DOLE BEBE!

Ne znam jeste li čuli da postoji Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji predviđa kaznu i do 50 000 dinara za roditelje koji kolica i dečije bicikle budu ostavljali u hodnicima zgrada. Smatra se da to ugrožava prostor i slobodno kretanje komšija.

Dakle, ako se drznete da pravite decu u garsonjeri koja po difoltu nema prostora ni za saksiju, a u zgradi u kojoj zajedničke prostorije ne postoje ili su uzurpirane, možete biti finansijski uništeni kad vam komunalac zakuca na vrata i odrapi kaznu zato što ste kolica ostavili u hodniku umesto da ste ih okačili na plafon, ko luster. I kolica i dečji bicikl, a zašto ne i bebu.

Pravo da vam kažem, ovo ima smisla. Primera radi, komšija žuri kući jer je na programu važna utakmica. I šta sad, treba da smanji brzinu galopa po hodniku jer ste vi našli da rađate balavurdiju i još da je vozate umesto da ih nosite u zavežljaju na leđima ko u prijateljskoj Indiji? Što bi on gubio 3 sekunde svog dragocenog vremena da gurne  u stranu kolica koja, na sreću, nisu zalepljena za pod super lepkom nego imaju točkove i tako propusti važan gol?

Sad će neki zlobnik da tvrdi da su komšije drukare i da će svako jedva dočekati da vas prijavi komunalcima zbog ovog strahovitog prestupa. Neće, jer ni vi niste prijavljivali njih zbog glasne muzike, bacanja smeća ili bahatog parkiranja. Vi njega zbog veša, on vas zbog dečjeg rođendana u 4 popodne. Vi njega zbog kace s kupusom, on vas zbog toga što vam beba plače u 3 ujutru, a zna se šta je kućni red. Vi njega zbog laveža psa, on vama mazne kolica za koja ste digli keš kredit u iznosu od 200 eura i koji još vraćate.

Posle izvesnog vremena, kad vam pozli u liftu ili vas spiči infarkt u rođenom stanu, shvatićete da nemate koga da pozovete. Hitna pomoć samo u američkim filmovima stigne do vas za tri minuta, s komšijama ne govorite jer ste drukali sve redom. Rođaci vas ne jebu 5% još od onda kad niste hteli da im pozajmite 50 evra. Šta mari, čovek se rađa i umre sam.

Gledajući naše zakone, neko bi pomislio da u Srbiji sve vrvi od beba i dečjih kolica i da se na svakom spratu možete saplesti bar o 10 komada. Ja bih volela da mi neko pokaže takvu zgradu. Nema, a? Onda, srpski rečeno, ne serite.

E sad, zakoni su zakoni i red je da se poštuju. Naravno, kad nisu ovoliko retardirani. Kažete, poštuju se u drugim zemljama koje su svetlosnim godinama daleko od nas u svakom smislu. Kažete, poštuju se jer ih država dere od kazni. Jedno ste zaboravili – u tim zemljama se poštuju i bebe i psi i komšije. Sve je stvar dogovora stanara, a rešenje se uvek može naći ako postoji volja.

Sad ću vam reći čega u tim zemljama nema – nema zakona koji te tera da nešto činiš ili ne činiš, a da ti prethodno nisu obezbeđeni uslovi za to. Dakle, neka zakonodavac kaže gde bi ljudi mogli da ostave svoja kolica, neka obezbedi prostor koji služi toj svrsi i mi nećemo imati ništa protiv. Isto važi i za strašan prekršaj prostiranja veša na terasi, prakse zbog koje cela Italija crveni i zbog koje kod njih gotovo i da nema turista. I za to će da vas oderu, ako išta pretekne posle kolica.

Kako god okrenete, najebali ste i od komšija i od onog zakonodavca koji, zazuzet predizbornom kampanjom i slikanjem po stranačkim skupovima, nema vremena da primeti da su kazne za ostavljanje kolica vaše bebe u hodniku veće nego dve prosečne srpske plate koje ionako ne primate na vreme, pa je normalno i da nemate love za veći stan s odgovarajućim pratećim prostorijama. Da primeti da u novogradnji ne postoje biciklane ili bilo kakve zajedničke prostorije gde biste vi eventualno mogli ostaviti kolica. Da se zapita zašto ih nema i da se seti kad je takvu gradnju odobrio i za koliko para. Da na prste nabroji podrume u koje malo-malo ne nadire voda. Da se seti gde živi.

Ako se ne seti, možemo malko i da mu pomognemo.

Majke koje svoju decu vuku uz stepenište nekoliko spratova, s kolicima u jednoj ruci, bebom u drugoj a kese nose u zubima, su tempirana bomba.

Ne valja da pukne.

MUŠKARCI, SREĆAN VAM 8. MART!

Polako nam se približava jedan od najneomiljenijih praznika u Srba – Dan žena. Toliko smo se emancipovale da ga mrzimo đuture jer, eto, naši diiivni muškarci treba da nas vole i ostalim danima. Da onda mi ukinemo i Dan državnosti s obzirom da država treba da se voli i ostalim danima? Ne znam, mora da sam ja nešto pomešala ili su sve ovo samo izgovori, vi odlučite 😉

Ima više faktora koji su doprineli da ovaj praznik posebno hejtujemo, samo bih iznela svoje mišljenje da biti solo uglavnom nije izbor, već posledica. I obrnuto, i obrnuto 😉 Raspravu u ovoj temi ću ostaviti stručnjacima i onima koji za to imaju vremena i volje, ja sam ovde došla drugim poslom.

Dakle,

ČESTITAM DAN ŽENA SVIM ONIM MUŠKARCIMA KOJI

– Znaju gde im stoje čarape,

– Ne lupaju šamarčine ženi i deci kad Zvezda izgubi tekmu,

– Ne izbace ženu iz auta ako ih GPS zajebe pa skrenu desno prema Barandi i upadnu u blato,

– „Ne znam“ pišu odvojeno,

– Ne brukaju familiju po stranačkim skupovima i ne kreću s bakljama na utakmice,

– Ne razapinju srpsku zastavu na prozor čim čuju Cecu,

– Znaju da lociraju klitoris,

– Kojima se roditeljstvo ne završava ejakulacijom,

– Hvale i kad je presoljeno,

– Ne zovu Fredija Merkjurija „onaj peder“,

– Ne dozvoljavaju ženi da živi sa svekrvom,

– Lažu da su im vaše sarme ukusnije od maminih,

– Znaju da NE znači NE,

– Umeju da ga zadrže u pantalonama kad treba,

– Ne mlataraju pištoljima po kafićima i ne kreću naoružani na svadbe,

– Krešu i za vreme posta,

– Nisu tetovirali vaše ime, ali nisu ni fašistička obeležja,

– Ženi raspizde šamar ako je zateknu da sluša Karleušu ili čita knjigu Marijane Mateus,

– Ne nose salamu u džepu nego su radosni što vas vide,

– Koje nije blam da ženi kupe tampone, ali ih je blam da idu u lov, jer vole životinje,

– Primete ako ste prešli iz plave u crnu boju i ne traže razvod zbog toga,

– Odu u biblioteku, mada se tamo ne služi alkohol,

– Koji vas zovu na kafu a ne na kaficu, sem ako se vama baš pije kafica ;),

– Kad peglaju ne promašuju WC šolju,

– Kad ste im  saopštili da ste trudni nisu pitali: „Je l’ moje?!“,

– Ako nemaju para da vas obuku, bar vas redovno svlače,

– Tuširaju se i kad nije subota ili krštenje,

– Ne teraju vas da dižete noge dok usisava,

– Ulažu u ćerke koliko i u sinove,

– Ne nabavljaju sportsku opremu na demonstracijama,

– Od kojih ne morate da krijete vinjak po kući,

– Ne pretvore vam život u pakao samo zašto što su se malo prehladili,

– Ne pobegnu posle prvog PMS-a,

– Nisu alergični na matičara, cveće, niti na vašu majku, bar ne previše,

– Sa službenog puta donose kintu a ne polne bolesti,

– Ljube da prođe,

– Ne kažu „volim te“ samo kad zajebu nešto,

– Ne kažu „volim te“, ali to pokažu,

– Nisu vam kupili poklon za Dan žena ali jesu dva dana ranije,

– Koji nas ovakve trpe i vole 🙂

Originalni tekst možete pogledati ovde.

