PROVERITE KOLIKI STE PEDER

Ovih dana se digla strašna dževa oko vesti da su Amerikanci, uzrok svih naših nesreća, odobrili gej brakove. Umesto da se radujemo što će sada svi postati pederi i što će seme polako ali sigurno da im se zatre, mi digli dževu, ko da nam se radi o glavi, o plati i o penziji. Oh, wait, sve su nam uzeli, ali mi i dalje ćutimo. Nama je važnije dupe, da prostite.

Ne lezi vraže, ovi naši domaći izdajnici vs strani plaćenici koje dotira Soroš najaviše nacrt zakona koji pominje takvo šta i kod nas, i ako to zlo ikada prođe, pederi se više neće pederisati samo u svoja četiri zida, nego će možda nedajbože i decu da usvajaju, onu našu, što smo napravili pa ostavili. Voimjaoca!

Prvo i prvo, kao što svako zna, Srbin ne može biti gej. Ovi što se pederišu su neki ubačeni elementi, jer pravoslavna vera to ne dozvoljava, a zna se ko parkira traktor a ko otvara kapiju u našoj (sekularnoj) državi. Samo u Srbiji pederi su automatski i pedofili i ostali na „ili“, dok ovi što su prvi seks vežbali s ovcama ili opštili s maloletnim dečacima u crkvi to nikako nisu. Ako nosiš pravu uniformu, nisi peder. Dva i dva su četiri.

A to što naučnici tvrde da se pederi rađaju sa sklonostima prema suprotnom polu, to mačku o rep. Pa ko je još video da u vojsci, policiji, crkvi i politici ima pedera? Nema, zato decu treba usmeravati na pravi put, a ne dozvoljavati im da budu frizeri, umetnici i modni kreatori, pa da sutra piju koktele umesto šljivovice i još isturaju mali prst. Pomerila sam se s mesta, za svaki slučaj.

To što se oni vole, to je njihova stvar. I heteroseksualni parovi se vole, pa se ne krešu u dupe. Dobro, i ako se krešu, bar nisu pederi. Jer, ako okineš ženu u dupe, to je drugačije pošto peder u tom uživa a žena ne. A ako napraviš neželjeno dete, tu su institucije. Sve smo organizovali, nema greške i niko nije zakinut.

E sad, to što deca u domovima nemaju šta da jedu, što nema ko da ih zagrli, nauči da hodaju i govore, što često imaju agorafobiju i što ih kasnije izbace na ulicu ako se neko ne smiluje pa ih usvoji, to nije naš problem nego problem države. I to nisu naša deca, ali nema veze – ne damo ih pederima makar ih morali postreljati. I pedere i decu.

Sve je to zbog toga što mnogo brinemo o porodičnim vrednostima i imamo razvijenu nacionalnu svest. Jeste da mnogi ne znaju ni u koji razred im ide dete niti s kim se druži, ali to je zato što razmišljamo globalno i jako nam je bitno da se rađa što više dece. To se jasno vidi po zakonima i svaka trudnica može da vam opiše divan tretman koji je doživela u porodilištu, a novčanu i moralnu pomoć koje dobijaju i od države i u porodici ne treba ni pominjati jer nismo tu da se hvalimo, nego da se, da prostite, jebemo.

A ovi što su nešto bogu zgrešili pa su neplodni, ti mogu to isto. Da se jebu desetak godina, dok eventualno ne stignu na red kao usvojitelji. Posle takođe mogu da se jebu i to bez kondoma da ne bude da su na nečemu zakinuti.

Neki se pitaju kakav bi to loš uticaj mogao gej par da ima na dete. Reči nemam. Svako zna da bi to dete sigurno postalo gej i pravilo nove gejeve po Srbiji dok ne ostane Srba za pod šljivu. Takođe, sigurno bi upražnjavali seks pred detetom kao što rade svi ostali normalni parovi, pa bi dete pomislilo da je kres u bulju mejnstrim. Zlobnici koji pominju takozvane činjenice da se pederluk zasniva na ljubavi a ne samo na seksu su odavno provaljeni. Na primer, ja sam jednom videla na Google-u da je jedan peder bio i pedofil, pa je spopadao dečake u školi. To je pokazatelj da su svi isti i treba ih potrpati u rezervate, za svaki slučaj, jer budućnost srpske porodice je naš prioritet. A to što malo-malo pa izbace nešto o zlostavljanju dece u heteroseksualnim porodicama, to su sve čiste laži koje nam podmeće jak gej lobi.

