RAŠIRI NOGE I REĆI ĆU TI KO SI

Stiže leto a s njim i novi modni trendovi. Možeš ti da budeš pametna k’o Ajnštajn, dobra kao ‘lebac ili zanimljiva k’o geografija, od tog posla nema ništa, to će primetiti samo tvoja keva i to ako imaš sreće. Kozmetička industrija kaže da nikada nisi dovoljno lepa i poželjna ako ne spiskaš sav novac koji imaš na sijaset novih tretmana koji su smišljeni zimus, u trenucima dokolice. Sneg veje, stis’o minus, a onaj kozmetički inovator nije išao na skijanje niti sedeo skrštenih ruku, nego je prokletinja smišljala novu golgotu za moderne žeMskinje, koje ne žele da sede skrštenih nogu.

Elem, najnoviji modni krik jeste šminka za intimnu regiju, da prostite.

Dobro ste čule drage dame, stigla je šminka za životnu sredinu, onu smeštenu ispod donjeg dela stomaka. Kada dotičnu regiju očistite od korova, tu su puderi, rumenila, izbeljivači, a sve u zavisnosti od toga da li želite da vaša „mala“ izgleda kao Frankenštajnova nevesta ili kao seoska lepotica. Kolekcija specijalno dizajnirane krečane bi bez problema mogla da nosi naziv Pizdeleene, mada „Možda je rođena s tim“ nekako ne bi bio adekvatan slogan, jer sigurno nije rođena s pudrijerom ili vrećom brašna između prepona. Već vidim reklame na bilbordima, u autobusima i naravno, na internetu: „ Kako se ono zvaše šminka koju koristi tvoja kuma? Na vrh mi je jezika…“ Nadam se da se proizvođači neće zaustaviti ovde, i da će uskoro pojaviti i neki lajneri za uterus, maskare za jajovod, veštačke trepavice za jajnike i nemojmo zaboraviti na specijalno dizajnirani karmin, sve za doslovni bebi dol’, ako  me razumete.

Nemojte mi reći da već ne možete da zamislite sebe na nekom sastanku ili skupu, kako se kulturno udaljavate od stola uz reči: „Izvinite me, samo da napuderišem nos i popravim ribi karmin.“ Ukoliko dođe i do intimnih trenutaka, skidanje veša će biti propraćeno divnom dimnom puderastom zavesom, nešto nalik trešenju jorgana sa bakinog stoletnog kanabeta.

Ako mislite da je ovaj novi modni detalj samo još jedna glupost u nizu, smatrajte da niste dobro prošli na kvizu. Ovi proizvodi će sa sobom povući i mnoge druge proizvodnje, kao i otvaranje novih radnih mesta i stvaranje novih profesija. Zamislite samo – neseser za intimnu šminku, torbe i tašne sa dodatnim pregradama za iste, profesionalni intimni šminkeri (mindžer/ka), centri za intimno šminkanje i relaksaciju. Posle frizera odmah pravac kod Stojana (nešto mi govori da bi nekom Stojanu stajala ovakva profesija), raširite se kao kod ginekologa i kažete „Stojane, napravi mi Joksimovića!“ Ili „Stojane, da mi štuka bude upadljiva kao oči Maje Nikolić!“ ili ono što Stojan neće želeti da čuje za vreme letnjih žega „Stojane, daj je spremi za pohovanje, znojim se ko Nadal u drugom setu!“. Sve u zavisnosti koliko naslaga pudera želite da imate, naravno. Uz to, kupovina rođendanskih poklona je sada postala mnogo lakša, a vašu drugaricu će sigurno obradovati nova kolekcija Picolicina nijanse virdžin roze. O ginekologu da i ne govorimo.

Šminka je tu, zato nemojmo zaboraviti i na nakit. Ne, pirsinzi su pali u zaborav kao i Krkobabić. Možda minđuše u obliku tiganja, da mu odmah stavite do znanja da ne vodite samo računa o svom izgledu, već i da ste vrsna domaćica. Ili možda neki prikladni zvekir, da može da kuca dva puta. Ako ni maskaru ne uspe da razmaže, onda će znati da je dvojka. Kako god, najbitnije je da je sve vodootporno, kao što već i same znate.

Nova industrijska revolucija kuca na vrata. Osim novih poslova, proizvoda, tu je još dodatnih sat vremena reklama – prašak, ulošci, prostata, glavobolja, Picolicin, čips, osveživač, Picolicin, maskara, parfem, dezadorans, Picolicin. Ukratko – ubijanje od para. Iskreno se nadam da se ova industrijska revolucija neće završiti samo ovim kozmetičkim prevratom. Da sam ja onaj inovator, predložila bih i neke Me Dol’ žvake s aromom rosnih livada i košenog sena. Pravljenje balona će u početku biti prepreka, ali ne ona nesavladiva. Vežba čuda čini! U skorijoj budućnosti možemo očekivati i takmičenje u duvanju ovih balona, spram čije posećenosti bi Olimpijada izgledala kao koncert Jelene Karleuše. Što, šta fali? Kegelove vežbe još nikad nisu bile ovako zanimljive i delotvorne, složićete se.

Sad znate zbog čega je kozmetička industrija najvažnija grana industrije ikada- ko bi vas drugi učio da poštujete sebe kao ljudsko biće? I ne samo to. Pošto su vas naučili da lepota dolazi iznutra ali da je jako bitno da oderete sebi kožu za paštetu i isprobate sve njihove proizvode, sada su otišli korak dalje i rešili da vas nauče da prigrlite svoju ljubimicu. Do sada su drugi razmišljali o njoj, od danas možete i vi!

A sad me izvinite, moram da pročešljam imenik i proverim da slučajno nemam nekog Stojana u kontaktima. I da ga blokiram. I da spalim televizor, a daljinski zakopam u dno vulkana, za svaki slučaj.

ONO KAD IZABEREŠ POGREŠNU BAJKU

Neko je jednom mudro zaključio da je čišćenje kuće u kojoj žive deca podjednako delotvorno kao čišćenje snega dok još uvek pada. Da to ne mora da bude baš tako pročitala sam na netu. Stručnjaci savetuju da decu treba da naučimo da nam pomažu tako što ćemo sve pretvoriti u igru.

Život u velikom stanu s dva psa, sedmogodišnjim detetom i suprugom koji još uvek ne zna gde mu stoje čarape pretvorio me je u spremačicu bez plate. Zato sam rešila da zeznem Anu, jer je ona najnaivnija, da mi pomaže još više.

– Mama, hajde da igramo tablić! Ja sam odličan matematičar, tako je rekla učiteljica!

– Meni je to dosadilo, pravo da ti kažem. Da probamo jednu novu igru?

– Može!

– Evo, ti ćeš biti Pepeljuga!

– Juhuuuuu! A ti, dobra vila?

– Jokbre, ja sam zla maćeha koja ti naređuje!

Pre nego što je mala plavuša ukapirala moju podlu nameru, pozvala sam je u sobu da je uredim. Stavila sam joj kecelju, vezala maramu, uplela pletenicu i dala joj metlicu.