VAŠKE!

Ako nemate pametnija posla, uvek možete dobiti vaške.

Fora je što nikad nemate pojma gde i od koga ste ih zapatili, jer ako ih neko ima, taj ćuti k’o zaklan. I nemojte sad tu da mi se iščuđavate, naš narod smatra da se od vašljivosti i promaje umire, i da je rak zarazan.

Gde možete zapatiti ova mila stvorenja? U autobusu, vozu, u bolnici, čekaonici, kod frizera, u bioskopu, naročito ako se ljubite, u školi, na poslu – birajte. Mislite o tome i dok slikate selfije 😉

Na primer, moja ćerka ih je fasovala za vreme školskog raspusta. S obzirom da za sve ove godine nikad nisam imala čast i privilegiju da dobijem vaške, odem ja na net, ko svaka normalna korisnica društvenih mreža, da se obavestim o tome kako da ih se rešim.

To nikako nemojte raditi.

Iščitavala sam proklete forume 3 sata i naišla na sijaset „sigurnih“ načina da se rešim gamadi, od kojekakvih basnoslovno skupih preparata, do turanja na glavu petroleja, varikine, sirćeta, soli i koječega. Nađoh čak i recept s tartufima, verovali ili ne. Dakle, siže je bio ovakav – staviš dete u gasnu komoru i nema problema! Đe si, brate HitlerE!

Upadoh u žešću frku, ko da me je hipnotisala Slađana Velkov u paketu s Vulinom – nemam pojma šta ću, gde ću i kako ću, pa se dosetih da bi bilo dobro da detetu stavim Domestos na glavu, sve prekrijem alu-folijom da vaške ne uteknu a da se ozrače, i ostavim je tako jedno 3 dana, jer ako ono sranje uništava 99% bakterija, možda ubija i ovu stoku. Za sve to vreme, da je nalivam sirćetom i uljem lavande koje pouzdano rasteruje ovu pošast, a onda da pripalim i par sveća pored ikone, za svaki slučaj. Pizdary!

U žešćoj panici nazovem ti ja drugaricu frizerku, koja reče sledeće:
„Šta ti je, sva deca imaju vaške! Poprskaj bilo kojim preparatom iz apoteke, poprskaj ponovo posle nedeljak dana i gotovo!“
„Joj, a šta ako sam i ja dobila vaške?!“ (panic mode ON)
„Budalo, vaške ne idu na farbanu kosu!“

Išamarah se jedno 5 puta sa svake strane i krenem: Step one – MAST.
Svinjska, bre. To bar ne može da je otruje. Jadno dete je sve otrpelo s osmehom, kao da sam joj stavila najmirišljaviji nektar nebeski, plus je tražila ‘leba, masti i „alAve“ paprike za doručak. Tako namazanu sam je iščešljavala jedno dva sata nekim specijalno gustim metalnim češljem protiv vaški koji sam platila 1300 dindži u obližnjoj apoteci.

Rezultat: tri debele vaške muerto, ostale preživele.

Popizdim ja i odem u apoteku da kupim mnogo hvaljen sprej „Supitox“ (oko 500 dindži, ako se ne varam), koji navodno nije štetan za decu i životinje, a smrdi ko otrov za pacove. To čudo je pobilo sve žive vaške, ali ostade gomila gnjida. Šta ću, turim đozle na nos i započeh pregled, dok nisam ukapirala da sam matora i ćorava i da nema šansone da ih sve pronađem, a ima ih ko zaposlenih preko veze u javnim preduzećima.

Posle dvočasovnog piljenja u Aninu plavu kosu i češljanja onim metalnim češljem završismo dan premorene i s 50% kose manje, zbog jebenog češlja i preparata koji isušuje kosu. Stan sam doslovce sterilisala – sve usisala, oribala, svu posteljinu, plišane igračke i nošenu garderobu otkuvala. Jorgan s bračnog kreveta se posle toga toliko skupio da sam ga dala Ani da pokrije lutke, ali nema veze. Sve u svemu, tako sam ulizala stan da smo se dva dana po njemu klizali kao po ledu, a jedan od pasa je umalo slomio vrat dok je silazio sa sprata.

Umorna k’o posle radne akcije Brčko-Banovići, zapalih pljugu i počeh da pozivam redom sve poznate osobe s kojima smo bili u kontaktu, s krajnje ljudskom namerom da im javim da Ana ima vaške i da treba da se eventualno i oni pregledaju. Opšta kultura, jebala me ona. Da skratim, 90% ljudi koje sam zvala nam od juna nisu ušli u kuću, ko da smo HIV pozitivni, ‘ladno i bez suza. Doduše, jedna rođaka nam je donela neko voće koje je njena mama poslala, ali sam morala da izađem ispred zgrade da ga preuzmem, dok su njena deca panično izvirivala iz auta i urlala: “Požuri, mama!“ Plus, majka drugarice s igrališta koju sam odranije provalila da se non-stop češe je zabranila svom detetu da se igra s Anom, doživotno. Žena me je čak i izbacila iz FB prijatelja samo zato što sam joj rekla da pregleda svoje dete jer se može desiti da je dobila vaške od mog (bila mi je pegla da izrazim sumnju da je možda njeno dete prenosilac). Draga moja, to ti nije nikakva zaštita, treba da me turiš na blok!

Da ne zaboravim, posle dva dana nađoh na svom ramenu OVOLIKU vašku. Toliko o tome da one ne idu na hemijski tretiranu kosu, još jedna zabluda. Sedim ja i plačem i prskam se onim otrovom ko da mi je zadnje, majke mi. Na svu sreću, sem još jedne u kosi, drugih bubetina nije bilo – biće da mi je uskočila dok sam tretirala svoje jadno dete. Vrhunac sreće me je obuzeo posle trosatnog češljanja u kojem ne pronađoh niti jedno jajašce. Kučka nije stigla da se razmnoži, jupi!

Posle nedeljak dana poprskah ja Anu ponovo, za svaki slučaj i sebe, ovog puta onim basnoslovnom skupim preparatom „Paranit“ – košta oko 1500 dinara i podjednako je učinkovit kao Supitox. Doduše, ima prijatan miris i masan je neviđeno, ispira se iz jedno desetak šamponiranja. Tamo piše da taj preparat ubija vaši i gnjide tako što ih guši. Ne palite se – gnjide ne ubija, to je notorna laž na koju nasedaju neiskusne budale kao ja. Međutim, gusti češalj koji se dobija uz njega je bio pravo otkrovenje, mnogo bolji od metalnog koji sam prethodno kupila. Rekla bih da sam jednosatnim češljanjem povadila Ani skoro sve gnjide! Sutradan iščešljah još pet jajašaca i to je bilo to, što se parazita tiče. Naravno, paničar kao što sam ja je dete maltretirao češljanjem još nedeljak dana, bez obzira što gnjida više nije bilo.

Nemojte širiti priču, ali istim češljem je preventivno iščešljavam bar jednom nedeljno, nikad se ne zna kad može da ih dobije ponovo, počela je školska godina.

