DOLE BEBE!

Ne znam jeste li čuli da postoji Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji predviđa kaznu i do 50 000 dinara za roditelje koji kolica i dečije bicikle budu ostavljali u hodnicima zgrada. Smatra se da to ugrožava prostor i slobodno kretanje komšija.

Dakle, ako se drznete da pravite decu u garsonjeri koja po difoltu nema prostora ni za saksiju, a u zgradi u kojoj zajedničke prostorije ne postoje ili su uzurpirane, možete biti finansijski uništeni kad vam komunalac zakuca na vrata i odrapi kaznu zato što ste kolica ostavili u hodniku umesto da ste ih okačili na plafon, ko luster. I kolica i dečji bicikl, a zašto ne i bebu.

Pravo da vam kažem, ovo ima smisla. Primera radi, komšija žuri kući jer je na programu važna utakmica. I šta sad, treba da smanji brzinu galopa po hodniku jer ste vi našli da rađate balavurdiju i još da je vozate umesto da ih nosite u zavežljaju na leđima ko u prijateljskoj Indiji? Što bi on gubio 3 sekunde svog dragocenog vremena da gurne  u stranu kolica koja, na sreću, nisu zalepljena za pod super lepkom nego imaju točkove i tako propusti važan gol?

Sad će neki zlobnik da tvrdi da su komšije drukare i da će svako jedva dočekati da vas prijavi komunalcima zbog ovog strahovitog prestupa. Neće, jer ni vi niste prijavljivali njih zbog glasne muzike, bacanja smeća ili bahatog parkiranja. Vi njega zbog veša, on vas zbog dečjeg rođendana u 4 popodne. Vi njega zbog kace s kupusom, on vas zbog toga što vam beba plače u 3 ujutru, a zna se šta je kućni red. Vi njega zbog laveža psa, on vama mazne kolica za koja ste digli keš kredit u iznosu od 200 eura i koji još vraćate.

Posle izvesnog vremena, kad vam pozli u liftu ili vas spiči infarkt u rođenom stanu, shvatićete da nemate koga da pozovete. Hitna pomoć samo u američkim filmovima stigne do vas za tri minuta, s komšijama ne govorite jer ste drukali sve redom. Rođaci vas ne jebu 5% još od onda kad niste hteli da im pozajmite 50 evra. Šta mari, čovek se rađa i umre sam.

Gledajući naše zakone, neko bi pomislio da u Srbiji sve vrvi od beba i dečjih kolica i da se na svakom spratu možete saplesti bar o 10 komada. Ja bih volela da mi neko pokaže takvu zgradu. Nema, a? Onda, srpski rečeno, ne serite.

E sad, zakoni su zakoni i red je da se poštuju. Naravno, kad nisu ovoliko retardirani. Kažete, poštuju se u drugim zemljama koje su svetlosnim godinama daleko od nas u svakom smislu. Kažete, poštuju se jer ih država dere od kazni. Jedno ste zaboravili – u tim zemljama se poštuju i bebe i psi i komšije. Sve je stvar dogovora stanara, a rešenje se uvek može naći ako postoji volja.

Sad ću vam reći čega u tim zemljama nema – nema zakona koji te tera da nešto činiš ili ne činiš, a da ti prethodno nisu obezbeđeni uslovi za to. Dakle, neka zakonodavac kaže gde bi ljudi mogli da ostave svoja kolica, neka obezbedi prostor koji služi toj svrsi i mi nećemo imati ništa protiv. Isto važi i za strašan prekršaj prostiranja veša na terasi, prakse zbog koje cela Italija crveni i zbog koje kod njih gotovo i da nema turista. I za to će da vas oderu, ako išta pretekne posle kolica.

Kako god okrenete, najebali ste i od komšija i od onog zakonodavca koji, zazuzet predizbornom kampanjom i slikanjem po stranačkim skupovima, nema vremena da primeti da su kazne za ostavljanje kolica vaše bebe u hodniku veće nego dve prosečne srpske plate koje ionako ne primate na vreme, pa je normalno i da nemate love za veći stan s odgovarajućim pratećim prostorijama. Da primeti da u novogradnji ne postoje biciklane ili bilo kakve zajedničke prostorije gde biste vi eventualno mogli ostaviti kolica. Da se zapita zašto ih nema i da se seti kad je takvu gradnju odobrio i za koliko para. Da na prste nabroji podrume u koje malo-malo ne nadire voda. Da se seti gde živi.

Ako se ne seti, možemo malko i da mu pomognemo.

Majke koje svoju decu vuku uz stepenište nekoliko spratova, s kolicima u jednoj ruci, bebom u drugoj a kese nose u zubima, su tempirana bomba.

Ne valja da pukne.

VAŠKE!

Ako nemate pametnija posla, uvek možete dobiti vaške.

Fora je što nikad nemate pojma gde i od koga ste ih zapatili, jer ako ih neko ima, taj ćuti k’o zaklan. I nemojte sad tu da mi se iščuđavate, naš narod smatra da se od vašljivosti i promaje umire, i da je rak zarazan.

Gde možete zapatiti ova mila stvorenja? U autobusu, vozu, u bolnici, čekaonici, kod frizera, u bioskopu, naročito ako se ljubite, u školi, na poslu – birajte. Mislite o tome i dok slikate selfije 😉

Na primer, moja ćerka ih je fasovala za vreme školskog raspusta. S obzirom da za sve ove godine nikad nisam imala čast i privilegiju da dobijem vaške, odem ja na net, ko svaka normalna korisnica društvenih mreža, da se obavestim o tome kako da ih se rešim.

To nikako nemojte raditi.

Iščitavala sam proklete forume 3 sata i naišla na sijaset „sigurnih“ načina da se rešim gamadi, od kojekakvih basnoslovno skupih preparata, do turanja na glavu petroleja, varikine, sirćeta, soli i koječega. Nađoh čak i recept s tartufima, verovali ili ne. Dakle, siže je bio ovakav – staviš dete u gasnu komoru i nema problema! Đe si, brate HitlerE!

Upadoh u žešću frku, ko da me je hipnotisala Slađana Velkov u paketu s Vulinom – nemam pojma šta ću, gde ću i kako ću, pa se dosetih da bi bilo dobro da detetu stavim Domestos na glavu, sve prekrijem alu-folijom da vaške ne uteknu a da se ozrače, i ostavim je tako jedno 3 dana, jer ako ono sranje uništava 99% bakterija, možda ubija i ovu stoku. Za sve to vreme, da je nalivam sirćetom i uljem lavande koje pouzdano rasteruje ovu pošast, a onda da pripalim i par sveća pored ikone, za svaki slučaj. Pizdary!

U žešćoj panici nazovem ti ja drugaricu frizerku, koja reče sledeće:
„Šta ti je, sva deca imaju vaške! Poprskaj bilo kojim preparatom iz apoteke, poprskaj ponovo posle nedeljak dana i gotovo!“
„Joj, a šta ako sam i ja dobila vaške?!“ (panic mode ON)
„Budalo, vaške ne idu na farbanu kosu!“

Išamarah se jedno 5 puta sa svake strane i krenem: Step one – MAST.
Svinjska, bre. To bar ne može da je otruje. Jadno dete je sve otrpelo s osmehom, kao da sam joj stavila najmirišljaviji nektar nebeski, plus je tražila ‘leba, masti i „alAve“ paprike za doručak. Tako namazanu sam je iščešljavala jedno dva sata nekim specijalno gustim metalnim češljem protiv vaški koji sam platila 1300 dindži u obližnjoj apoteci.