– Pepeljugo, slušaj ‘vamo! Ja sad idem u radnju da kupim neke sitnice za bal i dok se vratim hoću da se ova kuhinja blista, ščula?

– Hoću i ja na bal!

– Ako hoćeš da ideš na bal, dok se ne vratim pokupi sve što si pobacala! Počisti stiropor koji si namrvila u kujni, kasnije spremi svoju sobu da ne lomimo vratove preko kocki i kad sve završiš, nahrani pse. Ako sve uradiš kako treba, možda ću te povesti sa sobom u kafić. Htedoh reći, na bal.

– I daćeš mi lepu haljinu i tvoj rajf s biserčićima?

– Još ću i kolače da ti napravim!

Bingo! Ana je odjurila u kuhinju i zatvorila vrata za sobom, a ja sam otišla u poštu da predam paket, zadovoljno se smeškajući. Sama sebi sam čestitala na dovitljivosti. Ovu foru ima da prodam svim drugaricama, u bronzi će da me izliju!

Posle obavljenog posla u pošti svratila sam da kupim Ani ogrlicu, da je nagradim za dobro obavljen posao, pa požurila kući da uživam u plodovima novootkrivene vaspitne metode.

Ana je sedela za računarom udubljena u igricu, na glavi je nosila moj rajf s biserčićima. Nezainteresovano mi je mahnula dok sam ulazila:

– Ćao, mama!

– Zašto sediš tu, nećeš da se igraš više?

– Sve je pospremljeno!

– Kako je to moguće kad sam bila odsutna samo pola sata? Ko ti je pomogao, miševi ili ptičice? – dobacih sarkastično.

– Dobra vila!

Utom iz kuhinje izroni moja keva, sva zajapurena od ribanja:

– Ko je prosuo onaj stiropor po kuhinji i zašto kerovima dajete bombone?!

– Kakve bombone?

– Raznobojne, M&M!

– Ana, zašto si psima dala bombone? Odlazi u svoju sobu i pospremi je odmah ako već nisi!

Ana lenjo ustade i posle pola minuta se začu sumnjiva lomljava iz sobe. Kad sam se popela na sprat i otvorila vrata, sve je bilo na svom mestu.

– Srce mamino vredno, dođi da te mama poljubi!

– Je l’ sad mogu na bal?

– Možeš, kupila sam ti ogrlicu da budeš najlepša tamo. Samo da nađemo neku haljinu…

– Ne treba, mamice, mogu ja i ovako!

U trenutku kad sam otvorila orman, na mene se obrušila kamara garderobe, a jedna vešalica mi je skoro izbila oko.

– Spremala si, a? Šteta, mogla si sa mnom da ideš na bal, a ovako ćeš ostati da spremaš sobu i da vežbaš matematiku…

Ana pokuša neopaženo da zgrabi novu ogrlicu, međutim, ona se rasprsnu i šarene kuglice se rasuše po celoj sobi.

– …i da pokupiš sve do jedne kuglice s tepiha dok se ja ne vratim!

– Ti si zla maćeha!

– Možda, ali ja svoju majku nisam lagala. Idem dole da popijem kafu s dobrom vilom, pa ću doći da proverim kako napreduje pos’o.

Pola sata kasnije, provirila sam kroz ključaonicu. Ana se valjala po podu s psom, sva garderoba je i dalje bila razbacana a kuglice su se presijavale po teget tepihu. Naglo otvorih vrata:

– Vidim, radovi napreduju – primetih sarkastično. – Zašto nisi ni počela sa spremanjem?

Ana me šeretski pogleda i namignu mi:

– Čekam miševe da mi pomognu, kao u bajci.

Odmahnula sam glavom nezadovoljno i počela da spremam onaj neviđen krš, kad se oglasi zvono. Ana se zajuri na vrata i skoči u zagrljaj svom tati koji se upravo vratio s posla.

– Tata, kako si, kako je bilo na poslu? Mama i ja se igramo!

– Evo, samo da malo dođem sebi pa ću se i ja igrati s vama. A čega se igrate?

– Igramo se bajki, mama je Pepeljuga!

Tako mi i treba kad sam izabrala pogrešnu bajku. Sledeći put ću da budem Uspavana lepotica!

OKUPIMO SE POD ŠLJIVOM

Neplodna – sterilna, jalova, nesposobna za rađanje, bezdetna, zakržljala, u narodu poznata kao šuplja tikva.

Jalov brak – brak bez dece, neplodan brak, neostvaren brak, nekrunisan detetom…. (dopuniti po slobodnom izboru i ličnom nahođenju, budite kreativni).

…

„Al’ je ovo neka svadba čudna, prva mlada koja nije trudna.“ Tom su me pesmom počastili Cigani i ne znajući urekli me. Uroku se pridružila matičarka, baba neprijatnog izgleda, stava i glasa koja je konstatovala da sam joj prva ili druga mlada ove godine koja se ne udaje sa stomakom do zuba. Što bi rekao naš narod, udala sam se „na prazan stomak“. Avgust mesec, da ne zaboravim. Mesec broj osam. Rimujem.

Ne kaže naš narod uzalud da je to „blagosloveno stanje.“ Doduše, znam mnoge trudnice koje se s tim nikako ne bi složile, ali meni se taj izraz tada činio sasvim odgovarajućim. „Šta ti znaš, ti nisi ljuljala, ti nisi ustajala noću, dojila, ti nisi devet meseci provela povraćajući, ti nisi…“. Da, ja nisam. Ja sam JALOVA. Moja utroba je prazna i alergična na decu. Nizašta nisam. Bravo za vas, majke koje je  rođenje deteta toliko oplemenilo kao ljudska bića da ste, eto, odlučile da me počastite svim tim epitetima. Bravo za vas kojima se oplođena jajna ćelija raspojasala od sreće što je u vašoj neprocenjivoj utrobi, te je iz nje izraslo čudesno malo stvorenje.

I tako sam ja išla na rođendane vaših malih stvorenja, blistajući od sreće kad mi se neko od njih nasmeši ili obrati. Oplakala svaki osmi mart jer sam želela poklone koje ste vi dobijali i bacali u smeće istog dana. Saginjala glavu kad su se raspitivali koliko dece imam. „Znate, mi to zbog paketića.“ Hvala, ni ove godine me nema na spisku, ali hvala što ste ipak pitali. Deda Mraze, ne skreći sa staze. Samo piči.

Ja sam ona kojoj ste dovikivali preko ulice: “Što ne šetaš dete nego to pašče?!“ Ja sam kereća mama.

Tu sam da čuvam vaše bebe kad nema ko. Da trčim u apoteke po pelene koje ste, eto, zaboravili. Da podučavam vašu decu padežima, kad već pelene ne umem da menjam. Ja sam tu da im objašnjavam šta rade pčele i cvetići. Svačija tetka, ničija mama. I tako deset godina.