Dakle, šta ako imate vaške? Negde u Srbiji postoji specijalizovani salon za uništavanje vaški, ali nemam pojma gde je. Ako nemate pojma ni vi, evo saveta iz prve ruke:

Sedite i dobro se isplačite, popijte jednu rakiju, zatim se poprskajte bilo kojim sprejem iz apoteke, nabavite gust metalni češalj i navalite na pos’o. Posle svakog poteza češljem operite ga u vodi ili prebrišite vlažnim tuferom, da posao ne bi bio uzaludan. Ne berite brigu, kućni ljubimci ih ne mogu dobiti. Ne zaboravite da tretman preparatom ponovite i sledeće nedelje, da pobijete stoku koja se eventualno izlegla u međuvremenu, dok ne postane polno zrela i dobije mogućnost da snese još jajašaca. Sve usisajte, otkuvajte peškire i jastučnice, ono što ne može strpajte u kese, zavežite i ostavite tako desetak dana, da gamad pocrka od gladi.

Javite svima da imate vaške i vi, čak i ako ih nemate, ostaviće vas na miru bar pola godine. Ako zanemarite uštedu u vremenu i kafi, akcenat treba da stavite na prijatna popodneva provedena u socijalizaciji sa svojim detetom koje ima vaške, umesto s retardiranim budaletinama koje misle da su vaške neizlečiva bolest iz srednjeg veka sa smrtnim ishodom.

I da, vaške su dosadne ali se mogu istrebiti, za razliku od glupih ljudi.

ISPOVEST LUDE MAME JEDNOG DIVNOG PRVAČIĆA

Nije dovoljno što je ponedeljak, nego je još i prvi septembar. Navila sam sat u 6, ali  sam se probudila oko 4 i piljila u plafon dva sata kao luda Mara. Vesela sekiracija, što bi rekla moja baba. Moje dete danas polazi u školu.

Školsku torbu sam sinoć pakovala dva sata. Kako – ne znam, jer se unutra nalazi samo jedna sveska, iz srpskog, pernica i Anina omiljena igračka – magarence koje leži na jastuku. Tako je naložila učiteljica i dala nam spisak. Vrlo pametan potez, kad uzmemo u obzir da je mnogo mama kao što sam ja – ludih i emotivnih, kojima je čak i ovo pakovanje big deal. Kad sam je spakovala, onda sam dete naterala da torbu otvori i zatvori tri puta, da proverim da li će ona to umeti sama sutra. Nije prevrnula očima, videla je da sam „šlb“ i shvatila da to treba ignorisati. Da joj se zahvalim, ubacila sam krišom u džepić torbe čokoladicu. Ima da ulepi pola učionice. Učiteljice, izvini.

Nadam se da joj je ostalo dovoljno kose posle jutarnjeg sređivanja frizure. Ja to inače spičim za minut, ali danas sam odlepljena ko etiketa i nisam sva svoja, te sam joj napravila 3 (slovima: tri) frizure koje sam sve rasformirala i na kraju uplela kike. Krenuli smo u školu na vreme, da ne provali odmah učiteljica da ćemo povremeno kasniti zbog moje spetljanosti. U životu nisam spremala stvari  ranije, već sam od onih koji su navikli da ujutru ne čuju sat, pa trče po stanu ko divokoze i sudarajući se s ukućanima pokušavaju da sve postignu. Uglavnom mi je to uspevalo, pa mi je ta loša navika ostala ukorenjena. Ovo danas častim 😉

Pred školom smo se fotografisale. Te slike nećete videti jer su mi oči malko zamućene, mislim da mi je nešto upalo u oko. Trudila sam se da Ana to ne primeti. Ona je bila vesela i sve to je podnela bolje od mene, što je divno.  I ostalim roditeljima se plakalo, samo niko nije hteo prvi da počne, znam. U holu su nas dočekale neke fine tete i odvele je na doručak. Otišla je bez pogovora i veselo zagrlila drugaricu koju poznaje još iz vrtića. Laknulo mi je.

Na putu do kuće prisećala sam se svog polaska u školu. Roditelji su me odvezli i bukvalno istovarili ispred školske zgrade, pa odjurili na posao. U džepu mi je bila jabuka jer čokolada kvari zube. Mama, to sam ti zapamtila, da znaš. Sat vremena sam stajala sama u hodniku i čekala da se pojavi neko i smesti me nekuda. Nijedno dete poznavala nisam, toga se vrlo jasno sećam, pa sam stajala pored nekog zida i trudila se da budem totalno neupadljiva. Takođe je vrlo živa slika učiteljice koja me je stavila u prvu klupu, gde sam sedela dok nisu otkrili da sam u pogrešnom razredu. Onda su me odveli u drugu učionicu gde su deca već posedala. Jedna devojčica je imala istu haljinu kao ja, samo je njena bila u divnoj crvenoj nijansi, a moja teget-plava, kao da sam pošla na rad u neku fabriku. Sećam se da sam tu malo popizdela, ne samo zbog haljine, nego i činjenice da su svu decu dovele mame i tata ili bar bake i dede, samo sam ja bila sama. Ispostavilo se da to nije toliko važno jer sam se odmah divno uklopila i uvek bila učenica za primer, socijalno, veselo i nasmejano dete. I nikad se nisam držala mami za suknju. Sad mi nekako žao 😉

Nemam pojma zbog čega vam ovo pričam sem zbog činjenice da ste jeftiniji od psihijatra. Inače, nisam od onih isprepadanih majki koje su prilepak detetu. Ana odavno ide sama do prodavnice, kod drugarice, ponekad i na igralište ako je tamo neko poznat, sama prelazi ulicu ispred naše zgrade, namešta svoj krevet, sprema sobu, pomaže mi i kada ne tražim. Ja sam volela da idem u školu, nadam se da će se dopasti i njoj. Valjda je to onaj iskonski i  blesavi strah da joj uskoro više neću biti potrebna. Sve je tako brzo proletelo, prebrzo, vreme leti i to shvatim svaki put kad je pogledam. Raste, zubići ispadaju, noge su sve duže, fazoni sve zreliji, društvo sve starije. Nosi patike broj 33. Ludilo! Ja nosim 37. Juče je iz obesti probala neku moju majicu i skoro da joj je taman. To me je nekako uplašilo.

Ana, kad ovo budeš pročitala, nemoj da pokažeš baki, ko boga te molim – zezaće me dok sam živa. Nadam se da ćeš uspeti da me istrpiš ovakvu par dana, obećavam da ću se popraviti, časna pionirska reč. I kunem se, nikad više ti neću izuti patike i brisati ih ponovo, niti ću te mučiti s onim šnalicama koje žuljaju, samo zato što imaju iste jagodice kao što su one na bermudama. Ruke više nećemo prati tri puta, neću te grliti pred školom deset minuta ko da te u vojsku ispraćam. I baš me briga da li se čarape slažu s patikama, nosi koje želiš, mama je samo malo odlepila. Zato si mi se valjda i smejala jutros, zaslužila sam, znam. Mame su smešne, ponekad.

Idi, druži se, nauči lepe i korisne stvari, igraj se, zabavljaj se, zaljubi se. Ako to bude onaj što te je dokačio torbom dok je utrčavao u učionicu, nema veze, preživeću. Ja sad odoh da kuvam ručak i nadam se da neću zapaliti nešto.

Šalim se! Valjda…

PETICIJA DA DECA RASTU MALO SPORIJE

Moram da vam priznam, spremala sam se za to čudo više nego za sopstvenu maturu, ‘leba mi. Ne valja ova haljina, kratka je a malo je i drečava, ispašću neka neozbiljna, lelemud majka. Pantalone, može, to je do zemlje. Gde mi je rolka? Pa šta ako je 25 stepeni, ako sam mogla godinama da se kuvam u gradskom prevozu, mogu i tih 45 minuta u školi! Neću valjda nešto s dekolteom? Nije svaki dan testiranje za upis u prvi razred!

I tako, lomatam se ja u onim neudobnim cipelicama za svadbe i sahrane držeći svoje omiljeno zmijče za ruku  -ćerku Anakondu, koji oni na šalterima i u ustanovama zovu Anom.

– Pazi, ne u blato! Jao, nemoj nove patike da krljaš, ne šutiraj tu konzervu, tako ti đačke knjižice!

