MUŠKARCI, SREĆAN VAM 8. MART!

Polako nam se približava jedan od najneomiljenijih praznika u Srba – Dan žena. Toliko smo se emancipovale da ga mrzimo đuture jer, eto, naši diiivni muškarci treba da nas vole i ostalim danima. Da onda mi ukinemo i Dan državnosti s obzirom da država treba da se voli i ostalim danima? Ne znam, mora da sam ja nešto pomešala ili su sve ovo samo izgovori, vi odlučite 😉

Ima više faktora koji su doprineli da ovaj praznik posebno hejtujemo, samo bih iznela svoje mišljenje da biti solo uglavnom nije izbor, već posledica. I obrnuto, i obrnuto 😉 Raspravu u ovoj temi ću ostaviti stručnjacima i onima koji za to imaju vremena i volje, ja sam ovde došla drugim poslom.

Dakle,

ČESTITAM DAN ŽENA SVIM ONIM MUŠKARCIMA KOJI

– Znaju gde im stoje čarape,

– Ne lupaju šamarčine ženi i deci kad Zvezda izgubi tekmu,

– Ne izbace ženu iz auta ako ih GPS zajebe pa skrenu desno prema Barandi i upadnu u blato,

– „Ne znam“ pišu odvojeno,

– Ne brukaju familiju po stranačkim skupovima i ne kreću s bakljama na utakmice,

– Ne razapinju srpsku zastavu na prozor čim čuju Cecu,

– Znaju da lociraju klitoris,

– Kojima se roditeljstvo ne završava ejakulacijom,

– Hvale i kad je presoljeno,

– Ne zovu Fredija Merkjurija „onaj peder“,

– Ne dozvoljavaju ženi da živi sa svekrvom,

– Lažu da su im vaše sarme ukusnije od maminih,

– Znaju da NE znači NE,

– Umeju da ga zadrže u pantalonama kad treba,

– Ne mlataraju pištoljima po kafićima i ne kreću naoružani na svadbe,

– Krešu i za vreme posta,

– Nisu tetovirali vaše ime, ali nisu ni fašistička obeležja,

– Ženi raspizde šamar ako je zateknu da sluša Karleušu ili čita knjigu Marijane Mateus,

– Ne nose salamu u džepu nego su radosni što vas vide,

– Koje nije blam da ženi kupe tampone, ali ih je blam da idu u lov, jer vole životinje,

– Primete ako ste prešli iz plave u crnu boju i ne traže razvod zbog toga,

– Odu u biblioteku, mada se tamo ne služi alkohol,

– Koji vas zovu na kafu a ne na kaficu, sem ako se vama baš pije kafica ;),

– Kad peglaju ne promašuju WC šolju,

– Kad ste im  saopštili da ste trudni nisu pitali: „Je l’ moje?!“,

– Ako nemaju para da vas obuku, bar vas redovno svlače,

– Tuširaju se i kad nije subota ili krštenje,

– Ne teraju vas da dižete noge dok usisava,

– Ulažu u ćerke koliko i u sinove,

– Ne nabavljaju sportsku opremu na demonstracijama,

– Od kojih ne morate da krijete vinjak po kući,

– Ne pretvore vam život u pakao samo zašto što su se malo prehladili,

– Ne pobegnu posle prvog PMS-a,

– Nisu alergični na matičara, cveće, niti na vašu majku, bar ne previše,

– Sa službenog puta donose kintu a ne polne bolesti,

– Ljube da prođe,

– Ne kažu „volim te“ samo kad zajebu nešto,

– Ne kažu „volim te“, ali to pokažu,

– Nisu vam kupili poklon za Dan žena ali jesu dva dana ranije,

– Koji nas ovakve trpe i vole 🙂

Originalni tekst možete pogledati ovde.

‘LEBE MEKANI

‘LEBE MEKANI

Leto gospodnje 2014. godine. Robotizacija, kloniranje, vladavina tehničke inteligencije, parcele na Mesecu na prodaju.

E da, to ja o ostatku sveta. Mi nismo podlegli modernizaciji niti prosperitetu jer nama takva zla ne trebaju. Ono što u našoj zemlji miriše na napredak jeste čuveni kol centar.

Posle samo par sati okretanja jednog te istog broja željene klinike i izuzetne konstelacije planeta u vašem horoskopu može vam se desiti da se na isti neko i javi. Odmah da razjasnimo, ta što se javila je najveća lenjivica na klinici, sve ostale se danima ne javljaju jer su do guše zatrpane poslom. Kafa se neće sama ispiti. Ta lenjivica će vas, naravno, uputiti na već pomenuti kol centar koji će vam konačno  zakazati pregled, jer ona mora hitno da ode na pauzu pauzine pauze i ne može da vam zakaže svojeručno.

E sad, zajebimo te trivijalije oko čekanja da se ukaže pogodan termin pregleda (jednoj gospoji juče rekoše da je prvi slobodan 2015. godine, a došla je zbog sumnje da joj je upaljeno slepo crevo), zbog toga se ne treba nervirati jer, kao što rekoh jednom prilikom, velika je verovatnoća da ćemo dotle skončati u nekoj saobraćajnoj nesreći, ko junaci, a ne ko pičke.

Elem, da ne dužim dođoh i ja konačno na red. Šalim se, bez obzira što sam bila zakazana u radnim popodnevnim časovima, čekala sam do 18h. Nije bila gužva, ali mi je zapala jedina slobodna lekarka na klinici, sve ostale više ne primaju nove pacijente. Tako mi i treba kad nisam bila 20 godina kod državnog lekara. Zašto je ova lekarka imala još upražnjenih mesta za nove pacijente? Odgovor sam naslutila, ali nisam bila dovoljno mudra da odem kući istog momenta.

Prolazno vreme svakog pregleda bilo je u proseku oko sat vremena. Nisam ukapirala zašto je to tako i u par navrata sam se bavila mišlju da odem, jer mi je dete ostalo samo kod kuće, ali sam ipak stisnula zube kad sam se setila da ću na sledeći pregled čekati ponovo dva jebena meseca. U čekaonici smo se svi zbližili, delili hranu, izlazili povremeno napolje na puš pauze, razmenjivali iskustva, igrali igrice na telefonu. Verujem da su se ono dvoje mladih koji su bili poslednji na redu i smuvali. Ono što je bilo neobično jeste činjenica da niko od pacijenata nije ranije bio kod dotične lekarke. Manimo sve to, evo zapleta:

Čim sam ušla i zinula da kažem da sam samo došla na rutinski pregled i da nemam tegobe, lekarka mi je odlučnim pokretom ruke zapušila usta (bukvalno), pokazala stolicu na koju treba da sednem i ispisala jedan recept za lekove, koji sam odmah po izlasku uslikala i stavljam vam ga na uvid.

Mame mi mile, počela sam da se osvrćem i tražim skrivenu kameru po ordinaciji.