Nema tužnijih mesta od bolničkih soba u kojima pokušavate da saznate šta s vama nije u redu. Gde žene kao ja podnose bol, poniženja, sve to dobrovoljno. Ipak, najveća bol je bol neizvesnosti. Mnoge od nas se nikada ne ostvare kao majke. Mnoge zbog toga upropaste svoj život, brak, prijateljstva. Gojimo se od hormonskih injekcija koje često dajemo same sebi. Seku nas, tranžiraju, prave eksperimente. Trpimo, ćutimo, stidimo se. Dobijamo rak. Odbacuju nas oni na koje smo mislile da možemo uvek računati. Dobijamo ogromne račune za to, račune koje otplaćujemo godinama, kredite koje otplaćujemo zauvek. Sanjamo male devojčice s plavim očima koje nam se obraćaju s „mama“. Iz bolnica izlazimo na sporedna vrata, ako možemo, da se ne sudarimo s majkama i bebama po koje je neko došao i doneo im korpe s cvećem. Da suzama ne kvarimo osmehe. Nemate vi pojma.

Onda nas se država seti, jer statistike kažu da je svaki šesti par u Srbiji neplodan. Kažu da je procenat muškog steriliteta 35-40%, procenat ženskog otprilike isti, sve ostalo je sterilitet NEPOZNATOG POREKLA. Marfijev zakon, ja spadam u to sranje nepoznatog porekla. Kako god bilo, u Srbiji je za sterilitet uvek kriva žena. Šta ima muško da se kontroliše, pregleda?! Diže mi se, to je znak da nisam sterilan. Svi iz moje familije imaju decu = nisam sterilan. Ti si sterilna = nisam sterilan.

Dakle, u Srbiji je za belu kugu kriva žena. Sterilna žena. Jalovica. Bezdetnica. Greška prirode.

To što nauka tvrdi da su krivi stres, hormonske promene, bolesti, zračenja, što su razlozi neistraženi do kraja, sve to nije bitno. Najverovatnije je da ste vi zla bezosećajna kučka koja se zamerila Bogu tako što je gajila nokte umesto decu, nije se dovoljno molila, pila je nes kafe s mlekom kad je post i nije bila dovoljno pokorna muškarcu. Biće da je to stvar promiskuiteta, jer vas verovatno nije kresnuo samo onaj ko je žurio na autobus. Da ste vi lepo rodile s dvadeset, a ne gubile vreme na školovanje, posao i ostale gluposti, vama bi već odavno zakmečalo. Crkva daje blagoslov muškarcu koji otera bezdetnicu da bi se oženio NORMALNOM , zdravorađajućom ženom. Treba li da nastavim?

Nisam rasplodna krava. Udala sam se iz ljubavi. Lečila se 10 godina, iz ljubavi. Nisam uspela. Na kraju sam usvojila devojčicu koja je sunce moga neba i zove se Ana. Usvojila je, a ona je usvojila mene. Sad sam Anina mama. Srbijo, crkni.

Ovaj tekst je posvećen svim onim neljudima koji su doprineli da se ukine besplatna vantelesna oplodnja, koja ionako nije bila besplatna, sem na papiru. Ipak, svakako je bila jeftinija od lečenja u privatnim klinikama, gde će vas to neobično zadovoljstvo koštati par hiljada eura, za svaki pokušaj, bio uspešan ili ne. Prosek uspešnosti u svetu je 25%. U našim klinikama se mahalo uspesima besplatnih vantelesnih oplodnji ispred nosa nas koji znamo pravu istinu, nabudženim, ogromnim ciframa. Laži. Spinovanja. Izborne kampanje. Sve preko leđa nas i naše dece, stvarne ili zamišljene. U zemlji koja se sve više suočava s belom kugom i koja je po stopi nataliteta poslednja u Evropi, procenat onih koji pate od steriliteta se povećava iz dana u dan.  Sada možemo samo da sednemo pod onu šljivu i čekamo da nestanemo kao nacija, kad već nismo zablistali kao LJUDI. Evo vam moj glas, svima, u vidu srednjeg prsta visoko podignutog u vazduh. Evo vam ga NA.

I dok se deca bacaju po kontejnerima i ostavljaju u kesama okačenim na drvo, Srbija ima problem s natalitetom, ali ne i s abortusima. To se uredno naplaćuje, ne čeka se dugo i ne pravi se velik problem oko toga. Broj neželjenih trudnoća je u porastu. Ne staje se u kraj tome ni edukacijom. Stidljivo je provirilo seksualno obrazovanje na tren, ali su Srbi brže-bolje prekrili oči svojoj deci i usprotivili se tolikoj prostoti i blasfemiji. Držimo se veronauke. Problem nastaje onda kad želite decu. Ako niste opljačkali banku, osnovali stranku ili nemate neku bogatu babu iz Amerike koja vas se setila na samrti i ostavila vam ogromno nasledstvo, velika je verovatnoća da ćete ostati nerotkinje. Jalovice.

To može biti velik problem. Ali, nije na nama da bistrimo politiku i guramo nos gde mu mesto nije.

Ručak se neće sam skuvati.

Originalni tekst možete pogledati ovde.

NO SLEEP

Legla sa sovama, ustala s petlovima (u stvari me probudio zvuk zavijajućeg turbo folka, po slobodnoj proceni bih rekla da je to Karleuša, pa bih radije upotrebila izraz „ustala s kokoškama“), umila se, pogledala u ogledalo, prestravila, uskočila na tuširanje, pogledala u ogledalo, prestravila. Podočnjaci k’o koševi, frizura dostojna Meduze, sve u svemu, kao da su se za moj stajling pobrinule pobesnele mačke na ekstaziju.

Kafa, laptop, pljuga, sat vremena skrolovanja, trolovanja, poslovnih dogovora, razbuđivanja, prekidan konstantnom zvonjavom telefona i dranjem na pse koji su mi uništili puzavicu u ćošku, sistematski. Pasu ko krave, božemesakloni. Konačno sam ih izvela u šetnju posle koje se uvek osećam osveženo kao posle posete srednjevekovnoj teretani sa svim onim spravama za mučenje, s akcentom na onu što vas razvlači, jer moji psi uvek vuku svako na svoju stranu, k’o glasači jebote.

Potom sam se sat vremena uveseljavala bezuspešno pokušavajući da dobijem nekog iz Toplane, da im čestitam Novu godinu i tako to. Ona teta s mašine nije bila raspoložena za razgovor, mora da je bila u nekom žešćem spidu, jer od toliko kafa čovek mora da odlepi, samo je ponavljala „sačekajte prvog slobodnog operatera“. Onda sam lukavo nazvala drugu službu koja me je prebacila trećoj, pa četvrtoj, na kraju sam se slatko ispričala s portirom kome sam uručila sve čestitke jer je bio naivan pa se javio na telefon. Dirnut tolikom pažnjom, konačno me prebacio gde treba i slučajno je neko bio na radnom mestu pa sam obavila stvar. Skidanje veša, pozdrav usisivaču i krpama, vađenje lutaka i lopti iz čeljusti pasa, maženje, druga pljuga. Polusatno vežbanje koje se pretvorilo u petnaestominutno jer sam lenja buba i mrzim fitness.

S obzirom da me se dojmio prijatan razgovor s radnicama u Toplani, sedoh za računar s namerom da napišem blog o tome, ali sam posle prvog pasusa shvatila da zaista mnogo psujem i da je bolje da tu temu ostavim za neki drugi dan, kad mi se smanji ovaj ubilački nagon. Pisaću o nečem drugom, dosta je ljudima crne hronike a bogami dosta je i meni.