Rezultat: tri debele vaške muerto, ostale preživele.

Popizdim ja i odem u apoteku da kupim mnogo hvaljen sprej „Supitox“ (oko 500 dindži, ako se ne varam), koji navodno nije štetan za decu i životinje, a smrdi ko otrov za pacove. To čudo je pobilo sve žive vaške, ali ostade gomila gnjida. Šta ću, turim đozle na nos i započeh pregled, dok nisam ukapirala da sam matora i ćorava i da nema šansone da ih sve pronađem, a ima ih ko zaposlenih preko veze u javnim preduzećima.

Posle dvočasovnog piljenja u Aninu plavu kosu i češljanja onim metalnim češljem završismo dan premorene i s 50% kose manje, zbog jebenog češlja i preparata koji isušuje kosu. Stan sam doslovce sterilisala – sve usisala, oribala, svu posteljinu, plišane igračke i nošenu garderobu otkuvala. Jorgan s bračnog kreveta se posle toga toliko skupio da sam ga dala Ani da pokrije lutke, ali nema veze. Sve u svemu, tako sam ulizala stan da smo se dva dana po njemu klizali kao po ledu, a jedan od pasa je umalo slomio vrat dok je silazio sa sprata.

Umorna k’o posle radne akcije Brčko-Banovići, zapalih pljugu i počeh da pozivam redom sve poznate osobe s kojima smo bili u kontaktu, s krajnje ljudskom namerom da im javim da Ana ima vaške i da treba da se eventualno i oni pregledaju. Opšta kultura, jebala me ona. Da skratim, 90% ljudi koje sam zvala nam od juna nisu ušli u kuću, ko da smo HIV pozitivni, ‘ladno i bez suza. Doduše, jedna rođaka nam je donela neko voće koje je njena mama poslala, ali sam morala da izađem ispred zgrade da ga preuzmem, dok su njena deca panično izvirivala iz auta i urlala: “Požuri, mama!“ Plus, majka drugarice s igrališta koju sam odranije provalila da se non-stop češe je zabranila svom detetu da se igra s Anom, doživotno. Žena me je čak i izbacila iz FB prijatelja samo zato što sam joj rekla da pregleda svoje dete jer se može desiti da je dobila vaške od mog (bila mi je pegla da izrazim sumnju da je možda njeno dete prenosilac). Draga moja, to ti nije nikakva zaštita, treba da me turiš na blok!

Da ne zaboravim, posle dva dana nađoh na svom ramenu OVOLIKU vašku. Toliko o tome da one ne idu na hemijski tretiranu kosu, još jedna zabluda. Sedim ja i plačem i prskam se onim otrovom ko da mi je zadnje, majke mi. Na svu sreću, sem još jedne u kosi, drugih bubetina nije bilo – biće da mi je uskočila dok sam tretirala svoje jadno dete. Vrhunac sreće me je obuzeo posle trosatnog češljanja u kojem ne pronađoh niti jedno jajašce. Kučka nije stigla da se razmnoži, jupi!

Posle nedeljak dana poprskah ja Anu ponovo, za svaki slučaj i sebe, ovog puta onim basnoslovnom skupim preparatom „Paranit“ – košta oko 1500 dinara i podjednako je učinkovit kao Supitox. Doduše, ima prijatan miris i masan je neviđeno, ispira se iz jedno desetak šamponiranja. Tamo piše da taj preparat ubija vaši i gnjide tako što ih guši. Ne palite se – gnjide ne ubija, to je notorna laž na koju nasedaju neiskusne budale kao ja. Međutim, gusti češalj koji se dobija uz njega je bio pravo otkrovenje, mnogo bolji od metalnog koji sam prethodno kupila. Rekla bih da sam jednosatnim češljanjem povadila Ani skoro sve gnjide! Sutradan iščešljah još pet jajašaca i to je bilo to, što se parazita tiče. Naravno, paničar kao što sam ja je dete maltretirao češljanjem još nedeljak dana, bez obzira što gnjida više nije bilo.

Nemojte širiti priču, ali istim češljem je preventivno iščešljavam bar jednom nedeljno, nikad se ne zna kad može da ih dobije ponovo, počela je školska godina.

Dakle, šta ako imate vaške? Negde u Srbiji postoji specijalizovani salon za uništavanje vaški, ali nemam pojma gde je. Ako nemate pojma ni vi, evo saveta iz prve ruke:

Sedite i dobro se isplačite, popijte jednu rakiju, zatim se poprskajte bilo kojim sprejem iz apoteke, nabavite gust metalni češalj i navalite na pos’o. Posle svakog poteza češljem operite ga u vodi ili prebrišite vlažnim tuferom, da posao ne bi bio uzaludan. Ne berite brigu, kućni ljubimci ih ne mogu dobiti. Ne zaboravite da tretman preparatom ponovite i sledeće nedelje, da pobijete stoku koja se eventualno izlegla u međuvremenu, dok ne postane polno zrela i dobije mogućnost da snese još jajašaca. Sve usisajte, otkuvajte peškire i jastučnice, ono što ne može strpajte u kese, zavežite i ostavite tako desetak dana, da gamad pocrka od gladi.

Javite svima da imate vaške i vi, čak i ako ih nemate, ostaviće vas na miru bar pola godine. Ako zanemarite uštedu u vremenu i kafi, akcenat treba da stavite na prijatna popodneva provedena u socijalizaciji sa svojim detetom koje ima vaške, umesto s retardiranim budaletinama koje misle da su vaške neizlečiva bolest iz srednjeg veka sa smrtnim ishodom.

I da, vaške su dosadne ali se mogu istrebiti, za razliku od glupih ljudi.

STOLI ME BOJKO

Najbolji način za odvikavanje od poroka poput kafe i cigareta je iščitavanje vesti ranom zorom. Em će da vas zaboli želudac, doduše, ne od kafe na prazan stomak nego od vesti, em ćete da upalite pljugu naopačke ili je progutate pa zalijete kafom, čisto da skrenete malo misli s onoga što čitate. To vam nekako dođe ko da ste već doručkovali, jer kintu za doručak svejedno nemate. Ako pak dođete u napast da ugasite užarenu cigaretu tako što ćete je nabiti sami sebi u oko – nemojte, setite se da niko za vas neće poslati ni jedan jedini SMS, a kako drugačije da se lečite? Polako i mirno, kao na klanje.

Jednom je i meni došlo da platim RTS – beše to onomad na jednoj sedeljci kad je na TV-u pičio neki film ispresecan reklamama, a mi čekali da nam iz porodilišta jave da li je Goran ponosni otac muškog ili ženskog deteta. Reklamnih blokova je bilo toliko i tako su dugački bili da smo igrali igru pogađanja – ko se prvi seti koji film gledamo, taj ne mora da ide po pivo. Sećam se da je za vreme jednog takvog bloka drugar umesio i ispekao picu, ja skoknula do kuće po novčanik koji sam zaboravila a jedna devojka ostala trudna. Došlo mi je da im platim, samo da prestanu. Možda bi tada voditelji imali dobru dikciju a voditeljke pristojne haljine, ako već program ne valja.