– Mama, šta je to đačka knjižica?

– Bolje da ne znaš, to će da te prati kroz život. Tu se upisuju ocene, na primer, koliko si pametna, koliko si sposobna…

– Aha. To ja upišem ili ti?

– Ne. Učiteljica će to, a mama će dotle sve nokte da pojede, ko ovaj ovde što sam upravo slomila, jebem ti nokat.

– A je l’ upisuju tamo i da sam lepa?

– To se ne računa. Treba da si dobra i pametna, da učiš nove stvari.

– Je l’ to ono ko kad ti staviš jaje u mikrotalasnu a ono eksplodira?

– Slično, samo nemoj to da pominješ pred učiteljicom, molim te.

Jao, ‘lebe mekani, samo da preživim ovo. Sad će sigurno da je pitaju da broji do sto a ona će preskočiti 96 kao i uvek. Joj, a ako je pitaju za adresu, a mi se preselili? Jebem ti i narodne heroje i onog što je ulicama ime davao, zar tu da zglajznemo?! Nisam pripremljena na ovo, majke mi. A ni ona baš…

– Je li Ana, imaš li ti rođenu braću? To će sigurno da te pitaju tamo.

– Imam. Brata i sestru.

– Kako, bre, imaš kad nemaš? Jedinica si, bre!

– Imam Bafi i Bagiru.

– Ali oni su psi!

– Kakve to veze ima? Ti kažeš da su oni tvoje bebe isto.

– Pa jeste…. u pravu si. Imaš pa imaš.

– Mama, a što mi ne usvojimo nekog dinosaurusa, nema veze da li je muško ili žensko? Davaću mu keks.

Ulazimo u školsko dvorište, Ana je u tih 50m do stepenica na ulazu u zgradu uskočila u bar dve bare, kleknula da pomazi kucu koji joj se olinjao na helanke ko da je medved, ruke obrisala o mene i malo se umočila u neku fontanicu, šta li je.

Na ulazu sedi crna mačka, a ja od mačaka imam fobiju veću nego od poreznika i Telekoma zajedno.

– Mama, mačka! – upozori me Ana. Je l’ ja sad neću moći da se upišem u školu?

– Moći ćeš, svašta od tebe! – hrabro zaobiđoh mačku na 10 metara i uleteh u hol.

A u holu dve devojčice – redari. I jedno 10 ikona na zidu, minimum. Gleda me ona Bogorodica mrko, tačno zna da imam tremu i da sam nikakva majka jer sam zaboravila vlažne maramice a dete mi prljavo. To se njoj nikada ne bi desilo, garant. A gde su Ajnštajn, Tesla, gde je, bre, Jovan Jovanović Zmaj? Aaa, eno ih u ćošku, kod vatrogasnog aparata. Vidi Vuka Karadžića, ala se ofucao!

U prostoriji u koju ulazimo sedi mlada, jako našminkana žena. Podsetila me na jednu gospojicu s reklame, što odobrava bankarske kredite.

– Dobar dan, izvinjavam se što kasnimo, možemo li da uđemo?

– Može! – Veselo odvrati mlada, jako našminkana žena, a ja se zabrinuh za svoje duševno stanje. Jebeš mi sve ako to nije ona s reklame!

– Znate, dovela sam ćerku na testiranje. Htela bih da naglasim…

Ženica me prekide i ne skidajući osmeh koji kao da je nacrtan bio, reče:

– Mama, tata, vi možete ići, vratite se za jedno pola sata, otprilike. Ana, može li tako?

Pogledah u dete, uspaničeno, pritom shvatajući da nisam pokrila tetovažu.  Zaplači bre, ko normalna deca! Histeriši da nećeš da izađem, pusti koju suzu, seti se kad je onaj golub “preminuo”, kako ti imaš običaj da kažeš.

Ana izdajnički odvrati – Može!

Eto, šta ti je dete. Maziš ga, hraniš ga, kupuješ mu sladolede, vodiš na predstave, lečiš, ljubiš, a ono ti okrene leđa kad se najmanje nadaš! Jao, jadno moje dete, ovo je kraj detinjstva! Kad krene u školu, više ništa neće biti isto. Ovo leto ima da uživa, da uživa! Ima da pozajmim pare ako treba samo na more da je vodim, ima da joj kupim onu haljinicu što košta više nego diploma, ima da se udavi u slatkišima ako poželi i u 3 ujutru!

Joj, samo da se Ana sad ne uplaši, da ne odraste za tih pola sata, jebem ti vreme i onog ko ga prvi izmeri. Šta li rade tamo, o čemu pričaju sad? Možda će da izađe dvajes’ santima viša, možda viće neće dozvoljavati da je držim za ruku, možda će Crvenpaku početi da zove Crvenkapa! Vriiišt!!! A šta ako učiteljicu zavoli više od mame? Ta žena mi se nikako i ne dopada, uostalom. Našminkala se tu, namirisala i stavila iza uha neki tajni preparat koji privlači decu i tera ih da je zavole. I da teraju svoje majke da ih čekaju pred kabinetima, ko siročići. Teto, jesu li sva ova deca tvoja? Pa što ih ne pustiš, teto?!

Klinac od jedno 10 godina s loptom projuri hodnikom, usput odalamivši tim sportskim rekvizitom nekog manjeg dečka u glavu, ne osvrnuvši se. Evo. To je to. U ovakvog će da se zaljubi. Zbog ovog će da me laže i da skriva tajne od mene. Umreću. Jok, on će. Joj, moram da se lečim, definitivno. Znam, vezaću je za radijator, a njega ću za haubicu… šalim se, šalim se. Valjda 😉

– Mama, zove te teta da uđeš! – prenu me Anin glas.

Ušla sam i sela. Mlada, suviše našminkana žena je preturala po nekim papirima, Ana je pičila po kancelariji i dirala sve što joj je u dometu. Na stolu je stajao crtež. Neću da gledam, garant su neki kukasti krstovi, zombiji ili konj s haljinom. Jokbre, evo naše porodice! Sunce, oblačići, srculenca i dva vrapca veličine pume koji skakuću po zelenoj, bajkovitoj travici. Jao, što sam lepo ispala i još imam cvet u kosi. Kao da sam ispala iz Žikine šarenice, hahaha! Obožavam Anine crteže, čuvam sve od prvog, poneću i ovaj za kolekciju. Što ova ćuti, zašto ne progovori? Gestapo, jebote. Nešto joj se nije dopalo kod mog deteta. Glupača. Moje dete je najbolje dete na svetu i ova škola je nije ni zaslužila. Ionako više liči na bogosloviju nego na osnovnu školu. Mora da je Ana bila nemirna, da je pravila neka sranja. Pa šta, to je zdravo i veselo dete, šta se ova našminkana buni? Treba, bre, da je srećna…

– Mama, ja sam fascinirana. Imate divno, osećajno, pametno i duhovito dete, vidi se da je negovana i rasla u ljubavi. Neverovatno je otvorena i napredna, primetila sam da ste je malo i podučavali jer je čitala vrlo lepo. Možete biti spokojni i ponosni, vaše dete će se snaći u svakoj sredini, komunikativna je i socijalna… a bogami i brzo trči – dovrši kroz smešak.

Ana je i dalje pičila ukrug po kancelariji kao da je na baterije. Zahvalila sam se ženi i jedva dočekala da izađemo napolje, na vazduh. Ana je zgrabila čokoladicu još u hodniku a pao je i pokušaj ispuštanja s sprata preko gelendera. Ista ja, jebote, ista ja… najebali smo.

Sela sam na neku klupu, usput, dok je Ana trčkarala okolo. Da zapalim cigaretu. Da zapalim, pa da malo otplačem, krišom. Od sreće, od tuge, od straha, od pičkematerine, ko će ga znati…

Ana mi je pritrčala, poljubila me i ostavila tragove čokolade na mojoj majici. Život je ponovo postao divan.