Zatim sam pobegla iz stana u obližnji kafe da se iskukam drugarici i usput obavila još dva prijatna i jedan neprijatan telefonski razgovor, pomogla nekoj babi da odnese torbe s pijace do stana, izašla napolje s punim džepovima bombona koje sam pojela jer sam se osećala kao da imam pet godina i bilo mi je smešno i krajnje simpatično to što mi ih je baka bukvalno strpala u džepove. Potom radna akcija u vidu slaganja ormara u kojem se živ čovek ne bi snašao ni s kompasom, pa dnevno sređivanje Aninih fioka naspram kojih je moj ormar izgledao kao vojnički krevet. Samo ću reći da je ona sklona kreativnom neredu. To se tako kaže, a u stvari je to kombinacija Hirošime i Nagasakija, bez da preterujem.

Tu sam se setila da bih mogla da pojedem nešto, uzela pomorandžu, ali sam se uplašila da ću nedajbože da oslabim, pa sam pojela i dva sendviča. Onda sam toliko mrzela sebe i svoj nikakav karakter te sam pojela i čokoladu, da se utešim.

Otrčala u dnevnu nabavku namirnica, skoknula do biblioteke da vrnem knjige i uzmem druge, prelistavala ih usput i izbegla na volšeban način iznenadnu smrt gaženjem prilikom prelaska biciklističke staze. I onda kažu, opasno je telefonirati, a niko ne pominje opasnost od čitanja.

Posle prijatnog ćaskanja s majkom i ubeđivanja iste da zaista nosim potkošulju i da nije promaja u stanu, sela sam i dovršila blog. To se samo tako kaže, jer tekst njakam po ceo dan, a kad imam više komada, što uglavnom i imam, pišem ih naizmenično, pa udarim orgazmičnu završnicu svih odjednom oko 4 ujutru, jer tad shvatim da je bilo dosta i da je čak i mom vampirskom organizmu potrebno malo sna.

Pokupim Anu iz balavišta, malo bleja, malo igralište, malo drugi deo nabavke jer sam shvatila da sam zaboravila pola namirnica, pošto sam skot i nikada ništa ne zapisujem. Potom drljanje po kujni, povremeno spaljivanje iste jer me prekida konstanta zvonjava telefona i posete drugara, skidanje Ane s kuhinjskog šanka u pokušaju da dohvati diskobol, preskakanje pasa u kojem sam već iskusna jer me u stopu prate po gajbi otkad su se ispilili. Ručak, pozdrav suđu, ponovni pozdrav računaru s povremenim osvrtom na pisanje bloga prekinutim s tri partije „Ne ljuti se čoveče“, popizd jer nas je Ana razbila u sve tri, dolazak dragih prijatelja. Onda ponovno istrčavanjje Ane i pasa, posle kojeg sam u liftu otkrila da sam išarana po faci zelenim flomasterom pa mi je postalo jasno zašto me je komšija onako gledao dok sam otključavala vrata zgrade s kesom u zubima i rukama punim kerova i deteta. Šta ću kad mi je dete umetnik i voli da me grli dok crta.

Istovar deteta u obližnju rođendaonicu gde će provesti dva sata. Za to vreme odlazim na poslovni razgovor s nadom da sam oprala sav onaj flomaster i da mi nije sjebala majicu od čokolade dok sam je vodila tamo. Prijatan razgovor i efektna završnica u vidu mog lansiranja sa stolice kad sam ukapirala da je rođendan pri kraju i da moram galopom po dete.

Večera, kupanje deteta, bajka za laku noć koju redovno izmišljam jer mi idu na ganglije sve one bajke koje smo prošli već sto puta, kupanje mene, odlazak u grad da se vidim s nekim društvom. Povratak oko 1, pisanje bloga i drndanje Fejsa do četiri, odgovaranje na glupa pitanja poput „da li ti ikad spavaš?“ i ostale bisere ljudi koji ne shvataju da je to moj posao, u krajnjoj liniji, jer nemamo svi sreću da radimo posao koji ima ograničeno radno vreme ili slobodan dan. Širenje veša koji se prao u međuvremenu jer je noću jeftinija struja. Prijatni ljudi na Internetu koji su mi u neku ruku familija, bar neki od njih. Mnogi. Skoro svi, kad bolje razmislim 🙂

A vi, kako ste? 😉

Running from the nightmare
In the middle of the road
Hell’s no place for sleeping
In a world beyond control

MRZIM NARODNJAKE!

Većina nas gaji u sebi neki potmuli, pritajen strah, drugima ponekad bizaran, čudan i neobjašnjiv, ali nama samima vrlo realan. U periodu kad postanemo roditelji ponekad ti strahovi kulminiraju i postaju brojniji. Neko brine o zdravlju deteta i vugli ga po lekarima za svaku sitnicu, drugi strahuju od ratova i ostalih pošasti. Čitala sam ja o fobijama, proučavala ih. Kad sam videla da postoji jedna koja označava strah od dugačkih reči i provalila da se zove HIPPOPOTOMONSTROSESQUIPEDALIOPHOBIA, odustala sam od daljeg istraživanja jer mi je to bio apsolutni pobednik. Oni koji su fobiji dali takav naziv su se otvoreno zajebavali s delom populacije koji tu fobiju ima, a potrudili su se da je uvale i ostalima, očigledno.

Da ne dužim, jedan od mojih najvećih strahova tokom odgajanja Anakonde beše da mi dete ne zavoli narodnjake.

Slušala je ona dečju muziku, nije da nije. Ali, budimo realni, ko još može da izdrži „Ćihu-ćihu-ćihuhu“ pedeset puta uzastopno a da ne uzme tupu kašiku i počne da se piči njom po aorti?! Psovala sam i Ivu i voz i Branka Kockicu u paketu i rešila da moram nešto da promenim dok nisam završila u Lazi. I tako, CD-i s dečjom mjuzikom su volšebno nestajali, dok su njihovo mesto zauzimali novi.

Posledica svega bila je ta da je prvi stih koji je Ana otpevala bio „Ona radi u rudniku, život joj nije lak, zato ne voli, ne voli muziku, ona voli ritam jak.“ Nikada neću zaboraviti njeno prvo vađenje krvi za vreme koga se junački držala i pevala pesmu „Jače manijače.“ To je zvučalo toliko komično na bebećem jeziku da je onaj mučenik od laboranta jedva uspeo da izvadi detetu krv jer se tresao u pokušaju da ne umre od smeha.

– „Mama, vi baš ne volite dečju muziku, a?“, ponavljao je kroz smeh, a mene je ubijao blam.

Onda je zagotivila Boni Em, Nirvanu, šarala je kroz žanrove majstorski. Najsmešniji od svega je bio njen izgovor engleskih reči i ozbiljnost s kojom ih je izgovarala, potpuno sigurna da ne greši. Nekad bih je ispravljala, nekad ne, toliko je to bilo komično na neki divan način.