Pregled,  ili nešto što je trebalo da liči na to, dobih posle pola sata monologa dotične zdravstvene radnice koja mi je prvo saopštila kako je naš zdravstveni sistem kurac i kako je ona škole završila da bi zaista lečila pacijente, za razliku od ostalih kolega koji  ih namerno ubijaju. Malo pre toga, bez da me je išta pitala, ili nedajbože pregledala, dobila sam sledeće savete, „na osnovu moje fizionomije, oblika lica i izgleda usana“:

– Svakog dana piti živu vodu koja dolazi iz zemlje, najmanje 2 litra i savet kako doći do nje kroz staze i bogaze nadomak fruškogorskih manastira. Posebno me je oborio komentar da „tu vodu treba koristiti dva dana, a trećeg možete pišati u nju.“

– Jesti svakodnevno paradajz čorbu od povrća gajenog u sopstvenom vrtu u koju obavezno treba kanuti malo osveštane vodice i staviti bosiljak, osveštan, jasna stvar.

– Oblik mojih usana joj govori da imam uredan i srećan seksualni život i to je za pohvalu i da treba da preferiram seksualnu pozu u kojoj smo partner i ja okrenuti na stranu, zbog „protoka životne energije“.

– Po izrazu mojih očiju procenila je da gajim određene strahove(priznajem da sam samo gledala kako da strugnem iz ordinacije a da me ova ne povija nekim osveštanim skalpelom), te me je uputila na nekog čoveka koji živi u Veterniku i uspešno otklanja uroke. Urok, tačno sam znala.

– Obzirom da imam tetovaže a nekim čudom nemam hepatitis, treba svakog petka da postim i palim sveće jerbo može taj hepatitis da me primeti i uskoči nekako u mene, a sve zbog onog uroka.

– Komentar da imam „dobre sise“ i da se pravim da me je pregledala jer joj je to zabranjeno(?)

– Obaveštenje da ona otvara neku kliniku, koliko sam shvatila na Fruškoj gori, u nekom selu, gde će pacijenti moći zaista da dobiju pravi pregled a ne kao „u ovoj rupi“, tu ne znam da li je mislila na sopstvenu ordinaciju ili na celu kliniku, pa ne mogu da grešim dušu.

– Preporuku za neke njene knjige koje je napisala i koje ja jednostavno moram da pročitam.

– Par izreka Marije Terezije, Oca Simeuna, Kanta, Euripida, doduše, malo promenjenih, al’ kakve veze ima, žena ima tolike diplome da joj se to može.

– Dva lista sa ispisanim nekim šiframa bolesti (najmanje 15 komada) i zakazana dva ultrazvuka (od kojih je jedan bio ugovoren upravo na njen rođendan, što je i napisala kao napomenu i pored turila nacrtan smajli). Sve papire koje sam dobila su ženice na kartoteci uz smeh iscepale kad sam ja konačno pobegla iz te ludare od ordinacije i otišla da mi se udari pečat na iste.

Inače, uzela mi je neke briseve, da ne bude da sam džaba sedela sat i 15 minuta u ordinaciji, i preporučila da joj prilikom sledeće posete donesem otkucanu sopstvenu verziju „svog životnog puta“, skraćenu, da ona može to da čita u trenucima dokolice i smišlja nove terapije za mene.

Bokte, jedva umakoh. NE’Š MI VIŠE NI SLIKU VIĐET’!

O ovom slučaju nemam više šta da kažem, samo da pozdravim zdravstvene radnike koji eventualno čekaju na Birou da neko umre pa da dobiju pos’o-na ovu ne čekajte, deluje fizički zdravo i živahno, a i potpuno je osveštana. Možda je kvaka što je gospoja u godinama i pred penzijom, pa su je turili u neki ćošak da nikom ne smeta, dok ne nepuni neznamnijakolikogodina da bi imala pravo na istu. Činjenica da to smeta pacijentima je marginalna, ionako lekari nisu tu zbog nas nego mi zbog njih.

I tako, pisala bih vam još ali moram da odem da se raspitam u vezi sadnica za paradajz, treba to rezervisati na vreme. I odoh da skinem onaj urok, možda me onda konačno pošalju kod lekara koji i sam nije pod nekom šifrom u šifrarniku bolesti.

Teško, ali vredi pokušati 😉

NO SLEEP

Legla sa sovama, ustala s petlovima (u stvari me probudio zvuk zavijajućeg turbo folka, po slobodnoj proceni bih rekla da je to Karleuša, pa bih radije upotrebila izraz „ustala s kokoškama“), umila se, pogledala u ogledalo, prestravila, uskočila na tuširanje, pogledala u ogledalo, prestravila. Podočnjaci k’o koševi, frizura dostojna Meduze, sve u svemu, kao da su se za moj stajling pobrinule pobesnele mačke na ekstaziju.

Kafa, laptop, pljuga, sat vremena skrolovanja, trolovanja, poslovnih dogovora, razbuđivanja, prekidan konstantnom zvonjavom telefona i dranjem na pse koji su mi uništili puzavicu u ćošku, sistematski. Pasu ko krave, božemesakloni. Konačno sam ih izvela u šetnju posle koje se uvek osećam osveženo kao posle posete srednjevekovnoj teretani sa svim onim spravama za mučenje, s akcentom na onu što vas razvlači, jer moji psi uvek vuku svako na svoju stranu, k’o glasači jebote.

Potom sam se sat vremena uveseljavala bezuspešno pokušavajući da dobijem nekog iz Toplane, da im čestitam Novu godinu i tako to. Ona teta s mašine nije bila raspoložena za razgovor, mora da je bila u nekom žešćem spidu, jer od toliko kafa čovek mora da odlepi, samo je ponavljala „sačekajte prvog slobodnog operatera“. Onda sam lukavo nazvala drugu službu koja me je prebacila trećoj, pa četvrtoj, na kraju sam se slatko ispričala s portirom kome sam uručila sve čestitke jer je bio naivan pa se javio na telefon. Dirnut tolikom pažnjom, konačno me prebacio gde treba i slučajno je neko bio na radnom mestu pa sam obavila stvar. Skidanje veša, pozdrav usisivaču i krpama, vađenje lutaka i lopti iz čeljusti pasa, maženje, druga pljuga. Polusatno vežbanje koje se pretvorilo u petnaestominutno jer sam lenja buba i mrzim fitness.

S obzirom da me se dojmio prijatan razgovor s radnicama u Toplani, sedoh za računar s namerom da napišem blog o tome, ali sam posle prvog pasusa shvatila da zaista mnogo psujem i da je bolje da tu temu ostavim za neki drugi dan, kad mi se smanji ovaj ubilački nagon. Pisaću o nečem drugom, dosta je ljudima crne hronike a bogami dosta je i meni.