Neko je dao predlog da, s obzirom da ih ne daju pederima, svaka srpska familija treba da usvoji bar po jedno nezbrinuto dete. Kakva glupost, pa ko zna čija je to krv i kakva je to genetika, da ne pominjem da to treba hraniti i oblačiti. Pa ne možemo da izađemo na kraj ni sa svojom decom, a kamoli s ko zna čijom i ko zna kakvom. Briši to, a ovog što je predložio na njivu, da oseti šta je muka, pa mu takve stvari više neće padati na pamet!

Neka, još veća budala, je pitala šta biste radili kad biste saznali da vam je dete gej. Čuj, gej, hahaha, pa to jednostavno nije moguće! Svako normalan će shvatiti da mu je dete zamenjeno u porodilištu ili da mu se žena švalerala s gejom, pa će tu nakazu izbaciti iz kuće. Oni koji podržavaju takvu decu su rušitelji tradicionalnih vrednosti i treba ih takođe postreljati da ne opterećujemo budžet džaba.

To ionako nisu naša deca, kako god okreneš.

Većina srpskog življa bi radije (tuđe) dete dala divljim životinjama u džungli, jer, ako su mogli Balu i Bagira da odgaje Moglija i od njega da postane onakva ljudina, što ne bi mogli još par hiljada ostavljene dece da damo njima.

Eto ideje – i vuk sit i ovce na broju! Decu koju ostave (heteroseksualni) roditelji treba ostaviti na ivici šume. Neka divlja životinja će ih već naći i dovesti u kuću, jazbinu ili brlog da napravi od njega čoveka, kad mi nismo u stanju. Automatski bismo smanjili troškove oko hrane, odeće i školovanja i rasteretili budžet, a dete bi živelo u zdravim uslovima, a ne da odrasta na bigmekovima i kojekakvoj genetski modifikovanoj hrani i da počne da sluša Madonu pa da sutra postane peder i da odgaji pedera.

Nema na čemu.

ONO KAD IZABEREŠ POGREŠNU BAJKU

Neko je jednom mudro zaključio da je čišćenje kuće u kojoj žive deca podjednako delotvorno kao čišćenje snega dok još uvek pada. Da to ne mora da bude baš tako pročitala sam na netu. Stručnjaci savetuju da decu treba da naučimo da nam pomažu tako što ćemo sve pretvoriti u igru.

Život u velikom stanu s dva psa, sedmogodišnjim detetom i suprugom koji još uvek ne zna gde mu stoje čarape pretvorio me je u spremačicu bez plate. Zato sam rešila da zeznem Anu, jer je ona najnaivnija, da mi pomaže još više.

– Mama, hajde da igramo tablić! Ja sam odličan matematičar, tako je rekla učiteljica!

– Meni je to dosadilo, pravo da ti kažem. Da probamo jednu novu igru?

– Može!

– Evo, ti ćeš biti Pepeljuga!

– Juhuuuuu! A ti, dobra vila?

– Jokbre, ja sam zla maćeha koja ti naređuje!

Pre nego što je mala plavuša ukapirala moju podlu nameru, pozvala sam je u sobu da je uredim. Stavila sam joj kecelju, vezala maramu, uplela pletenicu i dala joj metlicu.

– Pepeljugo, slušaj ‘vamo! Ja sad idem u radnju da kupim neke sitnice za bal i dok se vratim hoću da se ova kuhinja blista, ščula?

– Hoću i ja na bal!

– Ako hoćeš da ideš na bal, dok se ne vratim pokupi sve što si pobacala! Počisti stiropor koji si namrvila u kujni, kasnije spremi svoju sobu da ne lomimo vratove preko kocki i kad sve završiš, nahrani pse. Ako sve uradiš kako treba, možda ću te povesti sa sobom u kafić. Htedoh reći, na bal.

– I daćeš mi lepu haljinu i tvoj rajf s biserčićima?

– Još ću i kolače da ti napravim!

Bingo! Ana je odjurila u kuhinju i zatvorila vrata za sobom, a ja sam otišla u poštu da predam paket, zadovoljno se smeškajući. Sama sebi sam čestitala na dovitljivosti. Ovu foru ima da prodam svim drugaricama, u bronzi će da me izliju!

Posle obavljenog posla u pošti svratila sam da kupim Ani ogrlicu, da je nagradim za dobro obavljen posao, pa požurila kući da uživam u plodovima novootkrivene vaspitne metode.