Nekako u to vreme se zaljubila u „BitlEse.“ To nije umela da izgovori nikako (iz ove perspektive mi se čini da je to radila namerno), ma koliko ja ponavljala.

– „Mama, kako bube mogu da pevaju?“, iščuđavala se Ana.

– „Sad će mama da ti objasni, paz’ ovamo!“

Slike na Google-u su se smenjivale jedna za drugom. Naletela je na sliku Džona Lenona. On joj se najviše dopao. Duga kosa, đozle, onaj blaženi izraz lica. Smatrala je da je on najdivnije biće i počela da traži da joj puštamo isključivo Bitlse. Priznajem da mi to uopšte nije padalo teško, naprotiv! Prokleti „Ivin voz“ je postao prošlost!

U jednoj šetnji tako naletesmo na popa. Bio je obučen u crnu mantiju i onako bradat i neobičan zaokupio Aninu pažnju.

– „Mamaaa, vidi, Deda Mraz u crnini! Neko mu je umro?“

– „To nije Deda, to je sveštenik, radi u crkvi“, zakikotala sam se.

– „Šta on tamo radi?“

– „Radi posao za koji je plaćen, moli se Bogu, šta ja znam.“

– „Ali mama, Bog ne postoji!“

Tu rečenicu je izgovorila upravo kad smo se mimoilazile s sveštenikom. On zastade, pogleda nas obe mrko i podozrivo reče:

– „Je l’ te to mama slagala?! Deda Mraz ne postoji, Bog postoji.“

Pritisak mi se digao u sekundi. On će moje dete da truje protiv mene! Pre nego što sam uspela da odreagujem, Ana viknu:

– „Moja mama nikad ne laže! Ti lažeš!“

Ne da se mala. Deda Mraz da ne postoji?! Bila, videla, primila paketić, slikala se u krilu.

– „Ako čika tvrdi da Bog postoji neka ti ga pokaže“, lukavo odvratih, uzdržavajući se da ne prasnem.

Sveštenik se nije dao zbuniti. Izvuče neku knjigu u kojoj su se, normalno, nalazile slike raznih svetaca i prstom pokaza na jednu na kojoj je bio Isus: „Evo, pogledaj!“

Ana prevrnu očima: “Ala lažeš! Pa to je onaj iz BitlEsa!“

NERVNI SLOM JE OSNOVNO LJUDSKO PRAVO

Ustajem, umivam se. Grabim kutiju s nes kafom i sipam iz nje iskusno dozu u šolju, dolivam vodu iz česme i prst mleka i sedam za prokleti kompjuter da tražim posao.

Traženje posla u Srbiji ako nemate veze i novac može biti veoma slično jurišanju na vetrenjače. Ponuda je očajna, kao kad ste okoreli mesojed a prinuđeni ste da kupujete u radnji u kojoj prodaju isključivo vegetarijansku hranu. Sem što je radnja loše snabdevena , ona je i skupa a prodavci su neotesani, neljubazni i nadobudni. I tako, jedno vreme kupujete tu, a onda shvatite da sve to nema smisla i da morate da menjate nešto. Da menjate SVE i da povratite izgubljeno samopoštovanje.

Beskrajno javljanje na konkurse za poslove koje nikada niste ni pomislili da ćete raditi, poslove koje mrzite i pre nego što ih dobijete, ljude koji vas tretiraju kao smeće. Guglaj samo. Javljaj se na sve konkurse, nudi se svima, kao roba. Šalji prokleti CV, šalji ih samo u nedogled, kvantitet rađa kvalitet. Ćuti. Trpi.

Možda je problem u meni, možda nisam dovoljno dobra, dovoljno pokorna, možda nisam dovoljno glineni golub, nisam dovoljno puta ostajala prekovremeno, nisam dovoljno pritiska izdržala, daj još, mogu ja još, jaka sam. E ne’š kolega!

I tako, osvanulo je jutro kad sam rešila da nešto promenim. Nisam tačno znala šta i kako ću to da izvedem, ali sam jednostavno rešila da je DOSTA. Sela sam za kompjuter i počela da menjam sadržaj svog CV-a:

„Završila to i to uspešno,znam da radim ovo i ono, radila tu i tu, toliko i toliko. Prestala da radim kad su firme pukle ili kada sam ja pukla. Uvek je u pitanju bilo nešto od ta dva. Nisam više sposobna za rad pod pritiskom sem ako je početna plata 5000 eura. U slučaju da nemate te pare angažujte ekspres lonac, on radi pod pritiskom i ne buni se. Kad nisam pod pritiskom tada sam najproduktivnija, kad me radno okruženje pozitivno stimuliše u stanju sam da napravim čudo. Ako imate nameru da me svakodnevno gazite, odugovlačite s plaćanjem i ne poštujete me kao čoveka i radnika predlažem da me zaobiđete u širokom luku. Da, majka sam, imam dete, ako vam je to problem i ne pomišljajte da me angažujete. Neću da ostajem prekovremeno ako mi to nije plaćeno kako valja, neću da radim bez slobodnog dana jer sam ljudsko biće a ne robot.  To koliko sam navikla da zarađujem, šta od imovine posedujem, da li sam član neke političke partije, kulturno-umetničkog društva i šta sam u horoskopu nije vaša briga. Ako imate običaj da se udvarate i hvatate zaposlenike za dupe znajte da ja imam običaj da bezobraznike šutam nogom u jaja. Više puta, iz sve snage. Vredna sam, vrlo odgovorna, poštujem rokove, nisam glupa i imam radne navike. Neki bi me nazvali nekonvencionalnom osobom, ali sam poštena, volim da radim i neću krasti vaš dragoceni novac. Ali ću burno da reagujem ako shvatim da ga vi kradete od mene. I da ne zaboravim, kad pogledate ovaj moj CV i eventualno rešite da me kontaktirate budite ljubazni pa pošaljite par reči o sebi i poslu koji mi nudite jer postoji mogućnost da ja NE ŽELIM DA RADIM ZA VAS. Hvala unapred.“

Na ovakav oglas mi se javilo desetak ljudi. Troje me je napljuvalo do koske i poželelo mi je da crknem. Ostali su bili ljudi koji su bili oduševljeni otporom prema konformizmu koji sam pokazala, eto i oni isto misle samo ne smeju da kažu jer njima posao ZAISTA treba. Svima njima sam napisala isti odgovor: “Jebite se.“ Naravno, niko mi nije ponudio posao, moram priznati da nisam to ni očekivala. Nisam očekivala da će da se pojavi iko iole normalan ko ume da čita između redova. Da vidi da pred sobom ima osobu koja ume i hoće, ali zauzvrat traži elementarno poštovanje u ophođenju i odgovarajuću nagradu za odanost.  Samo treba sabrati dva i dva, računica je jednostavna. Ovaj CV je više bio terapija, želela sam to da izbacim iz sebe, morala sam to da kažem svima da bi na kraju ta informacija doprla i do mog mozga i tu ostala zauvek.