Doduše, ne znam nikoga ko nema kablovsku, IPTV ili nešto slično, neku skalameriju koju platiš oko 1000 dindži mesečno i imaš 100 kanala za te pare. Imaš i taj nesrećni RTS, takozvani servis građana a u stvari sluge režima, koji god da je na vlasti. Oni se godinama finansiraju iz budžeta, dakle od naših para, zatim od reklama čiji je sekund među najskupljima na medijskom nebu naše nebeske Srbije, pa stranački plaćeni program, pa nameti ko u feudalizmu a ipak još uvek nisu otvorili još 30 kanala i pokupovali svim radnicima jahte, nego će da nam opale još jedan namet u te svrhe jer propadaju. Čini mi se, da imaju budžet CNNa ili BBC-a, ne bi oni umeli da naprave valjan TV program, da prostite. Ipak treba izdržavati te silne radnike poprimane preko crte.

Jedno znam – za njihov malo je reći nekvalitetan program, očajne voditelje, reprize repriza repriza i informativni program za koji svi znamo zašto je takav, KRIVI SU GRAĐANI KOJI NE PLAĆAJU PRETPLATU. To nam poručuju „zvezde“ javnog servisa.

Kažu, da bi RTS funkcionisao normalno, neophodno je da naplata bude 80%, što je tričavih 11 miliona evra mesečno. M E S E Č N O (probajte sa spelovanjem, tako period izgleda mnogo duže nego što jeste). Ovako su jadni prinuđeni da funkcionišu sa samo 3,5 miliona evra vaših para. Mesečno. Mislite da je to mnogo? To je samo par tričavih škola, zabavišta, domova zdravlja, opet mesečno, a vi pokušajte da se ne smejete dok čitate vesti s reflektorom uprtim u vas, dok se puder topi k’o Joksimovićeva faca na novu Prada torbicu Olivere Kovačević.

Budimo pošteni, koje domaćinstvo može da opstane ili nedajbože posluje s tako mizernim fondom?! Pa tu nema para ni za saksofon u koji gosti mogu da vrše nuždu, tu nema para ni za Šanelov milje preko daske za wc-šolju, a o egzotičnoj remix kajgani od suncem okupanih albatrosovih jaja prelivenih ptičjim kiselim mlekom  kao okrpljenje za voditelje da i ne govorimo.

S druge strane, RTS se svojevremeno hvalio kako je veoma mali broj ljudi koji ne plaća pretplatu. Tu neko nekoga, srpski rečeno, jebe. Sad, ko se tu zajebao i ko je koga zajebao to je svima jasno, važno je da ćemo da pljunemo 500 dindži mesečno da bi oni nastavili da funkcionišu. Mislite da je patriotizam besplatan? Šta je bilo, miševi?

Pošto je trend da tajkuni kupuju firme koje su žile kucavice naše države, predlažem da neko kupi i jadni RTS. Obavezno neka to bude neko polupismen, da ne bečimo oči na glupe školske i edukativne programe, kojekakve Opstanke i ostale dosadne sadržaje od kojih smo se potpuno odvikli, nego da nam opali taj Bolji Život još jedno 50 puta, da se setimo kako se nekada teško živelo i da budemo zahvalni ovoj drržavi što nas je spasla prodaje benzina u flašama pored puta. To je svakako mnogo lakše nego vratiti kulturno umetnički program a koji nema veze s Žikinom šarenicom i babama za češljanje.

Stoli me bojko da plaćam taj samozvani javni servis koji po svim mogućim zakonima NEMA pravo da naplaćuje pretplatu svim građanima. Čuj mene po zakonima, hahaha, zaboravila sam na tren gde živim. Evo, meni prvoj neka skrembluju taj propagandni program vlasti kod kablovskog operatera, jer ne nameravam da ga gledam niti da ga plaćam. Ako već moramo da imamo javni servis, onda bi to trebalo da izgleda ovako – da se tačno definiše koliko sati dnevno mora da se emituje takav i takav program, da se izbace reklame, golotinja i što je najvažnije – nema partijskih pobratima, kumova i ljubavnica. Znam, ko u oko da sam vas ubola.

Državo draga i vi koji je pljač… vodite, da vam kažem nešto – da ste vi redovno isplaćivali plate ovoj šačici što uopšte ima posao i uradili bar deo onog što ste nam obećali a ne uvodili samo nove namete od kojih jedino još danak u krvi nismo dali, mi bimo možda i zažmurili pa platili ove nebulozne, bezobrazne i neustavne stvarčice. Ovako, što se mene tiče, vama na dušu to ide što Milka Canić nikada neće izgovoriti nešto drugo osim „Dobro veče!”

More, mrš!

WELCOME TO SERBIA

Kada biste strancu morali da objasnite funkcionisanje ove zemlje zarad lakšeg razumevanja iste i boljeg i lepšeg boravka u njoj, sigurno ga ne biste uputili na stranicu Turističke organizacije Srbije. Na Google, braćela! Neka gugla, pa kad vidi da je svaki strani državljanin vredan divljenja poreklom Srbin, neka uzme ta svoja eura pa nek’ ih strpa u guj’cu, što bi rekao jedan naš ministar.

Kao prvo, svaki stranac treba da zna da ulazi u slobodnu zemlju. Slobodno se šetaju lopovi, manijaci, ubice, a oni najopasniji po našu državu (oni koji nisu vezali pojas) su na sigurnom – iza rešetaka.

Najprihvaćeniji oblik pisane reči u Srbiji je spisak. Bilo da je to birački spisak ili spisak za kupovinu, svaki Srbin ga ima i raduje mu se beskrajno. Gde god da se dene na nekom je spisku, najčešće na listi čekanja. Zato je u narodu zaživela krilatica “sve po spisku,” to nam nekako dođe kao molitva i skoro potpuno je zatrla arhaične izraze kao što su “dobar dan,” “izvinite” ili “hvala.”

Ako govorimo o poreklu, opšte je poznato da su dinosaurusi nastali od Srba, da je svaka poštena srBkinja nastala od Adamovog rebra, a da smo nebeski narod to već i vrapci znaju. Svako malo Srbi pogledavaju u nebo da zahvale Bogu što nas je turio upravo ovde. Koliki smo vernici stranac može primetiti na svakom koraku jer se Srbi krste ne samo u crkvama nego još češće pred izlozima, u gradskom prevozu ili kad vide račune. Da smo daleko ispred svih svedoči činjenica da Srbi daju imena svojoj deci i po avionima jer nemamo dovoljno svetaca, zato svako malo progasimo nekog svecem. Deficit, jebiga.

Osnovna sredstva plaćanja u Srbiji su šipak i crta, ako je baš frka možete koristiti i platežne jedinice kao što su mito i korupcija, od volje vam. Najbrži način da se obogatite je nošenje gajbica.

Što se tiče geografskog položaja, Srbija do Tokia! Što reče neko, Beograd nam je na vodi, građani su nam na ‘lebu i masti, ostatak zemlje je pod vodom.  Svako ko je ikad kročio ovde zna da je Srbija centar sveta i okolnih planeta. Zato nas svi toliko mrze i o glavi nam rade. To će stranac primetiti čim uđe u zemlju, ne samo po cenama putarina nego i po tome što su nam putevi iskrpljeni i propali, a infrastruktura neobična, što je sasvim razumljivo, jer najveći deo novca ulažemo u svemirski program. Ipak smo mi nebeski narod, Zemlja je samo naša usputna stanica i nema potrebe da bacamo novac poreskih obveznika u vetar. Jedino u šta ulažemo ovde je svetlo na kraju tunela koje je zaštitni znak i lajtmotiv našeg bitisanja na ovoj planeti. Mi letimo u nebo i znamo svoj put!

O svojoj deci vodimo računa – čim se dete rodi, umesto pelena mu kupujemo mobilni telefon. Splavovi su trenutno najpopularnija igrališta za decu. Igračke se smatraju uvredom po komšiluk. Kace s kiselim kupusom su dobrodošle. Kada deca odrastu, rado ih posećujemo u zatvorima. Da se ogrebemo za kintu.