Ana je sedela za računarom udubljena u igricu, na glavi je nosila moj rajf s biserčićima. Nezainteresovano mi je mahnula dok sam ulazila:

– Ćao, mama!

– Zašto sediš tu, nećeš da se igraš više?

– Sve je pospremljeno!

– Kako je to moguće kad sam bila odsutna samo pola sata? Ko ti je pomogao, miševi ili ptičice? – dobacih sarkastično.

– Dobra vila!

Utom iz kuhinje izroni moja keva, sva zajapurena od ribanja:

– Ko je prosuo onaj stiropor po kuhinji i zašto kerovima dajete bombone?!

– Kakve bombone?

– Raznobojne, M&M!

– Ana, zašto si psima dala bombone? Odlazi u svoju sobu i pospremi je odmah ako već nisi!

Ana lenjo ustade i posle pola minuta se začu sumnjiva lomljava iz sobe. Kad sam se popela na sprat i otvorila vrata, sve je bilo na svom mestu.

– Srce mamino vredno, dođi da te mama poljubi!

– Je l’ sad mogu na bal?

– Možeš, kupila sam ti ogrlicu da budeš najlepša tamo. Samo da nađemo neku haljinu…

– Ne treba, mamice, mogu ja i ovako!

U trenutku kad sam otvorila orman, na mene se obrušila kamara garderobe, a jedna vešalica mi je skoro izbila oko.

– Spremala si, a? Šteta, mogla si sa mnom da ideš na bal, a ovako ćeš ostati da spremaš sobu i da vežbaš matematiku…

Ana pokuša neopaženo da zgrabi novu ogrlicu, međutim, ona se rasprsnu i šarene kuglice se rasuše po celoj sobi.

– …i da pokupiš sve do jedne kuglice s tepiha dok se ja ne vratim!

– Ti si zla maćeha!

– Možda, ali ja svoju majku nisam lagala. Idem dole da popijem kafu s dobrom vilom, pa ću doći da proverim kako napreduje pos’o.

Pola sata kasnije, provirila sam kroz ključaonicu. Ana se valjala po podu s psom, sva garderoba je i dalje bila razbacana a kuglice su se presijavale po teget tepihu. Naglo otvorih vrata:

– Vidim, radovi napreduju – primetih sarkastično. – Zašto nisi ni počela sa spremanjem?

Ana me šeretski pogleda i namignu mi:

– Čekam miševe da mi pomognu, kao u bajci.

Odmahnula sam glavom nezadovoljno i počela da spremam onaj neviđen krš, kad se oglasi zvono. Ana se zajuri na vrata i skoči u zagrljaj svom tati koji se upravo vratio s posla.

– Tata, kako si, kako je bilo na poslu? Mama i ja se igramo!

– Evo, samo da malo dođem sebi pa ću se i ja igrati s vama. A čega se igrate?

– Igramo se bajki, mama je Pepeljuga!

Tako mi i treba kad sam izabrala pogrešnu bajku. Sledeći put ću da budem Uspavana lepotica!

ONA DA RAĐA, ON DA GAĐA

I tako, izvedem ja ova moja dva terijera na ispašu (nisu krave al’ pasu šta stignu) na mesto za to nepredviđeno, jerbo mi je najbliže mesto zakonom propisano na jedno 25 minuta brzog kasa. Zabole onog zakonodavca što moji psi imaju fiziološke potrebe i što hoće da bace piš gde im se hoće a ne gde im zakon kaže da moraju. Nit’ znaju da čitaju, niti poštuju ikakve zakone sem prirodnih, anarhisti bre!

Iz gorenavedenih razloga reših ja da ih odvedem do SUP-a. Trave koliko hoćeš, nema žive duše u blizini, mora da su svi otišli na doček onih 200 pandura što nam stižu u grad da istrebe kriminal. Nije im baš bilo pravo što ih ne pustih s povoca ali ćutali su kao zaliveni, a ćutanje je odobravanje. To mislim na pse, ne na policiju, da ne bude zabune 😉

Psi obaviše šta su imali, ja pokupih minuli rad i krenusmo nazad prema gajbi, al’ ne lezi vraže – dva uniformisana gospodina nam preprečiše put sto metara dalje: „E, mala, sklanjaj te džukeletine jer ako skoče na mene ima da ih pobijem!“