Jednog dana je stigao mejl sledeće sadržine:

„Poštovana, pre par dana sam naleteo na vaš CV i bukvalno ga „žvakao“ do danas. U prvi mah sam Vas svrstao među nadobudne osobe, egoiste, eventualno osobe koje laju samo da bi lajale. Detaljnijom analizom sam uvideo da sam veoma pogrešio i prenuo se jer sam shvatio da čak i posle toliko godina rukovođenja preduzećem još uvek nisam sposoban da procenim sagovornika i eventualnog zaposlenika na prvu loptu. Rekao bih da ste Vi upravo ono što tražim!“

Juhuuu, konačno poslovna ponuda! Čekaj, polako, nemoj sve odjednom da iščitaš! Odloži malo zadovoljstvo! Otišla sam i natenane skuvala kafu i na tacnu stavila par kolača preostalih od sinoć, da se počastim. Odjednom je jutro postalo sunčanije, muzika koja je dopirala kroz komšijski zid manje iritantna a usisavanje stana koje sam odgađala dva dana delovalo kao posao snova. Ništa mi više nije padalo teško. Uzdahnula sam zadovoljno i vratila se čitanju pisma.

„Već dugo tražim nekoga ko je karakteran, odan i ko ume da se snađe u datim okolnostima. Vaše obrazovanje, iskustvo a pogotovo Vaša iskrenost i elokventnost me je navela da vam ponudim sledeće: budite moja supruga. Dete nije smetnja, naprotiv, volim decu i rado bih brinuo o njemu, bez obzira na to što bih voleo da imamo i sopstvenu decu u dogledno vreme. Živim i radim u manjem mestu, posedujem malo preduzeće u kome je zaposlen jednocifren broj radnika. Od Vas ne očekujem da radite ništa sem da budete verna supruga i majka i da mi dane uveseljavate i učinite izdržljivijim. To jeste mnogo i znam da je to jedan od najzahtevnijih poslova, ali verujem da ćete u njemu uživati. Jedino što bih vas zamolio je da pošaljete još par slika (cela figura, molim Vas) a ja ću vama u attachment-u ostaviti nekoliko svojih fotografija zajedno s fotosima kuće jer verujem da bi Vas to moglo zanimati. Željno i s nadom čekam Vaš odgovor.“

Zaključak: traženje zaposlenja može biti jedan vrlo pipav posao, u svakom smislu.

NEĆETE VEROVATI KAKVE IDEJE MOGU DA VAM PADNU NA PAMET AKO DOVOLJNO DUGO UDIŠETE PRAŠAK ZA VEŠ

„Hoćete li neke novine?“ upita frizer i pre nego sam uspela da odgovorim baci pred mene brdo šarenih časopisa. Kud svi Turci tu i mali Mujo – dohvatih prvi časopis odgore i na naslovnoj strani ugledah nekog mladog momka koji go do pojasa drži bebu u naručju. Beba u štiklama, boktejebo!

„Hahaha, pa ovde nema kilo zdrave vene“, prokomentarisah glasno.

 Kad su skočile na mene one ženetine, sunce ti žarko! Jedna doduše nije, ali je džedžala pod haubom i na sreću nije čula očiglednu glupost koju sam izvalila.

 „To je inače naš poznati Iks Ipsilonić. Samo dvadeset osam godina, a već zvezda, osnovao porodicu, nekoliko privatnih poslova na ledjima nosi, vežba svakodnevno, roditelj par ekselans.“

Pošto su graktale u horu uspela sam da razaberem da je on neki pevač, da je nekada radio kao radnik – udarnik kod ćaće u kafani a onda pobegao od prljavih tanjira i pokazao svoj pravi talenat. Aj što peva, nego što sve stiže – da otvori par restorana, da putuje po svetu i još je dobar otac i pritom seksi upičkumetrinu.

 „Kako vi znate da je dobar otac?“ usudih se da upitam. Kako nije dobar kad je vodio ženu i dete na more, (dva puta u Španiju, jednom na Tajland) pa još leteli avionom, privatnim, da se žena ne muči, pa zimovanje u Francuskoj (pretpostavljam da se tamo slikao s bebom u naručju koja je umesto štikli nosila skije), a pritom još i vežba svakodnevno i zdravo se hrani. A još kad sam čula da obožava svoje dete mada je popišulja, e tu mojoj sreći nije bilo kraja. Kakav frajer, ma šta frajer, to je glavom i bradom princ na belom konju jebote!

Inače, imaju neku francusku guvernantu koju su unajmili da dete uči jezik. S obzirom da klinka nema više od 6 meseci, pretpostavljam da će joj prva psovka biti „merde“ a ne „sranje“ što je veoma lepo. Maman nigde nema u celom tekstu, sem na nekoj slici gde u štiklama pozira pored  bazena, dok je s dna posmatraju dva delfina naslikana na pločicama. Jedino što sam se zapitala je jede li ta žena šta, a onda se setih da ne mora ni da jede kad joj je život bajka.

A sad, pokušajte da se setite svih žena koje su seksi dok drže bebu u naručju. Šta? Ide vam teško? Da vam Baba nešto objasni: majke nisu seksi, posebno ne u našoj kulturi. Još ako imaju preko trideset a nemaju  brdo kinte niti su slavne, piši propalo. Otac koji sam podiže svoje dete je dobitak na lutriji naspram najseksepilnije mame na svetu. Svi će se diviti njegovoj požrtvovanosti, svaka njegova aktivnost vezana za dete biće ustanovljena kao crveno slovo, njega će baciti na naslovnu makar bio ćelav i debeo i imao sto godina. I znate šta, nisu za to krivi muškarci, to je proizvod našeg mentaliteta. I ne samo našeg, neću mnogo pogrešiti kad kažem da je slično stanje diljem naše planete. Evo zašto:

Muškarci su ponosni na bilo kakav dobro obavljen posao i to objavljuju na sva zvona. U to računam i pravljenje dece, uspešan seksualni čin (nijemipaovrištalajekodajederemživu), odvrtanje poklopca na tegli, otpušavanje sudopere, slikanje s Karleušom, jutarnje kenjanje, ama baš sve. Žene su drugačije, koliko god dobro obavile posao uvek se pitaju da li su mogle bolje. Da li je trebalo da malo sazru pre nego su napisale knjigu, da li bi dete bilo uspešnije da su s njim učile 5 sati a ne samo 4? Pritom, nisu bile u vojsci niti su se ikada brijale i kako onda da znaju šta je prava muka?! Veš nije dovoljno beo, kosa nije dovoljno sjajna, jelo je preslano, nisam mu dovoljno širila noge pa je normalno da je otišao tamo gde ga više cene, zaradjujem premalo, daj još dva posla da nadjem, ručaksenećesamskuvati, joj već je devet a moj jadni muž leži na kauču ceo dan neizjeban.

Imam ja rešenje i za to. Pošto ženski seksipil nestaje ubrzano s godinama i skoro potpuno nestane s rodjenjem deteta, da mi taj trivijalan posao poverimo muškarcima, a žene neka idu da zaradjuju kintu. Muškići su ionako seksi u svakoj situaciji. Neka održavaju kuću, odgajaju decu, menjaju pelene, rešavaju probleme, kuvaju ručkove (svi znamo kojeg pola su najbolji kuvari). Neka razvoze decu, spremaju stan i idu u nabavke, ionako voze bolje od nas, to je opštepoznata stvar. Nećemo mi sedeti skrštenih ruku, ne, taman posla. Donosićemo pare u kuću. Bar deo. Držaćemo slike dece na desktopu.