Osnovno zanimanje na našim prostorima je menadžer. Na primer, higijenska radnica pri toaletima (u narodu poznatija kao klozetarka ili Baba Sera) je menadžer odvodnih cevi i otpadnih voda. Ako niste upisali menadžment, to je isto kao da se niste ni školovali.

Kultura koja najbolje uspeva u Srbiji je ambrozija. Najposećenije kulturne znamenitosti svakog grada su kafići. Kad je u pitanju slikarstvo, ako niste kriminalac, stvari s kojima se vi možete slikati su računi, plate, zdravstvena knjižica i diploma. Ako jeste, običaj je da organizujete izložbu ili koncert. Naši najčitaniji pisci su zaposleni na lokalnim televizijama tako da nema potrebe da kupujemo knjige, sem ako nemamo poriv da ih uklapamo uz regal. Obzirom da smo zemlja koja je na evropskom putu i potpuno okrenuta budućnosti muzeje zatvaramo jer samo smetaju na putu prosperiteta.

Muzika: Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine! Kod nas su najcenjeniji duvački instrumenti stoga skoro svaki Srbin na čelu s Vladom svira kurcu. Eventualno klavir, ako je iza rešetaka. Na Pesmi Eurovizije više ne učestvujemo jer nas namerno miniraju, što smo zapazili još davno kad smo poslali pesmu “Brazil.” Od tad smo promenili ploču i sad svi uglas zapomažemo: ”Azil!”

Sport – Bravo Nole! Ceo svet zna da je najveći sportski događaj u Srba penis. Htedoh reći tenis. Nema Srbina koji se ne bavi sportom! Bilo da je u pitanju preskakanje rata, beg od policije ili jedna od najjačih disciplina u nas – bacanje kese sa smećem s balkona. Pogodak bez koske u glavu vredi 3 poena. Trenutno se radi na smanjenju zagađenosti tako što se propagira da se na posao ide biciklom. Ako nemate posao, ništa ne smeta, možete biciklom da krenete u pljačku banke.

Klima – Zajebana. Oblačimo se po buvljacima, svlačimo po splavovima. Sve što kažemo može da vas zbuni i zato je jedina preporuka: obucite se slojevito.

Bolesti – sem opasnosti od promaje i sedenja na ‘ladnom betonu koje izazivaju sigurnu smrt, Srbi ne oboljevaju. Nismo mi mačiji kašalj da trčimo kod doktora za svaku sitnicu, mi kad obolimo odmah i umremo. I to od najopakijih bolesti, junački! Jebeš oboljenje ako nije toliko retko da ga nazovu po tebi. Zato u zdravstvo ne ulažemo i zbog toga su nam bolnice opremljene samo zidovima, ali su zato crkve opremljene podnim grejanjem, da na kolenima možemo moliti za zdravlje svojih bližnjih.

Mogli bi mi još da se hvalimo ali nećemo, da nam ne nagrnu silni turisti u Srbiju kada vide da sa naših česmi teče izvorska flaširana voda i da nam pojedu sav kiseli kupus. Više volimo da idemo mi kod njih, makar jeli onu njihovu genetski modifikovanu hranu i plaćali ležaljke 2 eura, umesto da damo tri puta više našoj braći iz Montenegra. Svaki rodoljub bez roptanja podnosi takvu žrtvu te hrli u inostranstvo, makar morao da radi. To ne treba da čudi kad znamo koliki je prirodni priraštaj u nas. Ima nas toliko da veći deo populacije jednostavno moramo da šaljemo preko, da ne bi ovde jedni drugima sedeli na glavi. To ništa ne smeta jer je poznato da su oni iz dijaspore u stvari najveći Srbi, čija je jedina želja da se vrate u maticu jer je ovde život bajka.

Dok nas deportacija ne sastavi!

POBEĆI NEGDE

Iskrena da budem, poslednjih nekoliko godina više ne žudim previše za letovanjem na moru. Ne žudim jer se sećam detinjstva, avanturističkih kampovanja, Makarske, borova, zrikavaca, mirisa mora, društva sa svih strana  koje smo upoznavali svake godine, prvih ljubavi. Tada se išlo uglavnom kolima ili vozom. Prosto čovek da ne može da odluči koja varijanta je bila gora, ako se uzme u obzir da smo tada još letovali s roditeljima.

Putovanje vozom je meni lično bio pravi horor, ne samo zbog toga što je to bila čitava odiseja kojoj se kraj nikada naslutiti nije mogao, nego što su moji roditelji uvek unajmljivali prokleta spavaća kola i spavali kao topovi do željene destinacije, dok sam ja piljila u plafon i beskrajno se dosađivala, obzirom da Jugoslovenska željeznica nije prala te prozore ama baš nikada, pa se kroz njih skoro nije moglo ni videti, a noćna sam ptica bila oduvek.

Ako smo išli autom, to je tek predstavljalo poseban ugođaj. Zamislite sliku nas četvoro u Fići specijalu (nikada nisam provalila po čemu je bio toliko specijalan, sem što bi prokuvao na svakih 10km a ne na svakih 5, kao onaj ordinarni koji smo imali ranije), sestra koja cele noći spava, prevrće se i piči me nogama u glavu, ja koja povraćam na svakoj krivini a krivina koliko hoćeš, keva i ćale koji se svađaju celim putem jer moj otac nikada nije bio u stanju da zapamti put.

-Ovde ćemo desno, pa do Tjentišta.

-Levo na sledećoj raskrsnici, tako kaže mapa.

-Ma ta karta ništa ne valja, pravio ju je idiot! Ja se lepo sećam da se ide desno, tamo postoji jedna prečica, vozio sam tuda sto puta, blablablatruć.

-Nisam baš sigurna, možda da ipak poslušamo kartu?

Iako je keva staloženo pokušavala da ga urazumi, uvek bi došlo do odbrojavanja-10, 9, 8, 7….6, 5, 4, 3, 2, 1, BUUUUM!

-Hoćeš da kažeš da ja ne znam kuda vozim?! Pa ja sam ovuda vozio sto puta, vezanih očiju bih našao put! Te mape su od pre pet godina, država se izgradila, putevi napravili, a oni će meni da treba levo! Idemo desno!

-Mama, meni se piški.

-Ćut’ bre tamo i spavaj, za pola sata stižemo do nekog restorana pa ćemo tamo da pravimo pauzu, neću da stajem ovde kad je puna linija!

Naravno, kao po pravilu, posle bar dva sata vožnje po kozjim stazicama neobeleženim na mapi, uzbrdo, mi bismo konačno stali jer bi prokuvao i auto a i moji roditelji. To bi obavezno bila neka vukojebina gde smo istrčavali da piškimo kud koji mili moji, s nadom da nećemo stati na zmiju i da odnekud neće iskrsnuti medved.

Sve bi se to zaboravljalo u trenutku kada bismo stigli na odredište, ubacili bismo se u neki dobar mod i veselo provodili bar dvadeset dana na moru, što je danas mnogima u domenu naučne fantastike.

