ohladi, to svako zna!

P.S. Ovim putem pozdravljam svog druga Aljošu ratničkim pozdravom uz specifičan pokret rukom koji uključuje samo jedan, najduži prst i poručujem mu da sam ispunila jednu trećinu opklade(za one koji ne znaju,popušila sam opkladu i za kaznu moram da napišem 3 teksta u formi bloga). Takodje mu poručujem da sam pojela sav ratluk iz Turske koji smo dobili na poklon i trebalo je da ga podelimo i dok sam jela mislila sam na njega a posebno na njegovu facu kad sazna da nema više ni pite što mu je po meni poslala baba. Dovidjenjaprijatno;)