 Ako budete dovoljno dobri, možda ponekad i izbacimo smeće.

BIO JE TO NESREĆAN SLUČAJ, OKLAGIJA JE SLUČAJNO OPALILA

Kad se samo setim onih lepih vremena kad smo na poklon obavezno dobijali bombonjere, uvek mi bude toplo oko srca. Manje je bitno kakav im je sadržaj bio, jer ako se i zalomi neka sa slikom kuce, a vi volite macu, uvek ste mogli da je uvalite drugom, bile su podobne kao poklon za sve vrste proslava. Mogli ste da birate – sem popularnih kuca i maca, pojedinačno ili u grupi bilo je tu pejzaža, cveća, mrtve prirode, ciganke s džitrom i sličnih covera. I to je bila neka vrsta lutrije, jer je običaj kod pojedinih bio da se u njih zadene i neka kinta. S obzirom da je u mojoj kući bilo sramota šerovati dalje poklone koje smo dobili, imala sam tu čast da par puta u gomili bombonjera koje smo klali svake večeri, uz crtać, pronadjem i neku kintu, ne baš meni namenjenu, ali svakako meni sudjenu. Naime, nečija baba, tetka ili neka slična fina rodjaka se dosetila da zadene novac u bombonjeru, pa je nesrećnik kome se ista nije dopala i koji je rešio da je prosledi meni za rodjendan ostajao bez značajne valute. I koliko god su se moji roditelji trudili da se sete ko je koju bombonjeru doneo na proslavu, gonjeni željom da novac vrate onome kome je namenjen, to je praktično bilo nemoguće. Nas u razredu 32, plus komšije i rodjaci, to je bilo oko 50 bombonjera cirka. I ti onda budi Šerlok i otkrij ko je doneo one s kintom? Nije bilo šansone.

Naročito sam mrzela jednu rodjaku koja je dolazila jednom godišnje i zahtevala da pije isključivo iz porculanskih šolja jer, kako je tvrdila, od ostalih dobija alergiju. Nosila je mrtve životinje na glavi i oko vrata i priznajem da sam se plašila da je zagrlim, jer bi se čeljusti nesrećne lasice preteći iskezile na mene svaki put kad bi me babuskera dograbila i ostavila trag onog užasnog ciklama karmina na mom obrazu. Za nju se uvek vadio poseban set šolja koji je, medjunamabudirečeno, meni lično bio najružniji, ali najteži za pranje. Ako bi se iko drznuo da se bahato odnosi prema tom umetničkom delu i eventualno ga okrnji, verujem da ne bi okusio bombonjeru do kraja života, ali bi sigurno okusio batine. I kao starijem detetu čast da perem taj djavolov nakot bi pripao uvek meni, pa sam po pola sata prala jebenih 6 šoljica pažljivije nego što majke kupaju novorodjenče. Svaki pregib bio bi novi izazov, pranje svake drške bi podsećalo na hodanje po žici iznad ambisa. 

E, od nje smo uvek dobijali nejestive bajadere kojima je rok istekao negde u vreme puberteta dotične gospodje, ali ona je uvek naglašavala s ponosom kako ne poklanja svašta i kako zna za red. Ne moram da pominjem da su njene bombonjere čamile godinama u špajzu i gomilale se prostom deobom, kao amebe, dok ih naposletku ne bismo pobacali. I dalje smo s guštom satirali one kuce, mace i mrtve prirode koje su nam poklanjali drugi, a njoj uporno služili kafu iz porculanskih šolja. Za to vreme ona je, uvaljena u najudobniju fotelju u kući sedela, zvocala i unosila enormne količine kofeina u sebe. Tu je najgore prolazila moja majka koja je s posla jurila kući kao Karl Luis da bi opsluživala jebenu babu. A ova usta nije zatvarala ni na sekund, jer je morala da joj ukaže na svaki propust u uredjenju kuće, na svaku grešku u pripremanju jela i u vaspitanju „ovih djavola“, kako nas je nazivala.

Tog kobnog dana vratismo se iz škole i zatekosmo haos. Po prvi put u životu ručak nas nije sačekao na stolu. Verujem da je to bilo zbog toga što su po celoj trpezariji bili rasuti komadi porculanskih šoljica, što je kafa bila prolivena po stolnjaku i što je mama sedela, pušila i pevušila, mada je bila zakleti nepušač.

Tog dana se nekako sećam kao kroz maglu i nisam sigurna šta se tačno dogodilo sa šoljicama i gde nam je gošća nestala, samo se sećam maminog objašnjenja koje mi tada nije bilo baš najjasnije:

„Oklagija je slučajno opalila, bio je to nesrećan slučaj.“

IZMEDJU KRILA TELO MI POSRĆE

Svi znaju da sam ja jedan krajnje neurotičan tip žene. Od najbliže familije sam nasledila muzikalnost, nesanice, sklonost ka porocima koji ubijaju, a u životu stekla dva psa, jedno hiperaktivno dete, jedne naočare s plus dioptrijom, par polovnih ljubavi i okoštavanje kičme od sedenja za računarom.

E nećeš se zračiti više! Nećeš narušavati zdravlje sebi i drugima! Izbij iz glave te misli o pravljenju atomske i nadji balans jebote! I odem ti ja tako na Google da iznadjem šta mi je činiti i koje dugme pritisnuti da vratim duševni mir i malo saniram narušeno zdravlje, a da ove ogolele žice što ih živcima nazivaju obmotam bilo kakvom izolacijom.

Da vidimo…. “Svakoga jutra popiti čašu tople vode na prazan stomak.“ Buhahaha, ako ne računamo to da sam proždirala slatkiše do pola 3 noćas stomak mi jeste prazan i mogla bih i jesti nešto. Čekaj, polako, koncentiši se – topla voda. Skuvaću nes kafu jer to i jeste sama neka vodurina, a pošto je ja pijem bez šećera ne može da škodi, jelte. Eksiraću, ko je jebe, sve za zdravlje i duševni mir dajem, sve!

Dalje…. “Fizička aktivnost je nezamenljiva.“ A da l’ se računa to što nisam našla papuču kad sam ustala iz kreveta i jedva odradila stoj na nogama pa sam prešla jedno 5 metara skakućući na jednoj nozi i umalo napravila špagu kad sam uletela u mokro kupatilo? Jok? Pu! Ništa, obuvaj patike i u prirodu! I gde da nadjem prirodu u centru, gde? Išla bih ja na neko izletište ali ovo su mi nove patike a tamo je blato, tamo su gmizavci, razne ogavne bubetine koje mi o glavi rade i sav onaj kiseonik na koji nisam navikla pa može i da mi pozli. Ništa, odoh ja po pljuge al’ ne liftom, stepenicama! I nazad ću, makar do drugog sprata. U zdravom telu zdrav duh!