Znate šta, to su bila vremena takozvanog paradajz turizma. Taj i takav turizam po mom mišljenju je bio daleko napredniji od ovog današnjeg kad se na letovanje ne nosi samo paradajz i par konzervi pride, nego se nosi baš sve, za ne daj bože, jer cene „preko“ nisu baš primerene džepovima većine naših turista. Koliko god da je putovanje do destinacije bilo golgota, ljudi su bili opušteniji, plaže čistije i manje načičkane, nekako smo svi više bili povezani i s prirodom i s ljudima. Svirale su se gitare na plaži, pilo se kvalitetno domaće vino, jela riba na gradele, meduze nisu bile kao nilski konji, more nije toliko cvetalo, a miris koji bi se osetio još kilometrima pre nego se dođe do obale, taj miris je ono što ne mogu nikako da zaboravim.

I da, usput nije bilo carinika  da nam život zagorčavaju.

Danas se godišnji odmor planira mesecima ranije. Onaj ko se opekao s letovanjem preko agencija ima veoma težak posao. Surfuj, posećuj forume da vidiš ko je koga zajebao i gde,  pa da te agencije i takve smeštaje zaobiđeš. Guglaj slike, uveličavaj, koristi Google mape, traži parking u blizini, lociraj lekare, prodavnice, blizinu plaže. Istraži kakav je pesak ili šljunak, ima li meduza i ostalih morskih nemani, da li je gužva i moramo li da preskačemo ležaljke k’o kozlić  da bi se domogli vode, koliki je popust ako bukiramo ranije. Tu golgoti nije kraj. Treba proveriti kakve sadržaje nudi ta destinacija, ima li šta zanimljivo da se obiđe u blizini, kakav je ulazak u vodu, zbog dece, ima li kakve zabave, da li je buka prevelika, koliko će da nas opale po džepu. Sve nam smeta, sve nam je važno.

Posle svega ovoga, premoreni od višenednevnog surfovanja, guglanja, pregovaranja, više smo raspoloženi za neku banju gde se leče živci nego za more.

Ako ipak ne idemo nikuda, onda mrzimo sve ove srećnike koji  idu, opljuvavamo njihove slike s letovanja, kudimo, zavidimo. Kiselo grožđe & sladak limun. Hvalimo obale reka, veličamo Štrand, kod kuće je najlepše. Hau jes nou. Samo da niko ne primeti da bi dali pola litre krvi za tričavih sedam dana pored neke morske obale, makar vrvelo od ježeva i meduza i makar spavali na plaži i jeli ‘leba i paštete. Ostaje nam samo da uglavimo noge u lavor, bućkamo njima i kričimo k’o galebovi, da malo osetimo ugođaj ili da se eventualno prisetimo prijatelja i rođaka kojima bi mogli da se uvalimo na par dana, ako nisu, u to ime, već poisključivali sve telefone i odselili se preventivno na drugu lokaciju.

Setih se stare fore na tu temu: „Kod kuće je najlepše. Kad nam se sunča, sunčamo se, kad nam se kupa kupamo se, kad nam se jede, jedemo se…“

Živelo letovanje!

KONAČNO JEDAN BLOG O SEKSU

Bardan drugari, nadam ste da ste dobro i da ste zdravi k’o dren. Ako niste, manite se onih bestselera i izmišljenih priča o sado-mazo seksu u kojekakvim podrumima, kad za samo 50 dinara možete doživeti hardcore jebanje, nakon kojeg će vam sve ostalo delovati ko mlaka boza u Džaferovoj poslastičarnici.

Vazduh je bio lepljiv i težak i osećala se neka napetost u hodnicima koji su odzvanjali prazninom. Tako počinju neki pornići, čula od drugarice. Konačno, iz susedne prostorije iskrsnu nervozni  mladi  čovek i odmeri me munjevito od glave do pete:

– Šta vi čekate tu?

– Vas, nadam se.

– Ime, prezime, termin? – prekinu me autoritativno.

Sve izgovorih u dahu, malko se pomerajući u stranu, ako slučajno poželi da me iznabada glavom, jer sam više za soft varijante.

– Uđite, sedite. Posvetiću vam 15 minuta i ni minut više. – izgovori on hrapavim glasom.

Čovek ništa nije slagao, posvetio mi je tačno toliko, ako odbijemo 10 minuta na kucanje i mrštenje na pacijentkinju koja se usudila da se razboli i sjebe mu petu kafu od jutros.

– Znate, boli me levo stopalo, a imam problema i s vratnim delom kičme koji me naprosto ubija.

– E, ne može. Mogu da vam pregledam ili nogu ili kičmu. Nemam vremena.

– Meni je potreban kompletan pregled, čekala sam na red više od dva meseca, a nema nikoga u čekaonici.

– Šta vam je hitnije, stopalo ili kičma? Za ono drugo zakažite ponovo.

– Doktore, možda je to i povezano, šta onda?

– Onda nemate sreće. Izujte se i sedite ovde.

Šta ću, povinovah se jer sam shvatila da me svakako neće pregledati, posebno ne ako ga ubijem.

Ne mogu da lažem, gledao mi je u stopalo ceo minut, a onda ga i pipnuo i to dva puta. Zabolelo me je gadno.

– E, tu me boli. Nisam sigurna da li sam nezgodno izvrnula stopalo ili je nešto drugo, ali bi mogli da mi ga snimite pa da eliminišemo bar nešto, a?

– Obujte se.

Kucao je nešto o nekoj  markiranoj kremi koju treba da mažem i o ulošcima po meri za koje treba da se iskezim papreno u nekoj od preporučenih firmi.

– Ali, ja nemam ravne tabane, niti neku devijaciju stopala, ako sam dobro shvatila?

– Nemate. Dođite za mesec-dva, ako i dalje boli, onda ću vam možda prepisati neku terapiju, nešto.

– A da mi ipak snimite stopalo?

– Sledeći! – zaurla doktor, a ja izvedoh moonwalking unazad, pa sve do šaltera gde se plaća participacija za pregled.

– Mogu li da platim pola participacije, dobila sam pola pregleda?

Gospoja sa šaltera pogleda koleginicu pored i obe mi vrlo poslovno odgovoriše, uglas: „Pedeset dinara!“

Šta ću, vidim da s njima nema šale, naročito ne s onom koja je heklala, pa brže-bolje platih pregled koji nisam dobila i odšantah kući ko Mala Sirena.

Sad sedim i razmišljam – lekari imaju baš male plate, ako ne računamo ono što zarade u svojim privatnim ordinacijama koje se vode na ženu i svastiku. Drugo, rade s sve samim pičkama od ljudi koji se non-stop razboljevaju i samo sede po hodnicima ko da su lekari tu zbog njih a ne oni zbog lekara i njihovih normi i satnica. Treće, onih par kolega koji ih zajebavaju u zdrav mozak zaista se posvećujući  zdravstvenim problemima pacijenata i još za to primaju istu platu samo im kvare ugled i reputaciju stečenu mukotrpnim specijalizacijama na neradu, hohštapleraju i saradnji s farmaceutskom mafijom, pa im to otežava prepisivanje lekova koji nisu lekovi nego dodaci ishrani i kojekakvih Eucerina. Neće da budu lepi, kad su već bolesni, pacijenti su stoka i ništa drugo.

S druge strane, ona ženica što zaprima gajbe s hlebom i mlekom u pola 6 ujutru mi uvek s osmehom da pola hleba i ne naplati ceo. Nekad se zapriča sa mnom više od 15 minuta dok riba izlog i pere gazdina kola nedeljom. E, zbog takvih, često veoma obrazovanih trudbenica, ova država propada. Niti štrajkuju, niti imaju pauze, niti sede, niti ispijaju kafe, pa još i rade prekovremeno i na crno. Da se ja pitam, ja bih to sve pohapsila, a na njihova radna mesta dovela mlade i zdrave lekare, od dobrih majki s klinika i još boljih očeva s Instituta, pa da se konačno zavede neki red u ovoj zemlji i da nam svane u seksualnom smislu.

