U ZDRAVOM TELU ZDRAV DUH

To što vi mislite da su neki predmeti kojim vas bombarduju po školama nebitni, nepotrebni i potpuni višak, e to da okačite mačku o rep!

Primera radi, moje dete nema časove fizičkog u sali. Zašto? Prebukirana škola, veliki broj učenika, mala sala. Zato su se pametno dosetili da fizičko rade u učionici u kojoj provode ceo dan i u garderobi koju nose takođe ceo dan. Doduše, nekad ih potrpaju i u uzani školski hodnik zajedno s par drugih odeljenja đaka, da se čeliče, a ne da budu razmaženkovići i pičke nespremne za životnu ludnicu.

Sad, da li oni za vreme fiskulture otvore prozor i rizikuju tako da uđe malo kiseonika pa da se deca izrazboljevaju i pomru od najvećeg srpskog neprijatelja promaje ili zatvore pa im se dečica probare ko viršlice, to već ne znam. Obrazovanje je besplatno i mora da se ćuti, jelte.

Dobre vesti su da će se fiskulturne sale dokopati negde oko šestog razreda. Dotle, nema trčanja, nema skakanja, provlačenja, nema onih kolutova napred i u rikverc i, što je najvažnije, nema penjanja uz konopac.

O tom nisu razmišljali naši prostorni planeri kad su počeli da „renoviraju“ našu ulicu. Evo, sad čujem, to što nam je sve raskopano nedeljama, što su rupe napunjene vodom i što moramo u školu da krenemo deset minuta ranije da bi eventualno stigli na prvi čas, jerbo se to gradilište ne može ni zaobići niti preskočiti, to nam je tako jer smo snobovi i volimo da živimo u centru. Bar tako rekoše kad sam se raspitivala. Dobra vest je da će da nam postave bandere u ulici, kao i na parkingu koji zauzima pola ulice. Loša – neće biti trotoara, odnosno pešačke staze, sad se to tako zove.

Ne znam da li je taj prostorni planer ikada kročio u moju ulicu, jer ako jeste, to je sigurno neki majmun. Ne vređam ja nikoga, nego je očigledno da samo majmun može proći kroz usku a prometnu ulicu bez pešačke staze i sačuvati goli život.

Sad mi došlo krivo što sam uvek zabušavala na času fizičkog kad smo radili penjanje uz konopac. Popeti se, kašji mačalj, meni je problem bio spustiti se. Da sam to savladala onomad, sad se ne bih toliko brinula kako da priuštim paraglajder za celu porodicu, nego bi lepo te bandere spojili lijanama, pa ko Tarzani pičili kroz saobraćajnu šumu. Ako nas baš mrzi, mogli bi da preskačemo haube ili da se provlačimo kroz trnovito žbunje koje su isti ti majm… ovaj, prostorni planeri posadili i da tu zajebanciju nazovemo „Igre bez granica“. Mogli bi i da pišemo zahtev za izdavanje vozačke dozvole sedmogodišnjacima, samo, mislim da je to mrka kapa. Dete svakako više ne može da vozi bicikl jer nema kuda, a zna se da nije na raketni pogon pa ne može ni da poleti, peške nema šansone. Sad mi došlo žao što sam dete upisala na građansko a ne na veronauku, mislim da ovde samo molitva pomoći može, eventualno.

Nego, posebno nas je obradovala vest da će od sada i parking biti osvetljen. Jupiii, kad se budem vraćala iz Univera moći ću da uvežbavam svoj slalom skil i da vidim oči onoga koji prilikom parkiranja pokušava da me zgazi. Nenamerno, nema čovek drugu mogućnost jer je i parking uvek prebukiran pa ni tamo pešaci nisu poželjni a i ko ih jebe. Takođe ću konačno moći da identifikujem eventualnog napadača, lopova ili silovatelja. Hvala gradu Novom Sadu što će konačno da osvetli parking, jer će to biti jedino mesto kroz koje će pešak (eventualno) moći da se probije, ako ima dobre reflekse i brzo trči.

Već zamišljam manijaka kako iskače iza nekog džipa, otima mi kese iz ruku i beži u nepoznatom pravcu, hahaha. Nemaš gde, braćela, mo’š samo pod točkove nečije, k’o i ja, uostalom. Ovim koracima u Evropu, a ne onim sitnim, ko u kolcu! Jednim udarcem dve muve – nema lopova, nema pešaka. Ko Dubai, jebote!

Ovim putem apelujem na gradske oce, oca im, da ukinu i te bandere, ionako nam neće biti korisne zbog najavljenih restrikcija struje. I ono svetlo na kraju tunela, gasite i to. Kad je štednja, neka je do kraja.

‘LEBE MEKANI

‘LEBE MEKANI

Leto gospodnje 2014. godine. Robotizacija, kloniranje, vladavina tehničke inteligencije, parcele na Mesecu na prodaju.