Bar do jeseni 😉

ONO KAD IZABEREŠ POGREŠNU BAJKU

Neko je jednom mudro zaključio da je čišćenje kuće u kojoj žive deca podjednako delotvorno kao čišćenje snega dok još uvek pada. Da to ne mora da bude baš tako pročitala sam na netu. Stručnjaci savetuju da decu treba da naučimo da nam pomažu tako što ćemo sve pretvoriti u igru.

Život u velikom stanu s dva psa, sedmogodišnjim detetom i suprugom koji još uvek ne zna gde mu stoje čarape pretvorio me je u spremačicu bez plate. Zato sam rešila da zeznem Anu, jer je ona najnaivnija, da mi pomaže još više.

– Mama, hajde da igramo tablić! Ja sam odličan matematičar, tako je rekla učiteljica!

– Meni je to dosadilo, pravo da ti kažem. Da probamo jednu novu igru?

– Može!

– Evo, ti ćeš biti Pepeljuga!

– Juhuuuuu! A ti, dobra vila?

– Jokbre, ja sam zla maćeha koja ti naređuje!

Pre nego što je mala plavuša ukapirala moju podlu nameru, pozvala sam je u sobu da je uredim. Stavila sam joj kecelju, vezala maramu, uplela pletenicu i dala joj metlicu.

– Pepeljugo, slušaj ‘vamo! Ja sad idem u radnju da kupim neke sitnice za bal i dok se vratim hoću da se ova kuhinja blista, ščula?

– Hoću i ja na bal!

– Ako hoćeš da ideš na bal, dok se ne vratim pokupi sve što si pobacala! Počisti stiropor koji si namrvila u kujni, kasnije spremi svoju sobu da ne lomimo vratove preko kocki i kad sve završiš, nahrani pse. Ako sve uradiš kako treba, možda ću te povesti sa sobom u kafić. Htedoh reći, na bal.

– I daćeš mi lepu haljinu i tvoj rajf s biserčićima?

– Još ću i kolače da ti napravim!

Bingo! Ana je odjurila u kuhinju i zatvorila vrata za sobom, a ja sam otišla u poštu da predam paket, zadovoljno se smeškajući. Sama sebi sam čestitala na dovitljivosti. Ovu foru ima da prodam svim drugaricama, u bronzi će da me izliju!

Posle obavljenog posla u pošti svratila sam da kupim Ani ogrlicu, da je nagradim za dobro obavljen posao, pa požurila kući da uživam u plodovima novootkrivene vaspitne metode.

Ana je sedela za računarom udubljena u igricu, na glavi je nosila moj rajf s biserčićima. Nezainteresovano mi je mahnula dok sam ulazila:

– Ćao, mama!

– Zašto sediš tu, nećeš da se igraš više?

– Sve je pospremljeno!

– Kako je to moguće kad sam bila odsutna samo pola sata? Ko ti je pomogao, miševi ili ptičice? – dobacih sarkastično.

– Dobra vila!

Utom iz kuhinje izroni moja keva, sva zajapurena od ribanja:

– Ko je prosuo onaj stiropor po kuhinji i zašto kerovima dajete bombone?!

– Kakve bombone?

– Raznobojne, M&M!

– Ana, zašto si psima dala bombone? Odlazi u svoju sobu i pospremi je odmah ako već nisi!

Ana lenjo ustade i posle pola minuta se začu sumnjiva lomljava iz sobe. Kad sam se popela na sprat i otvorila vrata, sve je bilo na svom mestu.

– Srce mamino vredno, dođi da te mama poljubi!

– Je l’ sad mogu na bal?

– Možeš, kupila sam ti ogrlicu da budeš najlepša tamo. Samo da nađemo neku haljinu…

– Ne treba, mamice, mogu ja i ovako!

U trenutku kad sam otvorila orman, na mene se obrušila kamara garderobe, a jedna vešalica mi je skoro izbila oko.

– Spremala si, a? Šteta, mogla si sa mnom da ideš na bal, a ovako ćeš ostati da spremaš sobu i da vežbaš matematiku…

Ana pokuša neopaženo da zgrabi novu ogrlicu, međutim, ona se rasprsnu i šarene kuglice se rasuše po celoj sobi.

– …i da pokupiš sve do jedne kuglice s tepiha dok se ja ne vratim!

– Ti si zla maćeha!

– Možda, ali ja svoju majku nisam lagala. Idem dole da popijem kafu s dobrom vilom, pa ću doći da proverim kako napreduje pos’o.

Pola sata kasnije, provirila sam kroz ključaonicu. Ana se valjala po podu s psom, sva garderoba je i dalje bila razbacana a kuglice su se presijavale po teget tepihu. Naglo otvorih vrata:

– Vidim, radovi napreduju – primetih sarkastično. – Zašto nisi ni počela sa spremanjem?

Ana me šeretski pogleda i namignu mi:

– Čekam miševe da mi pomognu, kao u bajci.

Odmahnula sam glavom nezadovoljno i počela da spremam onaj neviđen krš, kad se oglasi zvono. Ana se zajuri na vrata i skoči u zagrljaj svom tati koji se upravo vratio s posla.

– Tata, kako si, kako je bilo na poslu? Mama i ja se igramo!

– Evo, samo da malo dođem sebi pa ću se i ja igrati s vama. A čega se igrate?

– Igramo se bajki, mama je Pepeljuga!

Tako mi i treba kad sam izabrala pogrešnu bajku. Sledeći put ću da budem Uspavana lepotica!

NO SLEEP

Legla sa sovama, ustala s petlovima (u stvari me probudio zvuk zavijajućeg turbo folka, po slobodnoj proceni bih rekla da je to Karleuša, pa bih radije upotrebila izraz „ustala s kokoškama“), umila se, pogledala u ogledalo, prestravila, uskočila na tuširanje, pogledala u ogledalo, prestravila. Podočnjaci k’o koševi, frizura dostojna Meduze, sve u svemu, kao da su se za moj stajling pobrinule pobesnele mačke na ekstaziju.

Kafa, laptop, pljuga, sat vremena skrolovanja, trolovanja, poslovnih dogovora, razbuđivanja, prekidan konstantnom zvonjavom telefona i dranjem na pse koji su mi uništili puzavicu u ćošku, sistematski. Pasu ko krave, božemesakloni. Konačno sam ih izvela u šetnju posle koje se uvek osećam osveženo kao posle posete srednjevekovnoj teretani sa svim onim spravama za mučenje, s akcentom na onu što vas razvlači, jer moji psi uvek vuku svako na svoju stranu, k’o glasači jebote.

Potom sam se sat vremena uveseljavala bezuspešno pokušavajući da dobijem nekog iz Toplane, da im čestitam Novu godinu i tako to. Ona teta s mašine nije bila raspoložena za razgovor, mora da je bila u nekom žešćem spidu, jer od toliko kafa čovek mora da odlepi, samo je ponavljala „sačekajte prvog slobodnog operatera“. Onda sam lukavo nazvala drugu službu koja me je prebacila trećoj, pa četvrtoj, na kraju sam se slatko ispričala s portirom kome sam uručila sve čestitke jer je bio naivan pa se javio na telefon. Dirnut tolikom pažnjom, konačno me prebacio gde treba i slučajno je neko bio na radnom mestu pa sam obavila stvar. Skidanje veša, pozdrav usisivaču i krpama, vađenje lutaka i lopti iz čeljusti pasa, maženje, druga pljuga. Polusatno vežbanje koje se pretvorilo u petnaestominutno jer sam lenja buba i mrzim fitness.

S obzirom da me se dojmio prijatan razgovor s radnicama u Toplani, sedoh za računar s namerom da napišem blog o tome, ali sam posle prvog pasusa shvatila da zaista mnogo psujem i da je bolje da tu temu ostavim za neki drugi dan, kad mi se smanji ovaj ubilački nagon. Pisaću o nečem drugom, dosta je ljudima crne hronike a bogami dosta je i meni.