Odoh da slušam Vivaldija dok mekim kružnim pokretima utrljavam ekstravlažnu Eucerin kremu s 10% uree i  kao orgazmičnu završnicu da šernem još koji link o štrajku lekara, kao podršku.

More, mrš!

DOĐU TAKO VREMENA KAD INTERNET ZAĆUTI, TELEFON SE ISPRAZNI A HOMOSAPIENS PROGOVORI

Sećate li se onog vica kad je Mujo svakog jutra budio komšije s susednog brda: “Eeej, komšijaaaaa, aj’ na kafu!“ Komšije su ludele danima i na kraju su skupile kintu solidarno i kupile Muji telefonski priključak. Nedelja, sedam ujutru, sav radni narod još spava, kad se začu dernjava: “Komšijaaa, budi kod telefona, sad ću te zvati da dodješ na kafu!“

I sad se vi možda smejete i mislite da je sva ova tehnokratija što nam je zasela na grbaču raznim tehnološkim inovacijama rešila problem? Jok, rešila ga je donekle. Daću vam nekoliko primera:

Primer br. 1

Usred centra Novog Sada jedan nauljeni primerak, s obaveznom kajlom od pola kile, koji kao da je ostao zaglavljen u devedesetima, urla u telefon:

– Ma, šta ja imam s tim?! Ćeraj mecu, men’ džip treba, ženska glavo! Da, idem sutra za Beč kod Milanke i nosim joj onu slaninu i krvav’ce pa nek’ ona peče ako nisu dovoljno suve! Šta ne sme,

 pa je l’ to Evropska Unija ili Mijanmar?! Jebe mi se za Pandorf, imam ja posla! Šta kakav pos’o, biznis, bona, biznis! Jaooo, seljanko, majci ću da te vratim, ti si mene našla da ispituješ?! Ma kakve kartice, uzmi eura, evo dodji odmah i daću ti ih ja, crkla dabogda!

I žena se stvorila za dvadeset sekundi. Mađija! Moreee, nije mađija nego je sedela u bašti kafića tačno preko puta, evo ne pomerila se ako lažem!

Primer br. 2

Mladi par sedi u romantičnom kafeu, bašta obasjana prvim prolećnim suncem, na stolu dve ceđene narandže, netaknute. Ma jok, ništa im ne fali, nego je malo zeznuto da četujete telefonom i još i da pijete, nije svako rođen za taj multitasking ili kako se to već kaže. Prošlo je jedno pola sata, reč nisu progovorili ali su se par puta nasmešili jedno drugom, onako, preko stola, a možda i preko telefona, tako je delovalo. Klasičan zaljubljeni par u romantičnom izlasku, sve vrišti od osećanja. Posebno kad je ona odjednom besno ustala, odgurnula onu stolicu i rekla:

– „Kretenčino, nemoj više da si mi je javio, brišem ti broj i Vajber i neću više da te vidim u životu!“

Ode devojka kao da je sto đavola gone, a on ostade sam na četu i sto posto je posle pičio samo one tužne smajlije. Skajp nije pominjala, to me je utešilo. Možda ga još voli! Pa još ako ga nije ni s Fejsa brisala, to je siguran znak da je u pitanju samo trenutna neka nervoza i privremeno nezadovoljstvo na ličnom planu.

Primer br. 3

Odem ja u jednu sportsku prodavnicu koja stalno ima neke silne popuste da obnovim kopita. Ko pita, ne skita, zavapim ja s ulaza:

– „Molim vas, jesu li prodate one ljubičaste koje sam gledala pre nedelju dana?“

A one još tu, blistaju na polici i kao da mi namiguju. Ponešena emociOm, odnela sam ih na kasu, preračunala onaj popust u glavi i čekam da se neko smiluje da mi naplati. Priđe neka devojka brzim korakom prosečne kornjače s Galapagosa i izražajnom mimikom kao Koštunica i izbaci onu cifru koju sam i rekla. I ja tu taman da počnem da čestitam sebi što sam jeftino prošla a i što razbijam osnovne računske radnje kad ona zatraži broj mog mobilnog telefona. Zinuh. Taman da kažem kako sam počastvovana ali je problem što sam ja izrazito heteroseksualna kad objasni ona nezainteresovano da ako želim te patike ima da joj prvo dam broj pa da mi ona verifikuje. Šta ću, kud ću, dadoh joj prokleti broj gunđajući poluglasno. Stiže meni poruka s nekom šifrom, ja izdiktirah tu šifru, ona izvrši valjda tu verifikaciju, pa onda ponovo dobih poruku da je sve pod kontrolU. Zahvališe se ljubazno u toj poruci i dadoše još neki broj da se odjavim ako ne želim da me više gnjave. Odjavih se istog trenutka i evo, posle 3 meseca, meni još uvek stižu reklamni SMS-ovi, objave o novim popustima i razni spamovi.

I kako onda da ne žalim za onim lepim vremenima kad sva ta skalamerija nije postojala?

Kad ti se pije kafa s nekim, opušteno obuješ patike i kreneš u šetnju od tačke A do tačke B. Često poljubiš vrata i ona poljube tebe ali se mnogo ne nerviraš. Sad podivljam kad se neko ne javi na drugo zvono, majke mi, patologija čista. A i ljubavi su nekako bile stabilnije, što ne treba da čudi, jer pre nego se posvađate vi ste svesni da bar do sutra nećete imati kontakt. I onda celu noć provedete s glavom u jastucima i očima punim suza i kad to malo izbacite iz sebe shvatite da vi njega u stvari volite i da ste zaboravili zašto ste se u stvari sporečkali. Ne čudi i da je stopa ubistava bila daleko manja jer, ili vas je mrzelo da šipčite preko pola grada a velika je verovatnoća da dotična osoba nije u prirodnom staništu trenutno, ili ste ipak krenuli ali se usput ohladila vaša usijana glava a i glava onog koji vam je takvu ružnu emociju izazvao. Na kraju, čak i ako ga nađete, sve se završi kafom.

Kad smo kod kafe, opala mi je krv u kofeinu i moram hitno da popijem jednu da ne padnem kao sistem. Sad ću da cimam jednu drugaricu i ako me ponovo odjebe ima da isključim notifikacije od nje na FejZu pa će da sanja kad ću ponovo da joj lajkujem nešto!

NO SLEEP

Legla sa sovama, ustala s petlovima (u stvari me probudio zvuk zavijajućeg turbo folka, po slobodnoj proceni bih rekla da je to Karleuša, pa bih radije upotrebila izraz „ustala s kokoškama“), umila se, pogledala u ogledalo, prestravila, uskočila na tuširanje, pogledala u ogledalo, prestravila. Podočnjaci k’o koševi, frizura dostojna Meduze, sve u svemu, kao da su se za moj stajling pobrinule pobesnele mačke na ekstaziju.

Kafa, laptop, pljuga, sat vremena skrolovanja, trolovanja, poslovnih dogovora, razbuđivanja, prekidan konstantnom zvonjavom telefona i dranjem na pse koji su mi uništili puzavicu u ćošku, sistematski. Pasu ko krave, božemesakloni. Konačno sam ih izvela u šetnju posle koje se uvek osećam osveženo kao posle posete srednjevekovnoj teretani sa svim onim spravama za mučenje, s akcentom na onu što vas razvlači, jer moji psi uvek vuku svako na svoju stranu, k’o glasači jebote.