Zatim sam pobegla iz stana u obližnji kafe da se iskukam drugarici i usput obavila još dva prijatna i jedan neprijatan telefonski razgovor, pomogla nekoj babi da odnese torbe s pijace do stana, izašla napolje s punim džepovima bombona koje sam pojela jer sam se osećala kao da imam pet godina i bilo mi je smešno i krajnje simpatično to što mi ih je baka bukvalno strpala u džepove. Potom radna akcija u vidu slaganja ormara u kojem se živ čovek ne bi snašao ni s kompasom, pa dnevno sređivanje Aninih fioka naspram kojih je moj ormar izgledao kao vojnički krevet. Samo ću reći da je ona sklona kreativnom neredu. To se tako kaže, a u stvari je to kombinacija Hirošime i Nagasakija, bez da preterujem.

Tu sam se setila da bih mogla da pojedem nešto, uzela pomorandžu, ali sam se uplašila da ću nedajbože da oslabim, pa sam pojela i dva sendviča. Onda sam toliko mrzela sebe i svoj nikakav karakter te sam pojela i čokoladu, da se utešim.

Otrčala u dnevnu nabavku namirnica, skoknula do biblioteke da vrnem knjige i uzmem druge, prelistavala ih usput i izbegla na volšeban način iznenadnu smrt gaženjem prilikom prelaska biciklističke staze. I onda kažu, opasno je telefonirati, a niko ne pominje opasnost od čitanja.

Posle prijatnog ćaskanja s majkom i ubeđivanja iste da zaista nosim potkošulju i da nije promaja u stanu, sela sam i dovršila blog. To se samo tako kaže, jer tekst njakam po ceo dan, a kad imam više komada, što uglavnom i imam, pišem ih naizmenično, pa udarim orgazmičnu završnicu svih odjednom oko 4 ujutru, jer tad shvatim da je bilo dosta i da je čak i mom vampirskom organizmu potrebno malo sna.

Pokupim Anu iz balavišta, malo bleja, malo igralište, malo drugi deo nabavke jer sam shvatila da sam zaboravila pola namirnica, pošto sam skot i nikada ništa ne zapisujem. Potom drljanje po kujni, povremeno spaljivanje iste jer me prekida konstanta zvonjava telefona i posete drugara, skidanje Ane s kuhinjskog šanka u pokušaju da dohvati diskobol, preskakanje pasa u kojem sam već iskusna jer me u stopu prate po gajbi otkad su se ispilili. Ručak, pozdrav suđu, ponovni pozdrav računaru s povremenim osvrtom na pisanje bloga prekinutim s tri partije „Ne ljuti se čoveče“, popizd jer nas je Ana razbila u sve tri, dolazak dragih prijatelja. Onda ponovno istrčavanjje Ane i pasa, posle kojeg sam u liftu otkrila da sam išarana po faci zelenim flomasterom pa mi je postalo jasno zašto me je komšija onako gledao dok sam otključavala vrata zgrade s kesom u zubima i rukama punim kerova i deteta. Šta ću kad mi je dete umetnik i voli da me grli dok crta.

Istovar deteta u obližnju rođendaonicu gde će provesti dva sata. Za to vreme odlazim na poslovni razgovor s nadom da sam oprala sav onaj flomaster i da mi nije sjebala majicu od čokolade dok sam je vodila tamo. Prijatan razgovor i efektna završnica u vidu mog lansiranja sa stolice kad sam ukapirala da je rođendan pri kraju i da moram galopom po dete.

Večera, kupanje deteta, bajka za laku noć koju redovno izmišljam jer mi idu na ganglije sve one bajke koje smo prošli već sto puta, kupanje mene, odlazak u grad da se vidim s nekim društvom. Povratak oko 1, pisanje bloga i drndanje Fejsa do četiri, odgovaranje na glupa pitanja poput „da li ti ikad spavaš?“ i ostale bisere ljudi koji ne shvataju da je to moj posao, u krajnjoj liniji, jer nemamo svi sreću da radimo posao koji ima ograničeno radno vreme ili slobodan dan. Širenje veša koji se prao u međuvremenu jer je noću jeftinija struja. Prijatni ljudi na Internetu koji su mi u neku ruku familija, bar neki od njih. Mnogi. Skoro svi, kad bolje razmislim 🙂

A vi, kako ste? 😉

Running from the nightmare
In the middle of the road
Hell’s no place for sleeping
In a world beyond control

NERVNI SLOM JE OSNOVNO LJUDSKO PRAVO

Ustajem, umivam se. Grabim kutiju s nes kafom i sipam iz nje iskusno dozu u šolju, dolivam vodu iz česme i prst mleka i sedam za prokleti kompjuter da tražim posao.

Traženje posla u Srbiji ako nemate veze i novac može biti veoma slično jurišanju na vetrenjače. Ponuda je očajna, kao kad ste okoreli mesojed a prinuđeni ste da kupujete u radnji u kojoj prodaju isključivo vegetarijansku hranu. Sem što je radnja loše snabdevena , ona je i skupa a prodavci su neotesani, neljubazni i nadobudni. I tako, jedno vreme kupujete tu, a onda shvatite da sve to nema smisla i da morate da menjate nešto. Da menjate SVE i da povratite izgubljeno samopoštovanje.

Beskrajno javljanje na konkurse za poslove koje nikada niste ni pomislili da ćete raditi, poslove koje mrzite i pre nego što ih dobijete, ljude koji vas tretiraju kao smeće. Guglaj samo. Javljaj se na sve konkurse, nudi se svima, kao roba. Šalji prokleti CV, šalji ih samo u nedogled, kvantitet rađa kvalitet. Ćuti. Trpi.

Možda je problem u meni, možda nisam dovoljno dobra, dovoljno pokorna, možda nisam dovoljno glineni golub, nisam dovoljno puta ostajala prekovremeno, nisam dovoljno pritiska izdržala, daj još, mogu ja još, jaka sam. E ne’š kolega!

I tako, osvanulo je jutro kad sam rešila da nešto promenim. Nisam tačno znala šta i kako ću to da izvedem, ali sam jednostavno rešila da je DOSTA. Sela sam za kompjuter i počela da menjam sadržaj svog CV-a:

„Završila to i to uspešno,znam da radim ovo i ono, radila tu i tu, toliko i toliko. Prestala da radim kad su firme pukle ili kada sam ja pukla. Uvek je u pitanju bilo nešto od ta dva. Nisam više sposobna za rad pod pritiskom sem ako je početna plata 5000 eura. U slučaju da nemate te pare angažujte ekspres lonac, on radi pod pritiskom i ne buni se. Kad nisam pod pritiskom tada sam najproduktivnija, kad me radno okruženje pozitivno stimuliše u stanju sam da napravim čudo. Ako imate nameru da me svakodnevno gazite, odugovlačite s plaćanjem i ne poštujete me kao čoveka i radnika predlažem da me zaobiđete u širokom luku. Da, majka sam, imam dete, ako vam je to problem i ne pomišljajte da me angažujete. Neću da ostajem prekovremeno ako mi to nije plaćeno kako valja, neću da radim bez slobodnog dana jer sam ljudsko biće a ne robot.  To koliko sam navikla da zarađujem, šta od imovine posedujem, da li sam član neke političke partije, kulturno-umetničkog društva i šta sam u horoskopu nije vaša briga. Ako imate običaj da se udvarate i hvatate zaposlenike za dupe znajte da ja imam običaj da bezobraznike šutam nogom u jaja. Više puta, iz sve snage. Vredna sam, vrlo odgovorna, poštujem rokove, nisam glupa i imam radne navike. Neki bi me nazvali nekonvencionalnom osobom, ali sam poštena, volim da radim i neću krasti vaš dragoceni novac. Ali ću burno da reagujem ako shvatim da ga vi kradete od mene. I da ne zaboravim, kad pogledate ovaj moj CV i eventualno rešite da me kontaktirate budite ljubazni pa pošaljite par reči o sebi i poslu koji mi nudite jer postoji mogućnost da ja NE ŽELIM DA RADIM ZA VAS. Hvala unapred.“

Na ovakav oglas mi se javilo desetak ljudi. Troje me je napljuvalo do koske i poželelo mi je da crknem. Ostali su bili ljudi koji su bili oduševljeni otporom prema konformizmu koji sam pokazala, eto i oni isto misle samo ne smeju da kažu jer njima posao ZAISTA treba. Svima njima sam napisala isti odgovor: “Jebite se.“ Naravno, niko mi nije ponudio posao, moram priznati da nisam to ni očekivala. Nisam očekivala da će da se pojavi iko iole normalan ko ume da čita između redova. Da vidi da pred sobom ima osobu koja ume i hoće, ali zauzvrat traži elementarno poštovanje u ophođenju i odgovarajuću nagradu za odanost.  Samo treba sabrati dva i dva, računica je jednostavna. Ovaj CV je više bio terapija, želela sam to da izbacim iz sebe, morala sam to da kažem svima da bi na kraju ta informacija doprla i do mog mozga i tu ostala zauvek.

Jednog dana je stigao mejl sledeće sadržine:

„Poštovana, pre par dana sam naleteo na vaš CV i bukvalno ga „žvakao“ do danas. U prvi mah sam Vas svrstao među nadobudne osobe, egoiste, eventualno osobe koje laju samo da bi lajale. Detaljnijom analizom sam uvideo da sam veoma pogrešio i prenuo se jer sam shvatio da čak i posle toliko godina rukovođenja preduzećem još uvek nisam sposoban da procenim sagovornika i eventualnog zaposlenika na prvu loptu. Rekao bih da ste Vi upravo ono što tražim!“

Juhuuu, konačno poslovna ponuda! Čekaj, polako, nemoj sve odjednom da iščitaš! Odloži malo zadovoljstvo! Otišla sam i natenane skuvala kafu i na tacnu stavila par kolača preostalih od sinoć, da se počastim. Odjednom je jutro postalo sunčanije, muzika koja je dopirala kroz komšijski zid manje iritantna a usisavanje stana koje sam odgađala dva dana delovalo kao posao snova. Ništa mi više nije padalo teško. Uzdahnula sam zadovoljno i vratila se čitanju pisma.

„Već dugo tražim nekoga ko je karakteran, odan i ko ume da se snađe u datim okolnostima. Vaše obrazovanje, iskustvo a pogotovo Vaša iskrenost i elokventnost me je navela da vam ponudim sledeće: budite moja supruga. Dete nije smetnja, naprotiv, volim decu i rado bih brinuo o njemu, bez obzira na to što bih voleo da imamo i sopstvenu decu u dogledno vreme. Živim i radim u manjem mestu, posedujem malo preduzeće u kome je zaposlen jednocifren broj radnika. Od Vas ne očekujem da radite ništa sem da budete verna supruga i majka i da mi dane uveseljavate i učinite izdržljivijim. To jeste mnogo i znam da je to jedan od najzahtevnijih poslova, ali verujem da ćete u njemu uživati. Jedino što bih vas zamolio je da pošaljete još par slika (cela figura, molim Vas) a ja ću vama u attachment-u ostaviti nekoliko svojih fotografija zajedno s fotosima kuće jer verujem da bi Vas to moglo zanimati. Željno i s nadom čekam Vaš odgovor.“

Zaključak: traženje zaposlenja može biti jedan vrlo pipav posao, u svakom smislu.

KAKO SAM SISTEMATSKI USREĆENA OD PRIJATELJA

Dogodi se tako dan siv i odvratan, kada ništa ne ide ni od ruke niti od noge. Od rane zore stresovi, kvarovi, čmarovi. S akcentom na ove poslednje. To je dan kad se ne može ništa ni napisati i kad osećam da sve što iz pera izlazi liči na zonu sumraka i totalnu propas’. Tada zalepim slušalice za uši i odem da radim ono što najviše mrzim, da se dotučem, eto kakav sam prokleti mazohista. Onda mi se desi da ubacim šolju od kafe u veš mašinu umesto u onu za posuđe, da me struja opiči toliko puta da sam ozbiljna konkurencija Tini Tarner i da naočare nađem u fioci s escajgom, a kafu zateknem u frižideru.

E, takvo sranje mi se desilo pre neki dan. A tada sam opasna po sebe i okolinu i treba me zaobilaziti u velikim skokovima. I zaobilaze me ljudi, vide da sam raspoložena kao bik pred koridu i da vam kažem, to je najpametnija stvar koju mogu da urade. Umem ja i da otplačem malo, upalim onaj Animal Planet, gledam poganog lava kako jede jadnu malu antilopu i ridam kao Stanija kad joj izostane meca. I onda mi neko baci link, mene sve stra’ da otvorim jer očekujem da iskoči ona spodoba što sam par puta zbog nje kafu prosula po tastaturi i vrisne mi pravo u uvo, te pošalje bar hiljadu vati po izlazu krajnika i ošteti mi sluh. Kad ono, neko šarenilo, baloni, boje i vidim ja, to je neka stranica na Fejsu. Piše BABINE BRLOGARIJE. Ko je brate mili ova baba i šta ‘oće od mene? I ja tu otvorenih usta shvatim da je to MOJA blog stranica na FB, a nisam je ja pravila. Poklonili mi je drugari, Majnd Sabotaž i Nemanja Radović. Volim vas. Ma šta volim, obožavam!

Sve su oni lepo osmislili i napravili divne postere s posebnim logoom, znači, nema marnjavanja rođaci 😉 E tu sam, verovali ili ne, zanemela na čitavih pet minuta, što mi se dešava samo kod zubara, jer ja pričam i u snu i strašna sam torokuša. I umalo i da zaplačem a nema antilope na izdisaju. I počnem ja tu da skrolujem otvorenih usta, malo se smejem, a malo plačem, a nisam u PMS-u. Kad si srećan ti ponovi ovo sve faza 😉

I dan je odjednom postao jedno sto puta bolji i toliko sam se cerekala da sam zaboravila na pljugu i malo spalila stolnjak. Kogajebe! 😀 Tu je i jedna mlada gospojica novinarka koja me sasvim nezasluženo hvali, ja mislim da su oni njoj sto posto pljunuli neku kintu za to planinarenje 😉 I tu su moji drugari s Fejsa koji su svi do jednog potpuno nenormalni i zato ih volim toliko.