Pogledah to namrgođeno lice i tu sadističku facu koju je složio dok je izgovarao pretnju i nasmejah se najljubaznije: “Neće oni, vidite da su na povocu.“

Utom ovaj kreten od Bagire skoči na pandura i liznu ga, a ovaj odskoči kao da sam ga spičila onim čudom što pušta jednosmernu struju. „ Bagira, majku mu, gde ćeš na narodnu vlast?!“zavapih. Crte lica policajca omekšaše i grimasa se pretvori u jedan skoro ponosan izraz. Doduše, ne zadugo, jer nije bio siguran da li ga zezam. Ja da zezam policiju? Nikada! „Znate gospodine, to što vas je pas liznuo je najveći blagoslov.“

Pandur zinu: “Ko to kaže?!“

–„Moja baba Marija, a ona kad kaže nešto to vam je uvek živa istina.“

Pandur se naroguši: “A moja baba je govorila da žene treba tući i bila je u pravu! Daj ličnu kartu!“

Au, sranje. „Nemam, nismo im još izvadili, maloletni su.“

Onaj drugi plavac se prigušeno nasmeja, a prvi grmnu: “Da li ste vi svesni da morate ličnu kartu da nosite sa sobom svuda i u svakoj situaciji? Znate li da mogu da vas privedem sad?!“

Jao, persira mi, to nikad nije dobar znak. „Znate šta, pogrešila sam, priznajem, uvek nosim dokumenta, ne znam šta mi bi da zaboravim. Sludili me ovi psi, a kasnim i po dete u zabavište, ali mogu da odem da donesem na brzaka, ako treba.“

Tu se plavac sažali: “Ne treba. Ali ako vas uhvatim još jednom bez dokumenata znate šta vam sledi!“

Znam brate, na Goli otok ćeš me i tamo će me tući dok ne istetoviram jebena dokumenta na čelu, tako ću ih uvek nositi uz sebe. Naravno, to ne izgovorih glasno, nisam blesava. Umesto toga promrmljah „hvala“ i izgubih se u vidu magle. Boktejebo, umalo da stradam!

I onda se setih kako su nas kao decu plašili različitim uniformama: „Samo ti nemoj jesti pa će doći čika doktor da ti da injekciju!“ -„Samo ti ne slušaj roditelje, pa kad stigne policajac ima da te uhapsi, a ti u zatvoru razmišljaj o ponašanju!“ -„Videćete vi šta je disciplina kad dođete u vojsku, pa kad od vas naprave čoveka!“ I znate šta, bili su u pravu, s ove tačke gledišta. Svako normalan strepi od uniforme. Ako pogledamo kakvi su nam lekari, čast malobrojnim izuzecima, onda molimo velikog Manitua da se ne razbolimo. Ko je njima dopao u šake nije se dobro proveo. Svako ko nije imao strah od vojne uniforme stekao ga je devedesetih, a moramo priznati da nam ni policajci ne liče na londonske Bobije, pa ih ne pitamo za put ako se izgubimo, nego prelazimo ulicu kada ih vidimo i osećamo se krivim ako nas samo pogledaju, čak i da smo nevini kao jutarnja rosa. Čula sam da je najnoviji trend i strah od poštara, ali imam kere, pa neka izvole. Samo, nemojte nikom reći. Držati dva ljubimca u trenutku kad mnogi nemaju šta da jedu je najveći greh. Ne znam zašto se onda država zalaže da rađamo fudbalske timove kad nećemo imati čime da ih prehranimo? Jeste da će to sutra biti glasačko telo, a psi ne, ipak je to kila ‘leba više svakog dana, ako saberete dva i dva.

Tim povodom, našla sam rešenje. Neka država propiše koliko dece treba da imamo, neka pobije i otruje ove pse i mačke što su pretekli, pa neka zabije još veće poreze na dečiju garderobu i hranu, da se kasa napuni. Onda neka nezaposlenima nahrani zaposlene i rešena stvar, svima dobro.

A kad deca malo stasaju, odmah u vojsku! A ovi što nisu sposobni za vojsku uvek mogu u pandure.

Ona da rađa, on da gađa!

DOK SI NA MOM ‘LEBU

Pripadam generaciji „dok si na mom ‘lebu“, a vi? Sto posto i vi, jer to ne može da omane. Jeste da moja keva u životu hleb nije umesila, ali bi mi zamesila gadno svaki put kad sam pokušala da ispoljim neposlušnost. Ja mislim da su muškarci nekada imali veće kite, žene veće sise, svi su šljakali ko nesvet i nisu dizali glave od posla i sigurno zato i nisu stigli da zamese taj jebeni hleb od sedam kora. Šteta što nije bila jedna kora više, pa da rimujemo, ovako izostaje psovka, a svi znaju da ja više volim da psujem nego ‘leba da jedem.