Potom sam se sat vremena uveseljavala bezuspešno pokušavajući da dobijem nekog iz Toplane, da im čestitam Novu godinu i tako to. Ona teta s mašine nije bila raspoložena za razgovor, mora da je bila u nekom žešćem spidu, jer od toliko kafa čovek mora da odlepi, samo je ponavljala „sačekajte prvog slobodnog operatera“. Onda sam lukavo nazvala drugu službu koja me je prebacila trećoj, pa četvrtoj, na kraju sam se slatko ispričala s portirom kome sam uručila sve čestitke jer je bio naivan pa se javio na telefon. Dirnut tolikom pažnjom, konačno me prebacio gde treba i slučajno je neko bio na radnom mestu pa sam obavila stvar. Skidanje veša, pozdrav usisivaču i krpama, vađenje lutaka i lopti iz čeljusti pasa, maženje, druga pljuga. Polusatno vežbanje koje se pretvorilo u petnaestominutno jer sam lenja buba i mrzim fitness.

S obzirom da me se dojmio prijatan razgovor s radnicama u Toplani, sedoh za računar s namerom da napišem blog o tome, ali sam posle prvog pasusa shvatila da zaista mnogo psujem i da je bolje da tu temu ostavim za neki drugi dan, kad mi se smanji ovaj ubilački nagon. Pisaću o nečem drugom, dosta je ljudima crne hronike a bogami dosta je i meni.

Zatim sam pobegla iz stana u obližnji kafe da se iskukam drugarici i usput obavila još dva prijatna i jedan neprijatan telefonski razgovor, pomogla nekoj babi da odnese torbe s pijace do stana, izašla napolje s punim džepovima bombona koje sam pojela jer sam se osećala kao da imam pet godina i bilo mi je smešno i krajnje simpatično to što mi ih je baka bukvalno strpala u džepove. Potom radna akcija u vidu slaganja ormara u kojem se živ čovek ne bi snašao ni s kompasom, pa dnevno sređivanje Aninih fioka naspram kojih je moj ormar izgledao kao vojnički krevet. Samo ću reći da je ona sklona kreativnom neredu. To se tako kaže, a u stvari je to kombinacija Hirošime i Nagasakija, bez da preterujem.

Tu sam se setila da bih mogla da pojedem nešto, uzela pomorandžu, ali sam se uplašila da ću nedajbože da oslabim, pa sam pojela i dva sendviča. Onda sam toliko mrzela sebe i svoj nikakav karakter te sam pojela i čokoladu, da se utešim.

Otrčala u dnevnu nabavku namirnica, skoknula do biblioteke da vrnem knjige i uzmem druge, prelistavala ih usput i izbegla na volšeban način iznenadnu smrt gaženjem prilikom prelaska biciklističke staze. I onda kažu, opasno je telefonirati, a niko ne pominje opasnost od čitanja.

Posle prijatnog ćaskanja s majkom i ubeđivanja iste da zaista nosim potkošulju i da nije promaja u stanu, sela sam i dovršila blog. To se samo tako kaže, jer tekst njakam po ceo dan, a kad imam više komada, što uglavnom i imam, pišem ih naizmenično, pa udarim orgazmičnu završnicu svih odjednom oko 4 ujutru, jer tad shvatim da je bilo dosta i da je čak i mom vampirskom organizmu potrebno malo sna.

Pokupim Anu iz balavišta, malo bleja, malo igralište, malo drugi deo nabavke jer sam shvatila da sam zaboravila pola namirnica, pošto sam skot i nikada ništa ne zapisujem. Potom drljanje po kujni, povremeno spaljivanje iste jer me prekida konstanta zvonjava telefona i posete drugara, skidanje Ane s kuhinjskog šanka u pokušaju da dohvati diskobol, preskakanje pasa u kojem sam već iskusna jer me u stopu prate po gajbi otkad su se ispilili. Ručak, pozdrav suđu, ponovni pozdrav računaru s povremenim osvrtom na pisanje bloga prekinutim s tri partije „Ne ljuti se čoveče“, popizd jer nas je Ana razbila u sve tri, dolazak dragih prijatelja. Onda ponovno istrčavanjje Ane i pasa, posle kojeg sam u liftu otkrila da sam išarana po faci zelenim flomasterom pa mi je postalo jasno zašto me je komšija onako gledao dok sam otključavala vrata zgrade s kesom u zubima i rukama punim kerova i deteta. Šta ću kad mi je dete umetnik i voli da me grli dok crta.

Istovar deteta u obližnju rođendaonicu gde će provesti dva sata. Za to vreme odlazim na poslovni razgovor s nadom da sam oprala sav onaj flomaster i da mi nije sjebala majicu od čokolade dok sam je vodila tamo. Prijatan razgovor i efektna završnica u vidu mog lansiranja sa stolice kad sam ukapirala da je rođendan pri kraju i da moram galopom po dete.

Večera, kupanje deteta, bajka za laku noć koju redovno izmišljam jer mi idu na ganglije sve one bajke koje smo prošli već sto puta, kupanje mene, odlazak u grad da se vidim s nekim društvom. Povratak oko 1, pisanje bloga i drndanje Fejsa do četiri, odgovaranje na glupa pitanja poput „da li ti ikad spavaš?“ i ostale bisere ljudi koji ne shvataju da je to moj posao, u krajnjoj liniji, jer nemamo svi sreću da radimo posao koji ima ograničeno radno vreme ili slobodan dan. Širenje veša koji se prao u međuvremenu jer je noću jeftinija struja. Prijatni ljudi na Internetu koji su mi u neku ruku familija, bar neki od njih. Mnogi. Skoro svi, kad bolje razmislim 🙂

A vi, kako ste? 😉

Running from the nightmare
In the middle of the road
Hell’s no place for sleeping
In a world beyond control

DIJASPOREA ACUTA I KAKO JE USPEŠNO LEČITI

Januar, visok datum, a najavili su vam se gosti iz inostranstva. Dođu oni tako svake godine po jednom, al’ uvek u nevreme. I uvek u januaru, najdužem mesecu u godini, kad ste spucali sve rezerve koje ste imali (i one koje niste, a ne znate odakle vam) na razne proslave. Božići, novogodišnji praznici, slave, rođendani, svadbe, čudamuda. Više niste kreditno sposobni i sanjate kako dolaze i plene vam nameštaj, odvode vam decu a vi se kao u filmovima besite za luster u kupatilu i visite tu ko džigerica, dok vas posle par nedelja ne pronađe poštar koji nosi opomenu za struju. Ali, njih boli uvo za vaše probleme i finansijsku krizu, oni vam se uvale sa sve decom i užom rodbinom i ne znaju da odu.

Svaki prosečan Srbin s prosečnom platom koju ne dobija jer je firma pod stečajem i s nezaposlenom ženom i još nezaposlenijom decom ovo doživljava kao atak, ne samo na džepove nego i na živce. Treba ostati normalan dok slušate beskrajne priče o tome kako je njima tamo u tuđini teško, kako ih bije nostalgija i kako im oči ispadnu dok pošteno zarade tih par hiljada eura mesečno. Dođe vam da prodate onaj polovan kompjuter koji koristi cela vaša porodica dok vam ne iseku Internet pred kraj meseca i da za te pare kupite njihovoj deci bombone. Jbg, toliko vredi ta krntija.

Elem, ovo pisanije je potaknuto anketom koju sam sprovela među brojnim prijateljima i počela su da iskrsavaju eventualna rešenja.