I sad ja moram da se pohvalim vama svojom stranicom koja je pizdary, srpski rečeno, i na kojoj ću odsadpanadaljeiubuduće kačiti sva moja pisanija, blogove i kolumne s portala za koje trenutno pišem. Ja se nadam da ćete vi to nekako preživeti 😀 Ako vam je baš dosadno i nemate pametnijeg posla, tamo su vam i linkovi do svih tih stvarčica, pa čitajte, kad već ne znate da napravite atomsku, kao ni ja što ne umem. To je samo trenutna faza, naučiću ja to 😉

BlOgodarim i pozdravljam sve one koji su doprineli da ja ovu tastaturu ne razbijem sebi ili drugima o glavu, terapijo stižem 😉
Da ne zaboravim, tu lepotu od stranice možete pogledati ovde, a možete mi se i priključiti na njoj ako ste dokoni koliko i ja 😉 Ljubi Baba!

DOK SI NA MOM ‘LEBU

Pripadam generaciji „dok si na mom ‘lebu“, a vi? Sto posto i vi, jer to ne može da omane. Jeste da moja keva u životu hleb nije umesila, ali bi mi zamesila gadno svaki put kad sam pokušala da ispoljim neposlušnost. Ja mislim da su muškarci nekada imali veće kite, žene veće sise, svi su šljakali ko nesvet i nisu dizali glave od posla i sigurno zato i nisu stigli da zamese taj jebeni hleb od sedam kora. Šteta što nije bila jedna kora više, pa da rimujemo, ovako izostaje psovka, a svi znaju da ja više volim da psujem nego ‘leba da jedem.

Kad god sam pokušala da se pohvalim nekim uspehom, makar najmanjim, roditelji bi kretali u kontraofanzivu. Da se ne pokvarimo, kao da smo tegle ajvara a ne deca. Ako ste u četvrtoj godini naučili da čitate, oni su to sigurno znali još u embrionskoj fazi, a u materici su već prevodili na tri strana jezika Jovu Jovanovića Zmaja i citirali bar šest filozofa – na latinskom, podrazumeva se. Tako su mene moji u trećoj godini naučili „Pesmu mrtvih proletera“ koja je u mojoj izvjedbi zvučala više kao „Pecma mjtvih projeteja“, ali šta mari, babe i dede su tapšale, uzdisale, jer sam ja to umela baš onako izražajno da recitujem dok sam čačkala nos, doturale im kintu koju bi ovi ubacivali u moju kasicu. Sad nešto razmišljam, ja te pare nikad posle videla nisam, mislim da je kasicu pojela maca ili neka slična predatorka. Pritom, jadnici su plaćali neki kredit u iznosu od jednog dinara i zbog toga ja nikada nisam imala markirane patike, jer to ne nose deca poštenih ljudi. Deca poštenih ljudi budu ekspedovana iz kreveta oko 5 ujutru da bi posle priprema dostojnih triatlonaca, koje obuhvataju zadihano trčanje po kući, dernjavu, sudaranje i kašnjenje, bivala ubačena u auto i ostavljena na milost i nemilost vaspitačicama. Ključ oko vrata se podrazumevao, i to neki od pola kile, sigurno su nam zato stalno zabranjivali da sami idemo na Dunav da plivamo. S tim sidrom oko vrata ne bi mogla da plovi ni lađa„Kvin Meri“, kad vam kažem. Takodje se radilo na opismenjavanju ljubljenih im naslednika putem konstantnog uvežbavanja i slobodnih tema, kao što su „Sarma je u rerni, uključi na trojku“, „Nemoj da čujem da ste se tukle“, „Prvo uradi domaći pa onda kvari oči TV-om“, „Uzmi hleb i mleko na crtu i nemoj da je neko opet uzimao Bajadere ili ću da se roknem“, etc.

I ne treba vi sad da mislite da nam detinjstvo nije bilo baš nešto i da su nas zapostavljali. Jok. Radilo se do tri, iz balavišta su nas kupili oko 5. Verujem da su po nas dolazili peške i kroz smetove čim im je trebalo toliko vremena. To je sigurno onaj deo o đacima pešacima, jer svi naši roditelji listom su bili đaci pešaci i bar 6 km su svakog dana prevaljivali peške do škole. I uvek po snegu. Čini se da je u to vreme postojalo samo jedno godišnje doba-zima. Ajs ejdž jebote! Ja nekako verujem da su ponekad hodali i na rukama da zbune one silne vukove koji su ih vrebali po obroncima Fruške gore i tako se spasu sigurne smrti. E, onda vaskrsnu oko petice, potpaju nas u kola i stignemo kući za pet minuta. Pranje ruku, klopa, mrš napolje do crtaća u 7 i 15, posle toga mrš u krevet. Moraju i oni malo da se odmore kad su se već celog dana bavili nama, jel.

Kad smo malo stasali, svake subote smo imali čast da učestvujemo u tzv. VELIKOM SPREMANJU. Jeste da je napolju bilo lepo vreme, ali prozor subotom mora pasti! Ja ne znam ko je smislio ta stakla, što se mene tiče bolje bi bilo da smo se u bunker preselili. To mi je trauma, pa i dan danas kad vidim prozor i na njemu tačkicu ja perem sve da je i ponoć. Dvajesprvi vek je, upalim svetla i piči. Patologija, znam. Ali, jednog sunčanog dana sam u akciji VS iskopala iz budžaka đačku knjižicu svog oca i videla tamo neke čudne brojeve, a nisu petice. Više su ličile na dvojke, ako mene pitate. Ali, tata valjda bolje zna, ako on kaže da su petice onda su petice i šlus! I nije pukao jednu godinu, on je to namerno pauzirao da bi išao u razred sa svojim, godinu dana mlađim, najboljim drugom. Ja sam išla u razred s najboljim drugom, valjda sam zato imala sve petice. Logika je tu.

Takođe su pazili da ne upadnemo u loše društvo i ne dohvatimo se alkohola ili droge. Srpski rečeno, pazili su da ne sedimo na ‘ladnom betonu. Naši roditelji toliko mrze tu pošast da verujem da se kljukaju tim bensedinima i bromazepamima samo za naše dobro. Što više oni popiju, manja je verovatnoća da će toga ostati za nas. Zato gutaju te tablete k’o na takmičemju i zalivaju ih alkoholom, sve je to za dobrobit svoje dece. Uz to, pospešuju našu privredu ulaganjem u farmaceutsku industriju, jednim udarcem dve muve. Na mlađima svet ostaje!