Kad god sam pokušala da se pohvalim nekim uspehom, makar najmanjim, roditelji bi kretali u kontraofanzivu. Da se ne pokvarimo, kao da smo tegle ajvara a ne deca. Ako ste u četvrtoj godini naučili da čitate, oni su to sigurno znali još u embrionskoj fazi, a u materici su već prevodili na tri strana jezika Jovu Jovanovića Zmaja i citirali bar šest filozofa – na latinskom, podrazumeva se. Tako su mene moji u trećoj godini naučili „Pesmu mrtvih proletera“ koja je u mojoj izvjedbi zvučala više kao „Pecma mjtvih projeteja“, ali šta mari, babe i dede su tapšale, uzdisale, jer sam ja to umela baš onako izražajno da recitujem dok sam čačkala nos, doturale im kintu koju bi ovi ubacivali u moju kasicu. Sad nešto razmišljam, ja te pare nikad posle videla nisam, mislim da je kasicu pojela maca ili neka slična predatorka. Pritom, jadnici su plaćali neki kredit u iznosu od jednog dinara i zbog toga ja nikada nisam imala markirane patike, jer to ne nose deca poštenih ljudi. Deca poštenih ljudi budu ekspedovana iz kreveta oko 5 ujutru da bi posle priprema dostojnih triatlonaca, koje obuhvataju zadihano trčanje po kući, dernjavu, sudaranje i kašnjenje, bivala ubačena u auto i ostavljena na milost i nemilost vaspitačicama. Ključ oko vrata se podrazumevao, i to neki od pola kile, sigurno su nam zato stalno zabranjivali da sami idemo na Dunav da plivamo. S tim sidrom oko vrata ne bi mogla da plovi ni lađa„Kvin Meri“, kad vam kažem. Takodje se radilo na opismenjavanju ljubljenih im naslednika putem konstantnog uvežbavanja i slobodnih tema, kao što su „Sarma je u rerni, uključi na trojku“, „Nemoj da čujem da ste se tukle“, „Prvo uradi domaći pa onda kvari oči TV-om“, „Uzmi hleb i mleko na crtu i nemoj da je neko opet uzimao Bajadere ili ću da se roknem“, etc.

I ne treba vi sad da mislite da nam detinjstvo nije bilo baš nešto i da su nas zapostavljali. Jok. Radilo se do tri, iz balavišta su nas kupili oko 5. Verujem da su po nas dolazili peške i kroz smetove čim im je trebalo toliko vremena. To je sigurno onaj deo o đacima pešacima, jer svi naši roditelji listom su bili đaci pešaci i bar 6 km su svakog dana prevaljivali peške do škole. I uvek po snegu. Čini se da je u to vreme postojalo samo jedno godišnje doba-zima. Ajs ejdž jebote! Ja nekako verujem da su ponekad hodali i na rukama da zbune one silne vukove koji su ih vrebali po obroncima Fruške gore i tako se spasu sigurne smrti. E, onda vaskrsnu oko petice, potpaju nas u kola i stignemo kući za pet minuta. Pranje ruku, klopa, mrš napolje do crtaća u 7 i 15, posle toga mrš u krevet. Moraju i oni malo da se odmore kad su se već celog dana bavili nama, jel.

Kad smo malo stasali, svake subote smo imali čast da učestvujemo u tzv. VELIKOM SPREMANJU. Jeste da je napolju bilo lepo vreme, ali prozor subotom mora pasti! Ja ne znam ko je smislio ta stakla, što se mene tiče bolje bi bilo da smo se u bunker preselili. To mi je trauma, pa i dan danas kad vidim prozor i na njemu tačkicu ja perem sve da je i ponoć. Dvajesprvi vek je, upalim svetla i piči. Patologija, znam. Ali, jednog sunčanog dana sam u akciji VS iskopala iz budžaka đačku knjižicu svog oca i videla tamo neke čudne brojeve, a nisu petice. Više su ličile na dvojke, ako mene pitate. Ali, tata valjda bolje zna, ako on kaže da su petice onda su petice i šlus! I nije pukao jednu godinu, on je to namerno pauzirao da bi išao u razred sa svojim, godinu dana mlađim, najboljim drugom. Ja sam išla u razred s najboljim drugom, valjda sam zato imala sve petice. Logika je tu.