Dakle, ako i pored toga što ste slagali da upravo krečite stan ili ste u sred selidbe oni ostanu postojani kano klisurine i ipak najave dolazak, pokušajte s boginjama, velikim kašljem, kugom, sidom i kolerom. Ako ni to ne pomogne, postoji par trikova kojima ćete verovatno skratiti njihov boravak u domovini, odnosno u vašem stanu i tako eventualno platiti bar prvu ratu za struju.

Pored vrata mora da stoji lovačka puška, bejzbol palica, mitraljez, set noževa ili bilo kakvo oružje. Ne držite vi to tamo za ukras, da se zna, to je neophodna zaštita od provalnika koji svako malo upadaju, pljačkaju i ubijaju. Eventualno ispalite jedan rafal od sreće što su vas se setili i ukazali vam čast svojom posetom. Dakle, noćni izlasci po kafanama i splavovima otpadaju jer treba čuvati i sačuvati prirodno stanište i glavu na ramenima. Danju je najbolje ići u razgledanje grada, manje je opasno a i štedi se na struji i grejanju. Tu ih upoznajte s lepotama gradskog prevoza, najbolje u špicevima,svratite na groblje da im pokažete kako je lepo uređeno i ko je sve umro od raka izazvanog bombardovanjem nezasićenim uranijumom, a ko od gladi.

Šta god da kuvate, neka to nikako ne bude ništa od kiselog kupusa kojeg su se toliko zaželeli. Zaboravite na podvarke, sarme, pasulj ne kuvajte ni u ludilu, nego udrite po kineskoj hrani i picama vikendom, ostalim danima zna se: ‘leba i masti. Jeste da utiče na holesterol, ali jedno parče može da vas drži na nogama i do večere. Krizna vremena diktiraju krizni Meni. Ako su doneli onih sto grama kafe što uvek donesu na poklon jer je, eto, u Njemačkoj euro veći nego u Srbiji i teže ga je zaraditi, kuvajte dok ima kafe i dok vam ne iseku struju. Posle toga udrite po čaju od oleandera.

Svoju decu pošaljite babama jer nemate čime da ih hranite do februara. Kad stigne plata konačno ćete moći da se vratite normalnom gastronomskom životu (hleba i pekmeza, hleba i margarina, hleba i jezika).

Upalite TV i dotucite ih našim političkim temama, strašnim nesrećama i epidemijama koje trenutno vladaju i koje nas tek čekaju iza ugla. U sebi se zahvalite Nadi Macuri, Olji Bećković i Miri Adanji –Polak koje su veoma moćno oružje, čak moćnije od supe iz kesice koju ste im danas uvalili za ručak.

Pričajte o inflaciji, mobilizaciji, nedozvoljenim supstancama koje valjate da biste prehranili porodicu i strahu od policije koja vam svakog časa može upasti u stan i sve vas pohapsiti. Motajte duvan s pijace, efikasnije je od suzavca.

Ako ništa od gorenavedenih akcija ne pomogne, ostaje vam stara, hiljadu puta oprobana varijanta koja ne može da omane:

• Tražite da vam pozajme novac
• Najavite porodičnu posetu njima u februaru

BIO JE TO NESREĆAN SLUČAJ, OKLAGIJA JE SLUČAJNO OPALILA

Kad se samo setim onih lepih vremena kad smo na poklon obavezno dobijali bombonjere, uvek mi bude toplo oko srca. Manje je bitno kakav im je sadržaj bio, jer ako se i zalomi neka sa slikom kuce, a vi volite macu, uvek ste mogli da je uvalite drugom, bile su podobne kao poklon za sve vrste proslava. Mogli ste da birate – sem popularnih kuca i maca, pojedinačno ili u grupi bilo je tu pejzaža, cveća, mrtve prirode, ciganke s džitrom i sličnih covera. I to je bila neka vrsta lutrije, jer je običaj kod pojedinih bio da se u njih zadene i neka kinta. S obzirom da je u mojoj kući bilo sramota šerovati dalje poklone koje smo dobili, imala sam tu čast da par puta u gomili bombonjera koje smo klali svake večeri, uz crtać, pronadjem i neku kintu, ne baš meni namenjenu, ali svakako meni sudjenu. Naime, nečija baba, tetka ili neka slična fina rodjaka se dosetila da zadene novac u bombonjeru, pa je nesrećnik kome se ista nije dopala i koji je rešio da je prosledi meni za rodjendan ostajao bez značajne valute. I koliko god su se moji roditelji trudili da se sete ko je koju bombonjeru doneo na proslavu, gonjeni željom da novac vrate onome kome je namenjen, to je praktično bilo nemoguće. Nas u razredu 32, plus komšije i rodjaci, to je bilo oko 50 bombonjera cirka. I ti onda budi Šerlok i otkrij ko je doneo one s kintom? Nije bilo šansone.

Naročito sam mrzela jednu rodjaku koja je dolazila jednom godišnje i zahtevala da pije isključivo iz porculanskih šolja jer, kako je tvrdila, od ostalih dobija alergiju. Nosila je mrtve životinje na glavi i oko vrata i priznajem da sam se plašila da je zagrlim, jer bi se čeljusti nesrećne lasice preteći iskezile na mene svaki put kad bi me babuskera dograbila i ostavila trag onog užasnog ciklama karmina na mom obrazu. Za nju se uvek vadio poseban set šolja koji je, medjunamabudirečeno, meni lično bio najružniji, ali najteži za pranje. Ako bi se iko drznuo da se bahato odnosi prema tom umetničkom delu i eventualno ga okrnji, verujem da ne bi okusio bombonjeru do kraja života, ali bi sigurno okusio batine. I kao starijem detetu čast da perem taj djavolov nakot bi pripao uvek meni, pa sam po pola sata prala jebenih 6 šoljica pažljivije nego što majke kupaju novorodjenče. Svaki pregib bio bi novi izazov, pranje svake drške bi podsećalo na hodanje po žici iznad ambisa. 

E, od nje smo uvek dobijali nejestive bajadere kojima je rok istekao negde u vreme puberteta dotične gospodje, ali ona je uvek naglašavala s ponosom kako ne poklanja svašta i kako zna za red. Ne moram da pominjem da su njene bombonjere čamile godinama u špajzu i gomilale se prostom deobom, kao amebe, dok ih naposletku ne bismo pobacali. I dalje smo s guštom satirali one kuce, mace i mrtve prirode koje su nam poklanjali drugi, a njoj uporno služili kafu iz porculanskih šolja. Za to vreme ona je, uvaljena u najudobniju fotelju u kući sedela, zvocala i unosila enormne količine kofeina u sebe. Tu je najgore prolazila moja majka koja je s posla jurila kući kao Karl Luis da bi opsluživala jebenu babu. A ova usta nije zatvarala ni na sekund, jer je morala da joj ukaže na svaki propust u uredjenju kuće, na svaku grešku u pripremanju jela i u vaspitanju „ovih djavola“, kako nas je nazivala.

Tog kobnog dana vratismo se iz škole i zatekosmo haos. Po prvi put u životu ručak nas nije sačekao na stolu. Verujem da je to bilo zbog toga što su po celoj trpezariji bili rasuti komadi porculanskih šoljica, što je kafa bila prolivena po stolnjaku i što je mama sedela, pušila i pevušila, mada je bila zakleti nepušač.

Tog dana se nekako sećam kao kroz maglu i nisam sigurna šta se tačno dogodilo sa šoljicama i gde nam je gošća nestala, samo se sećam maminog objašnjenja koje mi tada nije bilo baš najjasnije:

„Oklagija je slučajno opalila, bio je to nesrećan slučaj.“