Zatim sam pobegla iz stana u obližnji kafe da se iskukam drugarici i usput obavila još dva prijatna i jedan neprijatan telefonski razgovor, pomogla nekoj babi da odnese torbe s pijace do stana, izašla napolje s punim džepovima bombona koje sam pojela jer sam se osećala kao da imam pet godina i bilo mi je smešno i krajnje simpatično to što mi ih je baka bukvalno strpala u džepove. Potom radna akcija u vidu slaganja ormara u kojem se živ čovek ne bi snašao ni s kompasom, pa dnevno sređivanje Aninih fioka naspram kojih je moj ormar izgledao kao vojnički krevet. Samo ću reći da je ona sklona kreativnom neredu. To se tako kaže, a u stvari je to kombinacija Hirošime i Nagasakija, bez da preterujem.

Tu sam se setila da bih mogla da pojedem nešto, uzela pomorandžu, ali sam se uplašila da ću nedajbože da oslabim, pa sam pojela i dva sendviča. Onda sam toliko mrzela sebe i svoj nikakav karakter te sam pojela i čokoladu, da se utešim.

Otrčala u dnevnu nabavku namirnica, skoknula do biblioteke da vrnem knjige i uzmem druge, prelistavala ih usput i izbegla na volšeban način iznenadnu smrt gaženjem prilikom prelaska biciklističke staze. I onda kažu, opasno je telefonirati, a niko ne pominje opasnost od čitanja.

Posle prijatnog ćaskanja s majkom i ubeđivanja iste da zaista nosim potkošulju i da nije promaja u stanu, sela sam i dovršila blog. To se samo tako kaže, jer tekst njakam po ceo dan, a kad imam više komada, što uglavnom i imam, pišem ih naizmenično, pa udarim orgazmičnu završnicu svih odjednom oko 4 ujutru, jer tad shvatim da je bilo dosta i da je čak i mom vampirskom organizmu potrebno malo sna.

Pokupim Anu iz balavišta, malo bleja, malo igralište, malo drugi deo nabavke jer sam shvatila da sam zaboravila pola namirnica, pošto sam skot i nikada ništa ne zapisujem. Potom drljanje po kujni, povremeno spaljivanje iste jer me prekida konstanta zvonjava telefona i posete drugara, skidanje Ane s kuhinjskog šanka u pokušaju da dohvati diskobol, preskakanje pasa u kojem sam već iskusna jer me u stopu prate po gajbi otkad su se ispilili. Ručak, pozdrav suđu, ponovni pozdrav računaru s povremenim osvrtom na pisanje bloga prekinutim s tri partije „Ne ljuti se čoveče“, popizd jer nas je Ana razbila u sve tri, dolazak dragih prijatelja. Onda ponovno istrčavanjje Ane i pasa, posle kojeg sam u liftu otkrila da sam išarana po faci zelenim flomasterom pa mi je postalo jasno zašto me je komšija onako gledao dok sam otključavala vrata zgrade s kesom u zubima i rukama punim kerova i deteta. Šta ću kad mi je dete umetnik i voli da me grli dok crta.

Istovar deteta u obližnju rođendaonicu gde će provesti dva sata. Za to vreme odlazim na poslovni razgovor s nadom da sam oprala sav onaj flomaster i da mi nije sjebala majicu od čokolade dok sam je vodila tamo. Prijatan razgovor i efektna završnica u vidu mog lansiranja sa stolice kad sam ukapirala da je rođendan pri kraju i da moram galopom po dete.

Večera, kupanje deteta, bajka za laku noć koju redovno izmišljam jer mi idu na ganglije sve one bajke koje smo prošli već sto puta, kupanje mene, odlazak u grad da se vidim s nekim društvom. Povratak oko 1, pisanje bloga i drndanje Fejsa do četiri, odgovaranje na glupa pitanja poput „da li ti ikad spavaš?“ i ostale bisere ljudi koji ne shvataju da je to moj posao, u krajnjoj liniji, jer nemamo svi sreću da radimo posao koji ima ograničeno radno vreme ili slobodan dan. Širenje veša koji se prao u međuvremenu jer je noću jeftinija struja. Prijatni ljudi na Internetu koji su mi u neku ruku familija, bar neki od njih. Mnogi. Skoro svi, kad bolje razmislim 🙂

A vi, kako ste? 😉

Running from the nightmare
In the middle of the road
Hell’s no place for sleeping
In a world beyond control

KAKO SMO SISTEMATSKI UNIŠTENI OD RODITELJA

– „Mama, PAZITE!“

U tom trenutku kocka me pogodi u glavu. Nazvaću to kockom, mada je u pitanju bio neki tvrd predmet u obliku plastične kante za smeće iz koje viri malena spodoba razjapljenih čeljusti. I dok sam trljajući glavu i krišom proveravajući imam li na čelu tragove krvi pogledom tražila svoje dete po prostoriji, tetka s štrikerajem u ruci nastavi da sipa:

– „Jao, pa lepo sam vam rekla da pazite, izvinite mama! A ti mali, mrš u ćošak! Podivljali su posle praznika, nije ni čudo, siti i besni. A i vi, dolazite u pola 3 i onda očekujete ovde neki red i mir. Nisam ja plaćena za ovo planinarenje, hehehe, ja sam spremačica.“

– „Izvinite, gde su vaspitačice? I zašto su deca stalno unutra po ovom lepom vremenu?“

– „To ja ne znam, nego dajte 500 dinara, ovde piše da treba da platite.“

– „Za šta da platim? Već sam dala pare za sveske.“

– „Za roletne. Evo vidite u kom su stanju, a leti sunce prosto ubija i onda kukate kad deca neće da vam spavaju. Obariše nam se dečica k’o viršle, hehehe. I sutra ponesite paket vlažnih maramica, javili su da nećemo imati vode do jedan.“

– „Gospođo, pre par dana smo dali pare za klimu. Uostalom, moje dete je predškolac, a oni više ne spavaju u zabavištu. Leti je ionako ne dovodim stoga mene zaobiđite. Nemam ja roletne ni u svom stanu, nama su dobri i venecijaneri. Doviđenja!“

I dok me je matora ispraćala pogledom punim prezira i osude, ja sam obarala lični rekord u pronalaženju rođenog deteta, oblačenju i prezuvanju istog, pa s naramkom lutaka i nedovršenih crteža u naručju konačno napustila balavište. A lepo je moja pokojna baba govorila:

„Poveri dete drugom na čuvanje pa sedi i plači.“

Dok sam pokušavala da nožnim prstom dohvatim daljinski jer mi se rame ukočilo od nošenja Aninih stvari, drugom nogom sam se branila od nasrtljivih terijera u pokušaju da mi maznu pola banane preostale od jutros. S obzirom da ja palim TV samo noću, umesto sijalice, zaprepastih se. Kakav je ovo debilan kanal?! A tek ovaj! I taman kad sam htela da odustanem iskrsnu neka reportaža o vrtićima u Norveškoj. Vrtići su na otvorenom, u nekoj šumi. Gomila tek prohodale dece baza okolo samo u majicama na temperaturi ispod nule, pada i ustaje. Svuda okolo je drveće preko čijeg se korenja deca spotiču, ponovo ustaju i nastavljaju s penjanjem uz obronke. Klinka od jedva dve godine hoda po nekom oborenom deblu spretno kao Nađa Komaneči, pritom držeći u ruci sklepanu igračku koja podseća na vudu lutkicu. I dok sam ja umalo pojela koru od banane čekajući kad će mala da opiči dole i slomi vrat, jer je to u Srbiji normalno kad je dete bez nadzora (a posebno kad je moja mama prisutna da to vidi), psi su krišom dovršavali moju bananu dok ih je Ana ljubila u čela. Opušteno popodne prekinu gromoglasan krik moje majke:

– „Jesi li ti pri sebi, dete?! Navući ćeš neku boleštinu, ima da završiš u bolnici na infuziji! A kad ti igle budu virile iz vena setićeš se ti bakinih saveta! A ti, ugasi taj televizor i pripazi na svoje dete, jadno ono pored takve majke!“

– „I mama ljubi pse!“

Mala drukara me je gledala ispod oka očekujući podršku. Pročistih grlo u pokušaju da ne prsnem u smeh:

– „Mama, dokazano je je da je mnogo zdravije da poljubimo psa nego čoveka i da čovek ima mnogo više opasnih bakterija u ustima. Uostalom, stekle smo imunitet, opusti se.“

Bakuta nastavi kao da ništa rekla nisam:

– „A gola leđa? Priča se po gradu da ti dete ne nosi potkošulju, a promaja duva na sve strane! Zbogom jajnici! Da ne pominjem da si celo popodne provela u parku s detetom obučenim samo u tanku jaknicu!“

– „Ne znam kakve veze jajnici imaju s potkošuljom, ali svečano obećavam da ću je toplije obući čim se temperature spusti ispod 15 stepeni. Mama, pogledaj ovu dečicu na TV-u, ništa im ne fali a šetaju napolju samo u tankim majičicama. Ove kape što ih nose verovatno služe samo kao zaštita od eventualnog pada.“ 

– „Bože me sačuvaj! A mi hoćemo u Evropu! Jaooo, vidi, ovo jadno dete jede parče hleba koje mu je ispalo na zemlju i niko ni prstom da mrdne! Pa čemu služe vaspitačice i zbog čega im uopšte daju platu pitam ja tebe?!“ 

– „Suština ovakvih jaslica u prirodi je upravo sticanje prirodnog imuniteta. Napolju su po ceo dan i po svakom vremenu, padanje i ustajanje ih uči ne samo ravnoteži nego im jača samopouzdanje i veštinu snalaženja u prostoru. Istraživanja pokazuju da su takva deca retko bolesna, samouverena su, socijalna, nisu od onih koji lako odustaju kad se pojavi neki problem. Njih teške bolesti zaobilaze. Evo vidi, imaju i omanji zoološki vrt! Pogledaj kako su životinje pitome, eno ona žena mazi vuka.“

Ne moram da vam napomenem da sam morala da ugasim TV da mi keva ne umre od infarkta. Zna se šta su vukovi – ljudožderi. Ako šetate šumom i nosite ceger i crvenu kapicu najebali ste sto posto. Ako ste nejaka gospođa u godinama, spasa vam nema, proždraće vas sa sve naočarima i spavaćicom. Dakle, ovo druženje dece s životinjama je van pameti. Decu treba držati pod staklenim zvonom u koje im treba redovno doturati toplu odeću, isključivo kuvanu hranu i obavezno paziti da se tu ne uvuče neka životinja koje će ih van svake sumnje ujesti i preneti im neizlečivu zarazu.

I šta će im kiseonik? Te priče o blagotvornom dejstvu svežeg vazduha su samo urbane legende, to možete saznati, nažalost, suviše kasno – kad vam dete podlegne pod udarom najvećeg neprijatelja srpskog naroda – promaje. To što smo hiljadama svetlosnih godina daleko od humanijih sistema odgajanja dece nikoga ne treba da čudi. Ovo je Srbija. Zemlja gde je lakše dete nakljukati antibioticima nego malo uključiti mozak. Zemlja u kojoj nam decu vaspitavaju drugi, gde se odgoj dece svodi na zastrašivanje i bapske priče. Gde se deci radije kupuje puška nego knjiga. Jer nas mrzi. Jer smo apatični. Jer drugačije ne umemo, a ne želimo ni da pokušamo. Sve vreme mi u ušima odzvanjaju stihovi koje je nekada davno napisao jedan dečak:

Ne želim da odrastem u itisonu ispred TV aparata. Niti sam ja taj aparat, tata. Čoveče, ja sam izvan tih stvari. Pusti me, stari.

Originalni tekst možete pogledati ovde.

MRZIM NARODNJAKE!

Većina nas gaji u sebi neki potmuli, pritajen strah, drugima ponekad bizaran, čudan i neobjašnjiv, ali nama samima vrlo realan. U periodu kad postanemo roditelji ponekad ti strahovi kulminiraju i postaju brojniji. Neko brine o zdravlju deteta i vugli ga po lekarima za svaku sitnicu, drugi strahuju od ratova i ostalih pošasti. Čitala sam ja o fobijama, proučavala ih. Kad sam videla da postoji jedna koja označava strah od dugačkih reči i provalila da se zove HIPPOPOTOMONSTROSESQUIPEDALIOPHOBIA, odustala sam od daljeg istraživanja jer mi je to bio apsolutni pobednik. Oni koji su fobiji dali takav naziv su se otvoreno zajebavali s delom populacije koji tu fobiju ima, a potrudili su se da je uvale i ostalima, očigledno.

Da ne dužim, jedan od mojih najvećih strahova tokom odgajanja Anakonde beše da mi dete ne zavoli narodnjake.

Slušala je ona dečju muziku, nije da nije. Ali, budimo realni, ko još može da izdrži „Ćihu-ćihu-ćihuhu“ pedeset puta uzastopno a da ne uzme tupu kašiku i počne da se piči njom po aorti?! Psovala sam i Ivu i voz i Branka Kockicu u paketu i rešila da moram nešto da promenim dok nisam završila u Lazi. I tako, CD-i s dečjom mjuzikom su volšebno nestajali, dok su njihovo mesto zauzimali novi.

Posledica svega bila je ta da je prvi stih koji je Ana otpevala bio „Ona radi u rudniku, život joj nije lak, zato ne voli, ne voli muziku, ona voli ritam jak.“ Nikada neću zaboraviti njeno prvo vađenje krvi za vreme koga se junački držala i pevala pesmu „Jače manijače.“ To je zvučalo toliko komično na bebećem jeziku da je onaj mučenik od laboranta jedva uspeo da izvadi detetu krv jer se tresao u pokušaju da ne umre od smeha.

– „Mama, vi baš ne volite dečju muziku, a?“, ponavljao je kroz smeh, a mene je ubijao blam.

Onda je zagotivila Boni Em, Nirvanu, šarala je kroz žanrove majstorski. Najsmešniji od svega je bio njen izgovor engleskih reči i ozbiljnost s kojom ih je izgovarala, potpuno sigurna da ne greši. Nekad bih je ispravljala, nekad ne, toliko je to bilo komično na neki divan način.

Nekako u to vreme se zaljubila u „BitlEse.“ To nije umela da izgovori nikako (iz ove perspektive mi se čini da je to radila namerno), ma koliko ja ponavljala.

– „Mama, kako bube mogu da pevaju?“, iščuđavala se Ana.

– „Sad će mama da ti objasni, paz’ ovamo!“

Slike na Google-u su se smenjivale jedna za drugom. Naletela je na sliku Džona Lenona. On joj se najviše dopao. Duga kosa, đozle, onaj blaženi izraz lica. Smatrala je da je on najdivnije biće i počela da traži da joj puštamo isključivo Bitlse. Priznajem da mi to uopšte nije padalo teško, naprotiv! Prokleti „Ivin voz“ je postao prošlost!

U jednoj šetnji tako naletesmo na popa. Bio je obučen u crnu mantiju i onako bradat i neobičan zaokupio Aninu pažnju.

– „Mamaaa, vidi, Deda Mraz u crnini! Neko mu je umro?“

– „To nije Deda, to je sveštenik, radi u crkvi“, zakikotala sam se.