E da, to ja o ostatku sveta. Mi nismo podlegli modernizaciji niti prosperitetu jer nama takva zla ne trebaju. Ono što u našoj zemlji miriše na napredak jeste čuveni kol centar.

Posle samo par sati okretanja jednog te istog broja željene klinike i izuzetne konstelacije planeta u vašem horoskopu može vam se desiti da se na isti neko i javi. Odmah da razjasnimo, ta što se javila je najveća lenjivica na klinici, sve ostale se danima ne javljaju jer su do guše zatrpane poslom. Kafa se neće sama ispiti. Ta lenjivica će vas, naravno, uputiti na već pomenuti kol centar koji će vam konačno  zakazati pregled, jer ona mora hitno da ode na pauzu pauzine pauze i ne može da vam zakaže svojeručno.

E sad, zajebimo te trivijalije oko čekanja da se ukaže pogodan termin pregleda (jednoj gospoji juče rekoše da je prvi slobodan 2015. godine, a došla je zbog sumnje da joj je upaljeno slepo crevo), zbog toga se ne treba nervirati jer, kao što rekoh jednom prilikom, velika je verovatnoća da ćemo dotle skončati u nekoj saobraćajnoj nesreći, ko junaci, a ne ko pičke.

Elem, da ne dužim dođoh i ja konačno na red. Šalim se, bez obzira što sam bila zakazana u radnim popodnevnim časovima, čekala sam do 18h. Nije bila gužva, ali mi je zapala jedina slobodna lekarka na klinici, sve ostale više ne primaju nove pacijente. Tako mi i treba kad nisam bila 20 godina kod državnog lekara. Zašto je ova lekarka imala još upražnjenih mesta za nove pacijente? Odgovor sam naslutila, ali nisam bila dovoljno mudra da odem kući istog momenta.

Prolazno vreme svakog pregleda bilo je u proseku oko sat vremena. Nisam ukapirala zašto je to tako i u par navrata sam se bavila mišlju da odem, jer mi je dete ostalo samo kod kuće, ali sam ipak stisnula zube kad sam se setila da ću na sledeći pregled čekati ponovo dva jebena meseca. U čekaonici smo se svi zbližili, delili hranu, izlazili povremeno napolje na puš pauze, razmenjivali iskustva, igrali igrice na telefonu. Verujem da su se ono dvoje mladih koji su bili poslednji na redu i smuvali. Ono što je bilo neobično jeste činjenica da niko od pacijenata nije ranije bio kod dotične lekarke. Manimo sve to, evo zapleta:

Čim sam ušla i zinula da kažem da sam samo došla na rutinski pregled i da nemam tegobe, lekarka mi je odlučnim pokretom ruke zapušila usta (bukvalno), pokazala stolicu na koju treba da sednem i ispisala jedan recept za lekove, koji sam odmah po izlasku uslikala i stavljam vam ga na uvid.

Mame mi mile, počela sam da se osvrćem i tražim skrivenu kameru po ordinaciji.

Pregled,  ili nešto što je trebalo da liči na to, dobih posle pola sata monologa dotične zdravstvene radnice koja mi je prvo saopštila kako je naš zdravstveni sistem kurac i kako je ona škole završila da bi zaista lečila pacijente, za razliku od ostalih kolega koji  ih namerno ubijaju. Malo pre toga, bez da me je išta pitala, ili nedajbože pregledala, dobila sam sledeće savete, „na osnovu moje fizionomije, oblika lica i izgleda usana“:

– Svakog dana piti živu vodu koja dolazi iz zemlje, najmanje 2 litra i savet kako doći do nje kroz staze i bogaze nadomak fruškogorskih manastira. Posebno me je oborio komentar da „tu vodu treba koristiti dva dana, a trećeg možete pišati u nju.“

– Jesti svakodnevno paradajz čorbu od povrća gajenog u sopstvenom vrtu u koju obavezno treba kanuti malo osveštane vodice i staviti bosiljak, osveštan, jasna stvar.

– Oblik mojih usana joj govori da imam uredan i srećan seksualni život i to je za pohvalu i da treba da preferiram seksualnu pozu u kojoj smo partner i ja okrenuti na stranu, zbog „protoka životne energije“.

– Po izrazu mojih očiju procenila je da gajim određene strahove(priznajem da sam samo gledala kako da strugnem iz ordinacije a da me ova ne povija nekim osveštanim skalpelom), te me je uputila na nekog čoveka koji živi u Veterniku i uspešno otklanja uroke. Urok, tačno sam znala.

– Obzirom da imam tetovaže a nekim čudom nemam hepatitis, treba svakog petka da postim i palim sveće jerbo može taj hepatitis da me primeti i uskoči nekako u mene, a sve zbog onog uroka.

– Komentar da imam „dobre sise“ i da se pravim da me je pregledala jer joj je to zabranjeno(?)