Da pomenem i forsiranje bratstva-jedinstva. Ima da se družite i s manjinama i s većinama, nema biranja i zajebavanja. Meni je to, pravo da vam kažem, bilo baš lepo. Taman smo se navikli na to, kad oni nešto popizdeše i napraviše krvoproliće u kom su stradali podjednako i Boro i Ramiz, a Mirko se posvadjao sa Slavkom i meci leteli k’o na filmu. I takav amanet nam ostavili da smo se mi skroz zbunili i rešili da posedamo za kompjutere i distanciramo se malo, jer više nismo sigurni koji su naši i ko nam je neprijatelj.
E , ja sam rešila da budem moderan roditelj i da svoje dete vaspitavam na drugi način. Od starih fora zadržala sam samo onu „Uhvatisezaušipaigraj“, ta mi je nekako omiljena i pravo da vam kažem može da zbuni dete na dvajes’ sekundi, ali kad se oporave od zbunjenosti onda je gadno. „Dok si na mom ‘lebu“ ne dolazi u obzir jer svi znaju da ja ne mesim, a „dok si na mojim palačinkama“ zvuči nekako glupo i nema potrebnu težinu. Posebno što mi dete pojede dve palačinke, a ja sve ostale. Nego, ja njoj lepo dam komp i igrice i moram da se pohvalim da vozi Korvetu bolje od mene, posebno u delu kroz Francusku. Ne znam ni sama koliko je zlih zmajeva do sada ubila i koliko neprijatelja zavila u crno. Ako nastavi da bude ovoliko nemirna bavim se mišlju da je ubacim na „Travian“, pa neka uči o starim civilizacijama, neka skuplja zlato i ubiVa neprijatelje našeg , galskog naroda. I ja sam uvek bila Gal na Travianu, sreća mamina. To se igra po 12 sati dnevno, mesecima. Konačno ću moči da odspavam k’o čovek, a imaću i više vremena za Fejs.

I pravo da vam kažem, lepo se slažemo. Samo se povremeno posvađamo ako igramo umrežene jer ona loše podnosi poraz. Ipak ima samo 6 godina i ne zna šta su pravi problemi.

Videće ona to čim otvori nalog na Fejsu.

BIO JE TO NESREĆAN SLUČAJ, OKLAGIJA JE SLUČAJNO OPALILA

Kad se samo setim onih lepih vremena kad smo na poklon obavezno dobijali bombonjere, uvek mi bude toplo oko srca. Manje je bitno kakav im je sadržaj bio, jer ako se i zalomi neka sa slikom kuce, a vi volite macu, uvek ste mogli da je uvalite drugom, bile su podobne kao poklon za sve vrste proslava. Mogli ste da birate – sem popularnih kuca i maca, pojedinačno ili u grupi bilo je tu pejzaža, cveća, mrtve prirode, ciganke s džitrom i sličnih covera. I to je bila neka vrsta lutrije, jer je običaj kod pojedinih bio da se u njih zadene i neka kinta. S obzirom da je u mojoj kući bilo sramota šerovati dalje poklone koje smo dobili, imala sam tu čast da par puta u gomili bombonjera koje smo klali svake večeri, uz crtać, pronadjem i neku kintu, ne baš meni namenjenu, ali svakako meni sudjenu. Naime, nečija baba, tetka ili neka slična fina rodjaka se dosetila da zadene novac u bombonjeru, pa je nesrećnik kome se ista nije dopala i koji je rešio da je prosledi meni za rodjendan ostajao bez značajne valute. I koliko god su se moji roditelji trudili da se sete ko je koju bombonjeru doneo na proslavu, gonjeni željom da novac vrate onome kome je namenjen, to je praktično bilo nemoguće. Nas u razredu 32, plus komšije i rodjaci, to je bilo oko 50 bombonjera cirka. I ti onda budi Šerlok i otkrij ko je doneo one s kintom? Nije bilo šansone.

Naročito sam mrzela jednu rodjaku koja je dolazila jednom godišnje i zahtevala da pije isključivo iz porculanskih šolja jer, kako je tvrdila, od ostalih dobija alergiju. Nosila je mrtve životinje na glavi i oko vrata i priznajem da sam se plašila da je zagrlim, jer bi se čeljusti nesrećne lasice preteći iskezile na mene svaki put kad bi me babuskera dograbila i ostavila trag onog užasnog ciklama karmina na mom obrazu. Za nju se uvek vadio poseban set šolja koji je, medjunamabudirečeno, meni lično bio najružniji, ali najteži za pranje. Ako bi se iko drznuo da se bahato odnosi prema tom umetničkom delu i eventualno ga okrnji, verujem da ne bi okusio bombonjeru do kraja života, ali bi sigurno okusio batine. I kao starijem detetu čast da perem taj djavolov nakot bi pripao uvek meni, pa sam po pola sata prala jebenih 6 šoljica pažljivije nego što majke kupaju novorodjenče. Svaki pregib bio bi novi izazov, pranje svake drške bi podsećalo na hodanje po žici iznad ambisa. 

E, od nje smo uvek dobijali nejestive bajadere kojima je rok istekao negde u vreme puberteta dotične gospodje, ali ona je uvek naglašavala s ponosom kako ne poklanja svašta i kako zna za red. Ne moram da pominjem da su njene bombonjere čamile godinama u špajzu i gomilale se prostom deobom, kao amebe, dok ih naposletku ne bismo pobacali. I dalje smo s guštom satirali one kuce, mace i mrtve prirode koje su nam poklanjali drugi, a njoj uporno služili kafu iz porculanskih šolja. Za to vreme ona je, uvaljena u najudobniju fotelju u kući sedela, zvocala i unosila enormne količine kofeina u sebe. Tu je najgore prolazila moja majka koja je s posla jurila kući kao Karl Luis da bi opsluživala jebenu babu. A ova usta nije zatvarala ni na sekund, jer je morala da joj ukaže na svaki propust u uredjenju kuće, na svaku grešku u pripremanju jela i u vaspitanju „ovih djavola“, kako nas je nazivala.

Tog kobnog dana vratismo se iz škole i zatekosmo haos. Po prvi put u životu ručak nas nije sačekao na stolu. Verujem da je to bilo zbog toga što su po celoj trpezariji bili rasuti komadi porculanskih šoljica, što je kafa bila prolivena po stolnjaku i što je mama sedela, pušila i pevušila, mada je bila zakleti nepušač.

Tog dana se nekako sećam kao kroz maglu i nisam sigurna šta se tačno dogodilo sa šoljicama i gde nam je gošća nestala, samo se sećam maminog objašnjenja koje mi tada nije bilo baš najjasnije:

„Oklagija je slučajno opalila, bio je to nesrećan slučaj.“

IZMEDJU KRILA TELO MI POSRĆE

Svi znaju da sam ja jedan krajnje neurotičan tip žene. Od najbliže familije sam nasledila muzikalnost, nesanice, sklonost ka porocima koji ubijaju, a u životu stekla dva psa, jedno hiperaktivno dete, jedne naočare s plus dioptrijom, par polovnih ljubavi i okoštavanje kičme od sedenja za računarom.