– „Šta on tamo radi?“

– „Radi posao za koji je plaćen, moli se Bogu, šta ja znam.“

– „Ali mama, Bog ne postoji!“

Tu rečenicu je izgovorila upravo kad smo se mimoilazile s sveštenikom. On zastade, pogleda nas obe mrko i podozrivo reče:

– „Je l’ te to mama slagala?! Deda Mraz ne postoji, Bog postoji.“

Pritisak mi se digao u sekundi. On će moje dete da truje protiv mene! Pre nego što sam uspela da odreagujem, Ana viknu:

– „Moja mama nikad ne laže! Ti lažeš!“

Ne da se mala. Deda Mraz da ne postoji?! Bila, videla, primila paketić, slikala se u krilu.

– „Ako čika tvrdi da Bog postoji neka ti ga pokaže“, lukavo odvratih, uzdržavajući se da ne prasnem.

Sveštenik se nije dao zbuniti. Izvuče neku knjigu u kojoj su se, normalno, nalazile slike raznih svetaca i prstom pokaza na jednu na kojoj je bio Isus: „Evo, pogledaj!“

Ana prevrnu očima: “Ala lažeš! Pa to je onaj iz BitlEsa!“

NERVNI SLOM JE OSNOVNO LJUDSKO PRAVO

Ustajem, umivam se. Grabim kutiju s nes kafom i sipam iz nje iskusno dozu u šolju, dolivam vodu iz česme i prst mleka i sedam za prokleti kompjuter da tražim posao.

Traženje posla u Srbiji ako nemate veze i novac može biti veoma slično jurišanju na vetrenjače. Ponuda je očajna, kao kad ste okoreli mesojed a prinuđeni ste da kupujete u radnji u kojoj prodaju isključivo vegetarijansku hranu. Sem što je radnja loše snabdevena , ona je i skupa a prodavci su neotesani, neljubazni i nadobudni. I tako, jedno vreme kupujete tu, a onda shvatite da sve to nema smisla i da morate da menjate nešto. Da menjate SVE i da povratite izgubljeno samopoštovanje.

Beskrajno javljanje na konkurse za poslove koje nikada niste ni pomislili da ćete raditi, poslove koje mrzite i pre nego što ih dobijete, ljude koji vas tretiraju kao smeće. Guglaj samo. Javljaj se na sve konkurse, nudi se svima, kao roba. Šalji prokleti CV, šalji ih samo u nedogled, kvantitet rađa kvalitet. Ćuti. Trpi.

Možda je problem u meni, možda nisam dovoljno dobra, dovoljno pokorna, možda nisam dovoljno glineni golub, nisam dovoljno puta ostajala prekovremeno, nisam dovoljno pritiska izdržala, daj još, mogu ja još, jaka sam. E ne’š kolega!

I tako, osvanulo je jutro kad sam rešila da nešto promenim. Nisam tačno znala šta i kako ću to da izvedem, ali sam jednostavno rešila da je DOSTA. Sela sam za kompjuter i počela da menjam sadržaj svog CV-a:

„Završila to i to uspešno,znam da radim ovo i ono, radila tu i tu, toliko i toliko. Prestala da radim kad su firme pukle ili kada sam ja pukla. Uvek je u pitanju bilo nešto od ta dva. Nisam više sposobna za rad pod pritiskom sem ako je početna plata 5000 eura. U slučaju da nemate te pare angažujte ekspres lonac, on radi pod pritiskom i ne buni se. Kad nisam pod pritiskom tada sam najproduktivnija, kad me radno okruženje pozitivno stimuliše u stanju sam da napravim čudo. Ako imate nameru da me svakodnevno gazite, odugovlačite s plaćanjem i ne poštujete me kao čoveka i radnika predlažem da me zaobiđete u širokom luku. Da, majka sam, imam dete, ako vam je to problem i ne pomišljajte da me angažujete. Neću da ostajem prekovremeno ako mi to nije plaćeno kako valja, neću da radim bez slobodnog dana jer sam ljudsko biće a ne robot.  To koliko sam navikla da zarađujem, šta od imovine posedujem, da li sam član neke političke partije, kulturno-umetničkog društva i šta sam u horoskopu nije vaša briga. Ako imate običaj da se udvarate i hvatate zaposlenike za dupe znajte da ja imam običaj da bezobraznike šutam nogom u jaja. Više puta, iz sve snage. Vredna sam, vrlo odgovorna, poštujem rokove, nisam glupa i imam radne navike. Neki bi me nazvali nekonvencionalnom osobom, ali sam poštena, volim da radim i neću krasti vaš dragoceni novac. Ali ću burno da reagujem ako shvatim da ga vi kradete od mene. I da ne zaboravim, kad pogledate ovaj moj CV i eventualno rešite da me kontaktirate budite ljubazni pa pošaljite par reči o sebi i poslu koji mi nudite jer postoji mogućnost da ja NE ŽELIM DA RADIM ZA VAS. Hvala unapred.“

Na ovakav oglas mi se javilo desetak ljudi. Troje me je napljuvalo do koske i poželelo mi je da crknem. Ostali su bili ljudi koji su bili oduševljeni otporom prema konformizmu koji sam pokazala, eto i oni isto misle samo ne smeju da kažu jer njima posao ZAISTA treba. Svima njima sam napisala isti odgovor: “Jebite se.“ Naravno, niko mi nije ponudio posao, moram priznati da nisam to ni očekivala. Nisam očekivala da će da se pojavi iko iole normalan ko ume da čita između redova. Da vidi da pred sobom ima osobu koja ume i hoće, ali zauzvrat traži elementarno poštovanje u ophođenju i odgovarajuću nagradu za odanost.  Samo treba sabrati dva i dva, računica je jednostavna. Ovaj CV je više bio terapija, želela sam to da izbacim iz sebe, morala sam to da kažem svima da bi na kraju ta informacija doprla i do mog mozga i tu ostala zauvek.

Jednog dana je stigao mejl sledeće sadržine:

„Poštovana, pre par dana sam naleteo na vaš CV i bukvalno ga „žvakao“ do danas. U prvi mah sam Vas svrstao među nadobudne osobe, egoiste, eventualno osobe koje laju samo da bi lajale. Detaljnijom analizom sam uvideo da sam veoma pogrešio i prenuo se jer sam shvatio da čak i posle toliko godina rukovođenja preduzećem još uvek nisam sposoban da procenim sagovornika i eventualnog zaposlenika na prvu loptu. Rekao bih da ste Vi upravo ono što tražim!“

Juhuuu, konačno poslovna ponuda! Čekaj, polako, nemoj sve odjednom da iščitaš! Odloži malo zadovoljstvo! Otišla sam i natenane skuvala kafu i na tacnu stavila par kolača preostalih od sinoć, da se počastim. Odjednom je jutro postalo sunčanije, muzika koja je dopirala kroz komšijski zid manje iritantna a usisavanje stana koje sam odgađala dva dana delovalo kao posao snova. Ništa mi više nije padalo teško. Uzdahnula sam zadovoljno i vratila se čitanju pisma.

„Već dugo tražim nekoga ko je karakteran, odan i ko ume da se snađe u datim okolnostima. Vaše obrazovanje, iskustvo a pogotovo Vaša iskrenost i elokventnost me je navela da vam ponudim sledeće: budite moja supruga. Dete nije smetnja, naprotiv, volim decu i rado bih brinuo o njemu, bez obzira na to što bih voleo da imamo i sopstvenu decu u dogledno vreme. Živim i radim u manjem mestu, posedujem malo preduzeće u kome je zaposlen jednocifren broj radnika. Od Vas ne očekujem da radite ništa sem da budete verna supruga i majka i da mi dane uveseljavate i učinite izdržljivijim. To jeste mnogo i znam da je to jedan od najzahtevnijih poslova, ali verujem da ćete u njemu uživati. Jedino što bih vas zamolio je da pošaljete još par slika (cela figura, molim Vas) a ja ću vama u attachment-u ostaviti nekoliko svojih fotografija zajedno s fotosima kuće jer verujem da bi Vas to moglo zanimati. Željno i s nadom čekam Vaš odgovor.“

Zaključak: traženje zaposlenja može biti jedan vrlo pipav posao, u svakom smislu.