– Obaveštenje da ona otvara neku kliniku, koliko sam shvatila na Fruškoj gori, u nekom selu, gde će pacijenti moći zaista da dobiju pravi pregled a ne kao „u ovoj rupi“, tu ne znam da li je mislila na sopstvenu ordinaciju ili na celu kliniku, pa ne mogu da grešim dušu.

– Preporuku za neke njene knjige koje je napisala i koje ja jednostavno moram da pročitam.

– Par izreka Marije Terezije, Oca Simeuna, Kanta, Euripida, doduše, malo promenjenih, al’ kakve veze ima, žena ima tolike diplome da joj se to može.

– Dva lista sa ispisanim nekim šiframa bolesti (najmanje 15 komada) i zakazana dva ultrazvuka (od kojih je jedan bio ugovoren upravo na njen rođendan, što je i napisala kao napomenu i pored turila nacrtan smajli). Sve papire koje sam dobila su ženice na kartoteci uz smeh iscepale kad sam ja konačno pobegla iz te ludare od ordinacije i otišla da mi se udari pečat na iste.

Inače, uzela mi je neke briseve, da ne bude da sam džaba sedela sat i 15 minuta u ordinaciji, i preporučila da joj prilikom sledeće posete donesem otkucanu sopstvenu verziju „svog životnog puta“, skraćenu, da ona može to da čita u trenucima dokolice i smišlja nove terapije za mene.

Bokte, jedva umakoh. NE’Š MI VIŠE NI SLIKU VIĐET’!

O ovom slučaju nemam više šta da kažem, samo da pozdravim zdravstvene radnike koji eventualno čekaju na Birou da neko umre pa da dobiju pos’o-na ovu ne čekajte, deluje fizički zdravo i živahno, a i potpuno je osveštana. Možda je kvaka što je gospoja u godinama i pred penzijom, pa su je turili u neki ćošak da nikom ne smeta, dok ne nepuni neznamnijakolikogodina da bi imala pravo na istu. Činjenica da to smeta pacijentima je marginalna, ionako lekari nisu tu zbog nas nego mi zbog njih.

I tako, pisala bih vam još ali moram da odem da se raspitam u vezi sadnica za paradajz, treba to rezervisati na vreme. I odoh da skinem onaj urok, možda me onda konačno pošalju kod lekara koji i sam nije pod nekom šifrom u šifrarniku bolesti.

Teško, ali vredi pokušati 😉

DIVAN, DIVAN DAN :)

Pre sedam godina, nekako u ovo vreme, nisam imala pojma koliko je današnji datum značajan za mene. Ne sećam se tačno šta sam tada radila, da li sam bila tužna ili vesela, da li sam pila kafu i gledala kroz prozor ili sam žurila nekuda, nekome… nemam pojma. Sve što znam i u šta sam sigurna je da sam imala prazninu tu negde oko srca, i negde u grlu… i svuda gde bih zakoračila, ma kakvu aktivnost upražnjavala i šta god pokušavala da strpam u tu rupu, da je nekako zapušim i od sebe sakrijem, ona je bila tu. Zjapila je kao otvorena rana. Kako to boli, to znaju one žene koje ne mogu da imaju decu.

Šteta što tada nisam znala i što neko nekako nije mogao da mi javi da se negde rodila jedna mala, plava devojčica, koja će skoro dve godine kasnije postati i zvanično moja ćerka. Koja će tu rupu zapušiti samo jednim osmehom, samo jednim jedinim. Da sam to tada znala, možda bi mi srce puklo od navale iznenadne sreće na koju nije bilo naviknuto niti pripremljeno. Možda je trebalo da bude ovako, prvo da je sanjam, da je tražim, da je želim, da je volim, da je zamišljam i čekam da dođe.

Ana, srećan ti rođendan. Voli te tvoja mama najviše, najviše! VTNNSC (znam da znaš, ali da ne zaboraviš, kao onu svesku iz srpskog, jutros.)

P.S. Otkada znaš da čitaš i možeš da pročitaš moje blogove ja sam pod stresom. Brinem jesam li napisala nešto što nije za decu. Nisam… deca su ljudi, mali ljudi i sve znaju bolje od nas. Ti si mali ljud koji sada deli one slatkiše drugarima iz razreda i koji pazi da ne pokvari pletenice dok visi kao pauk naglavačke na igralištu (provaljena si, da). Ne mogu da dočekam da dođeš kući – razbila sam šolju i skoro poplavila kupatilo jer sam malo šlb i dosadno mi je bez tebe. E da, pojela sam ti i pola one velike čokolade, znam da nećeš da se ljutiš 😉

I da znaš, gunenice, ovaj život je jedan divan poklon koji je upakovan ovako ili onako, ali uvek je uzbudljiv, baš uvek. 🙂 Vredi istražiti, videćeš 😉

Ja sam svoj poklon dobila, tvoj je ispod stola. CMOK :*