„Nasmejte se slučajnom prolazniku i dan će vam odmah biti lepši.“ Lako je njima da to napišu, ali pored mene upravo prolazi pandur i ako se nasmejem može svašta da bidne. Evo i razredne bivše, matematičarke. E njoj neću, makar mi život sav odjedared iščileo i mumificirala se kao faraon! Kad se setim samo kako mi je pičila neopravdane i tužakala me kevi što sam par puta zaboravila da dodjem na čas , dodje mi da je na’ranim suzavcem a ne osmeh da joj udelim! Šta da radim, koga da odaberem? Misliće da sam ludača neka a još mogu i batine da dobijem, ponedeljak je, pobogu! Eno jednog finog čike, sad ću da mu pokažem osmeh broj 3, onaj kad sam divna i prijatna i kad volim sve ljude.  Šta mu je? More, sram te bilo konju matori, mrš nazad na gerijatriju pa tamo nasrći, stoko jedna neiživljena! Brišem ovo s osmehom što i vama savetujem!

„Družite se s kućnim ljubimcima, to relaksira i oplemenjuje.“ Evo sad ću, samo da pokupim ostatke novih papuča koje su iskidali dok sam se ja smeškala kojekome. Bafi, Bagira, idemo u šetnju! Moreee, dolazi ovamo i uštekaj se u povodac pa da se medjusobno oplemenjujemo! Na sajtu je lepo pisalo da su to izrazito prvivrženi porodični psi što se odmah da primetiti po tome kako su mi isprljali jaknu dok sam pokušavala da ih naFatam, a kasnije sam provalila da mi je neko popio i limunadu. Nema veze, sve delimo, porodica je ćelija neka ili kako ono beše (ja mislim da su pre mislili na zatvorsku ćeliju ali tamo piše da nisu pa neka im bude). I baš je bilo lepo u šetnji , sem što su mi napravili još dva žulja jer su pokušavali da se otgnu s povoca kad je naišla ona zaprega i ona konjina navalila da rže ko da je djavole videla a ne terijere. A ono kad se baba dernjala da je bolje da šetam dete nego džukele, e to će da zažali kad joj svrnem popodne s Anakondom u pekaru, plakaće ona za terijerima! Povela bih ja svo troje, nego je gospoja u godinama pa me strah da je srce ne izda kad svi počnu da trče kao sumanuti i da urliču iz sveg glasa. I baš se osećam relaksirano, mogla bih da popijem nešto, na primer bromazepam.

„Bar jednom dnevno kažite svojim najdražima da ih volite, onako, bez razloga.“ E svašta. Pa naravno da ih volim bez razloga s obzirom na to kakvi su, ali ajde, ako psiholozi to preporučuju ko sam ja da protivrečim? I kad sam došla po Anakondu u balavište ja sam joj bar 3 puta rekla da je volim, bez obzira što sam je pola sata vijala po istom dok sam uspela da joj obujem jednu patiku i još pola sata provela vadeći kamenje i druge oštre predmete iz njenih džepova. E tu sam se baš zajebala, mala je odmah iskoristila situaciju da se žali na Deda Mraza koji je zaboravio da donese klizaljke i zahtevala da joj se odmah kupe, mada je 12 stepeni i snega nema ni u snu. A onda me odrala za još dve lutke pa sam rešila da od sad ljubav pokazujem poljupcima a da jezik držim za zubima dok nisu došli da nam plene nameštaj.

„Nadjite vremena samo za sebe i svakoga dana sebe častite nečim lepim.“ I evo mene u pola dva ujutru kako duvam u nalakirane nokte koji se ne suše već pola sata, s punom glavom viklera i punim ustima keksa. I častila sam sebe, neću ribati kupatilo, samo ću oprati posudje, pa na Fejs.

Treba se samo navići na lepe stvari, posle je sve lako;)

KAKO SE PRAVE BEBE

– Mamaaa, šta je Jovani?
– Nije joj ništa, trudna je, na toj slici je imala bebu u stomaku.
– Aha. A gde su slike kad sam ja bila u tvom stomaku?

Umalo viljuškom u oko da se ubodem, ‘leba mi. Pa oni iz Centra za socijalni rad rekoše da će dete početi da se raspituje o tome negde oko pete-šeste godine, a ova moja još ni tri nije napunila. Ala lažu, mamicu im! A i ona našla da progovori pre vremena i to samo zato da bi mene zajebala! Šta sad da kažem, kako da joj objasnim a da razume? Eee, crna Trla, sad beri kožu na šiljak. Udahnuh duboko u pokušaju da izgledam mirno, staloženo i zrelo:

– Ti nikada nisi bila u mom stomaku.
– Kako to? Kupila si me u radnji hehehehe?
– Jok bre, naručila sam te preko Interneta. Samo su oni do jaja spori i čekala sam dve godine da te isporuče.
– Mamaaaa, nemoj da se šališ stalno! Gde sam bila, kaži?
– Bila si u stomaku jedne druge tete, jer je moj bio pokvaren.
– Pa što ga nisi popravila, zašto nisi zvala majstora?
– Ana, neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti ma koliko mi to želeli. Tako je bilo i s mojim stomakom. Išla sam ja kod raznih majstora, ali džaba. Riknula boranija. A pošto sam ja po svaku cenu želela da te imam onda si ti rasla u stomaku te tete (njen je šljakao) i ona te je rodila, a tata i ja smo došli po tebe i odveli te kući. To se zove usvajanje deteta.

– Aha. Aj prebaci na Bejbi TV, sad će da mi počne crtani.

Odahnuh tako glasno da su me verovatno čuli stanari tri okolna bloka i uvalih joj u usta ekstra čokoladicu da prikrijem sreću što sam tako dobro prošla. Šta dobro, RASTURILA SAM! Ja sam boginja a ne majka, ja sam jedinica za vaspitavanje i to toliko velika jedinica da se u praksi češće koristi mikroTrla i pikoTrla! I malo je falilo da optrčim pobednički krug po dnevnoj sobi držeći i dalje onu viljušku u ruci k’o štafetu, kad Anakonda progovori s lukavim izrazom lica:

– Ja znam kako se prave bebe, hehe!

Tačno sam znala da će sad neko sranje da se desi. Što se ne drogira k’o sva normalna deca nego izigrava Gestapo, uperila one plave oči u mene , razjapila čeljusti pune čokolade i ceri mi se u lice? Joj živote, teretano! A iz jaslica ima odmah ujutru da je ispišem, jer to je mogla samo tamo da čuje! A da joj kažem da pita vaspitačicu? Babu? Milana Tarota? Neka se konsultuje s terijerima, oni su to prošli pa će da joj časkom objasne. Crna rodo, što me donese na ovaj šugavi svet?! Hmmm, možda da se ja ipak priklonim klasičnoj verziji s pčelama i cvetom? Jok, to je loša ideja, ima da me smori pitanjima dok na kraju skroz ne prsnem pa počnem da sipam detalje. Misli Trla, misli! Ček, polako, ludim! Iskuliraj se, iskuliraj se. Diši boktejebo, diši duboko. Zen faza. Namaste. Pročistih grlo:

– Dakle, da čujem. Kako se prave bebe?
– Od šećera i sna