E nećeš se zračiti više! Nećeš narušavati zdravlje sebi i drugima! Izbij iz glave te misli o pravljenju atomske i nadji balans jebote! I odem ti ja tako na Google da iznadjem šta mi je činiti i koje dugme pritisnuti da vratim duševni mir i malo saniram narušeno zdravlje, a da ove ogolele žice što ih živcima nazivaju obmotam bilo kakvom izolacijom.

Da vidimo…. “Svakoga jutra popiti čašu tople vode na prazan stomak.“ Buhahaha, ako ne računamo to da sam proždirala slatkiše do pola 3 noćas stomak mi jeste prazan i mogla bih i jesti nešto. Čekaj, polako, koncentiši se – topla voda. Skuvaću nes kafu jer to i jeste sama neka vodurina, a pošto je ja pijem bez šećera ne može da škodi, jelte. Eksiraću, ko je jebe, sve za zdravlje i duševni mir dajem, sve!

Dalje…. “Fizička aktivnost je nezamenljiva.“ A da l’ se računa to što nisam našla papuču kad sam ustala iz kreveta i jedva odradila stoj na nogama pa sam prešla jedno 5 metara skakućući na jednoj nozi i umalo napravila špagu kad sam uletela u mokro kupatilo? Jok? Pu! Ništa, obuvaj patike i u prirodu! I gde da nadjem prirodu u centru, gde? Išla bih ja na neko izletište ali ovo su mi nove patike a tamo je blato, tamo su gmizavci, razne ogavne bubetine koje mi o glavi rade i sav onaj kiseonik na koji nisam navikla pa može i da mi pozli. Ništa, odoh ja po pljuge al’ ne liftom, stepenicama! I nazad ću, makar do drugog sprata. U zdravom telu zdrav duh!

„Nasmejte se slučajnom prolazniku i dan će vam odmah biti lepši.“ Lako je njima da to napišu, ali pored mene upravo prolazi pandur i ako se nasmejem može svašta da bidne. Evo i razredne bivše, matematičarke. E njoj neću, makar mi život sav odjedared iščileo i mumificirala se kao faraon! Kad se setim samo kako mi je pičila neopravdane i tužakala me kevi što sam par puta zaboravila da dodjem na čas , dodje mi da je na’ranim suzavcem a ne osmeh da joj udelim! Šta da radim, koga da odaberem? Misliće da sam ludača neka a još mogu i batine da dobijem, ponedeljak je, pobogu! Eno jednog finog čike, sad ću da mu pokažem osmeh broj 3, onaj kad sam divna i prijatna i kad volim sve ljude.  Šta mu je? More, sram te bilo konju matori, mrš nazad na gerijatriju pa tamo nasrći, stoko jedna neiživljena! Brišem ovo s osmehom što i vama savetujem!

„Družite se s kućnim ljubimcima, to relaksira i oplemenjuje.“ Evo sad ću, samo da pokupim ostatke novih papuča koje su iskidali dok sam se ja smeškala kojekome. Bafi, Bagira, idemo u šetnju! Moreee, dolazi ovamo i uštekaj se u povodac pa da se medjusobno oplemenjujemo! Na sajtu je lepo pisalo da su to izrazito prvivrženi porodični psi što se odmah da primetiti po tome kako su mi isprljali jaknu dok sam pokušavala da ih naFatam, a kasnije sam provalila da mi je neko popio i limunadu. Nema veze, sve delimo, porodica je ćelija neka ili kako ono beše (ja mislim da su pre mislili na zatvorsku ćeliju ali tamo piše da nisu pa neka im bude). I baš je bilo lepo u šetnji , sem što su mi napravili još dva žulja jer su pokušavali da se otgnu s povoca kad je naišla ona zaprega i ona konjina navalila da rže ko da je djavole videla a ne terijere. A ono kad se baba dernjala da je bolje da šetam dete nego džukele, e to će da zažali kad joj svrnem popodne s Anakondom u pekaru, plakaće ona za terijerima! Povela bih ja svo troje, nego je gospoja u godinama pa me strah da je srce ne izda kad svi počnu da trče kao sumanuti i da urliču iz sveg glasa. I baš se osećam relaksirano, mogla bih da popijem nešto, na primer bromazepam.

„Bar jednom dnevno kažite svojim najdražima da ih volite, onako, bez razloga.“ E svašta. Pa naravno da ih volim bez razloga s obzirom na to kakvi su, ali ajde, ako psiholozi to preporučuju ko sam ja da protivrečim? I kad sam došla po Anakondu u balavište ja sam joj bar 3 puta rekla da je volim, bez obzira što sam je pola sata vijala po istom dok sam uspela da joj obujem jednu patiku i još pola sata provela vadeći kamenje i druge oštre predmete iz njenih džepova. E tu sam se baš zajebala, mala je odmah iskoristila situaciju da se žali na Deda Mraza koji je zaboravio da donese klizaljke i zahtevala da joj se odmah kupe, mada je 12 stepeni i snega nema ni u snu. A onda me odrala za još dve lutke pa sam rešila da od sad ljubav pokazujem poljupcima a da jezik držim za zubima dok nisu došli da nam plene nameštaj.

„Nadjite vremena samo za sebe i svakoga dana sebe častite nečim lepim.“ I evo mene u pola dva ujutru kako duvam u nalakirane nokte koji se ne suše već pola sata, s punom glavom viklera i punim ustima keksa. I častila sam sebe, neću ribati kupatilo, samo ću oprati posudje, pa na Fejs.

Treba se samo navići na lepe stvari, posle je sve lako;)

HEDONISTIČKI VODIČ KROZ FRIŽIDER I PMS

Kad god me je neko u poslednjih par nedelja pitao šta radim ja sam mu odgovorila da jedem. I ništa nisam slagala, majke mi. Šta drugo žena bez inspiracije a u PMS-u da radi, ajte molim vas? Otvorim frižider i pomislim „jaooo, sve neka sranja“, a onda napravim nebeske kombinacije koje bi postidele svakog kuvara koji iole drži do sebe. Puši ga Džejmi Olivere, možeš ti pola sveta da proputuješ i da gostuješ u 162 i po emisije nedeljno, ali ajde priznaj onako čovečanski da li si ikad na tanjir stavio ‘ladnu sarmu, iseckao je s par spretnih pokreta kašikom jer nema čistih noževa i onda prelio ajvarom s popusta u dragstoru? Pa onda izvukao preostala dva krastavca iz tegle , otresao ruku od sirćeta i spontano dohvatio majonez pa nacrtao smajlija odgore? Znam da nisi, to radimo samo mi gurmani zreli za psihijatriju.

Nije toliko bitno koje ćete sastojke kombinovati i da li ćete ih grejati ili ne, bitno je da se jede „iz ruke“ i to za kompjuterom.  Posle svakih par zalogaja obavezno je uvući dim cigarete duboko u pluća, a onda vratiti cigaretu u pepeljaru i oduvati s tastature pepeo jer je isti  neophodan začin svakog korisnika kompjutera koji nije nepušač što implicira da je pušač, logično. Ovako to otprilike izgleda:

Jao što sam gladna, izumreću! Da vidimo, sve neka sranja, ahaaaa, pirinač! To nije pirinač, to je sutlijaš u najavi! (Ubacim pirinač u džezvu s vrelom vodom, uključim plin spretno ko Hitler, promešam metalnom kašikom.) Da vidimo šta kaže….ijaoooo, pa nije valjda da je opet poskupela struja materimjebem! I šta je ovo, kakvi su to letovi za Varnu, mislim, ko još leti za Varnu a da nije pritisla krajnja nužda ili krajnja bahatost kad se lepo i jeftino može stići vozom… ma kakav je ovo blog, koje sranjeee, a vidi koliko pregleda buhahaha, ovaj narod je retardiran totalno…. ujbt mogla sam promešati ovaj pirinač pre nego se toliko srodi s džezvom da počnu jedno drugom da šalju subliminalne poruke. (Bacam kašiku na pranje i iskusno uzimam varjaču i dodajem još vode). Dobro je, uglavnom se odlepilo sve, a što nije neka mu je laka zemlja. Da vidimo gde je mleko….. jao, ima još samo malo, ništa, dodaću vode, aha neskvik, aštonebimoglo, da vidimo šta je Ana dobila u paketiću… ihaaa, gumene bombone, baš ono što ne volim, ali volim PEZ, uzeću 5 komada… uuups, pa sad kad se prosuo uzeću sve, k’o da će mala primetiti, a što jeste-jeste, sačuvaću joj zube od karijesa (sipam , posipam cimetom, nabijam unutra komadiće čokolade, suvo groždje, lešnike, med, još čokolade i kao fajnal tač još čokolade).

I kao što je Lav Tolstoj umeo da kaže, jebeš kuću u kojoj u pola 3 noću nema ništa slatko. Zato uvek pri ruci imajte petit keks (pakovanje od kile) koji se može umakati u sve živo i neživo tipa pekmeza, eurokrema, med, mleko, neskvik i sramotamedakažem, ali  sam jednom umakala i u paštetu a nisam bila trudna k’o što nisam ni sad, da ne bude zabune.

Onda kad sve to pojedem spičim jednu neskafu u mikrotalasnoj, popušim par pljuga uz nju i vidim ja prošlo već pola sata, sviće boktejebo a ništa nisam jela, želudac pred štrajkom. Daaaj ,nisam normalna, trebalo bi da pojedem zdrav, voćni obrok. Da viiidimooo…. Hasan seckati, pa kaže:banana, mandarina, grejp, suvo groždje, kolut ananasa preostao od prekjuče, zaboravljen u konzervi, badem, malo meda, mnoooogo eurokrema od gore i onda zabodem još 4 plazma keksa u sve to da imam sočim da jedem onaj eurokrem a ne da mi curi kroz viljušku… u stvari staviću još jedan, da bude neparan broj. Preostali keks iz kutije strateški prinesem računaru jer podsvesno znam da će mi zatrebati uskoro a ne mogu svaki čas da ustajem kao kaskader neki kad se svašta zanimljivo dešava na Fejsu i kad treba da odgovorim na bar pola prajvat poruka što je otprilike 25 komada u proseku za jutro. Boktejebo al’ sam malo plaćena za ovu šljaku! Takoreći volontiram džabe, što bi rekla moja pokojna baba Marija, velika kraljica i nosilac raznih šarenih haljina i veselih osmeha. E baba, baba, da si tu sad bi sto posto pala pita s krompirom ili bar neke kiflice, eto, ko me jebe što nikad nisam naučila ko svet da kuvam nego sam mislila da će bakuta da živi ko starac Fočo u paketu s Metuzalemom. Ali baba me zajebala i umrla, a ja se hraniti moram, stoga ću da pošaljem Anu po burek dole u pekaru a za to vreme ja ću da zakucam kod komšije, ubij me sad ako znam kako se zove, ali dobro otvara tegle jer ovu teglu ko da su superlepkom zalepili, mamuimjebem sadističku, pa se osećam ko onaj lik na pustom ostrvu što ima konzervu a nema otvarač. 

E sad, apropo obroka, bitno je da je raznovrstan, zdrav i balansiran. Na primer, kupim jedan burek sa sirom a drugi s mesom, pa svaki prepolovim tako da i Ana i ja dobijemo po pola od svakog, sipam Balans jogurt u šolje ili ako su sve u sudoperi može i u čaše, a kad je baš frka može i iz flaše.  To kad pojedemo tek onda jedemo i nešto slatko, ali umereno, da ne pokvarimo ručak. Recimo podelimo Milku od 100 grama pa onda podelimo i kesicu mentol bombona, jer mentol ubija volju za cigaretama (da odmah raščistimo-lažu). Daj brzo još jednu neskafu pa idemo napolje da prošetamo i potrošimo kalorije. E, ovde na ćošku prodaju fornete, dajte mi molim vas 200 slanih i 200g slatkih , znate moja ćerka baš mnogo jede jer je hiperaktivna i raste. Jednom rukom plaćam a drugom već hvatam jedan s duplim sirom, ne , neću jesti nego moram da probam da nije pokvareno, da mi se dete nedajbože ne otruje. Njamiiii, uzeću još par komada, ona ionako ne može sve sama a i ne valja  da se goji, to je posle teško skinuti u PM! Ma kakvo crno igralište te spopalo dete moje, tamo možeš samo upalu jajnika dobiti na ‘ladnoj ljuljašKi , nego ajmo u poslastičarnicu, unutra je toplo, a imaju krempite prste da poližeš. Krempite se obavezno zalivaju limunadom, jer je organizmu potreban vitamin C i ta ostala sranja kakolisevećzovu, tako da je ovo bio još jedan izbalansiran i zdrav obrok. Joj, ajmo kući, taman možemo usput da opalimo po jednoj kesi kokica da preživimo nekako do ručka, a i da stignemo pre tate jer je rekao da će doneti klopu iz „Tri ćevapa.“ Ne valja roštilj kad se ohladi, to svako zna!

P.S. Ovim putem pozdravljam svog druga Aljošu ratničkim pozdravom uz specifičan pokret rukom koji uključuje samo jedan, najduži prst i poručujem mu da sam ispunila jednu trećinu opklade(za one koji ne znaju,popušila sam opkladu i za kaznu moram da napišem 3 teksta u formi bloga). Takodje mu poručujem da sam pojela sav ratluk iz Turske koji smo dobili na poklon i trebalo je da ga podelimo i dok sam jela mislila sam na njega a posebno na njegovu facu kad sazna da nema više ni pite što mu je po meni poslala baba. Dovidjenjaprijatno;)