Takođe su pazili da ne upadnemo u loše društvo i ne dohvatimo se alkohola ili droge. Srpski rečeno, pazili su da ne sedimo na ‘ladnom betonu. Naši roditelji toliko mrze tu pošast da verujem da se kljukaju tim bensedinima i bromazepamima samo za naše dobro. Što više oni popiju, manja je verovatnoća da će toga ostati za nas. Zato gutaju te tablete k’o na takmičemju i zalivaju ih alkoholom, sve je to za dobrobit svoje dece. Uz to, pospešuju našu privredu ulaganjem u farmaceutsku industriju, jednim udarcem dve muve. Na mlađima svet ostaje!

Da pomenem i forsiranje bratstva-jedinstva. Ima da se družite i s manjinama i s većinama, nema biranja i zajebavanja. Meni je to, pravo da vam kažem, bilo baš lepo. Taman smo se navikli na to, kad oni nešto popizdeše i napraviše krvoproliće u kom su stradali podjednako i Boro i Ramiz, a Mirko se posvadjao sa Slavkom i meci leteli k’o na filmu. I takav amanet nam ostavili da smo se mi skroz zbunili i rešili da posedamo za kompjutere i distanciramo se malo, jer više nismo sigurni koji su naši i ko nam je neprijatelj.
E , ja sam rešila da budem moderan roditelj i da svoje dete vaspitavam na drugi način. Od starih fora zadržala sam samo onu „Uhvatisezaušipaigraj“, ta mi je nekako omiljena i pravo da vam kažem može da zbuni dete na dvajes’ sekundi, ali kad se oporave od zbunjenosti onda je gadno. „Dok si na mom ‘lebu“ ne dolazi u obzir jer svi znaju da ja ne mesim, a „dok si na mojim palačinkama“ zvuči nekako glupo i nema potrebnu težinu. Posebno što mi dete pojede dve palačinke, a ja sve ostale. Nego, ja njoj lepo dam komp i igrice i moram da se pohvalim da vozi Korvetu bolje od mene, posebno u delu kroz Francusku. Ne znam ni sama koliko je zlih zmajeva do sada ubila i koliko neprijatelja zavila u crno. Ako nastavi da bude ovoliko nemirna bavim se mišlju da je ubacim na „Travian“, pa neka uči o starim civilizacijama, neka skuplja zlato i ubiVa neprijatelje našeg , galskog naroda. I ja sam uvek bila Gal na Travianu, sreća mamina. To se igra po 12 sati dnevno, mesecima. Konačno ću moči da odspavam k’o čovek, a imaću i više vremena za Fejs.

I pravo da vam kažem, lepo se slažemo. Samo se povremeno posvađamo ako igramo umrežene jer ona loše podnosi poraz. Ipak ima samo 6 godina i ne zna šta su pravi problemi.

Videće ona to čim otvori nalog na Fejsu.

KAKO SE PRAVE BEBE

– Mamaaa, šta je Jovani?
– Nije joj ništa, trudna je, na toj slici je imala bebu u stomaku.
– Aha. A gde su slike kad sam ja bila u tvom stomaku?

Umalo viljuškom u oko da se ubodem, ‘leba mi. Pa oni iz Centra za socijalni rad rekoše da će dete početi da se raspituje o tome negde oko pete-šeste godine, a ova moja još ni tri nije napunila. Ala lažu, mamicu im! A i ona našla da progovori pre vremena i to samo zato da bi mene zajebala! Šta sad da kažem, kako da joj objasnim a da razume? Eee, crna Trla, sad beri kožu na šiljak. Udahnuh duboko u pokušaju da izgledam mirno, staloženo i zrelo:

– Ti nikada nisi bila u mom stomaku.
– Kako to? Kupila si me u radnji hehehehe?
– Jok bre, naručila sam te preko Interneta. Samo su oni do jaja spori i čekala sam dve godine da te isporuče.
– Mamaaaa, nemoj da se šališ stalno! Gde sam bila, kaži?
– Bila si u stomaku jedne druge tete, jer je moj bio pokvaren.
– Pa što ga nisi popravila, zašto nisi zvala majstora?
– Ana, neke stvari se jednostavno ne mogu popraviti ma koliko mi to želeli. Tako je bilo i s mojim stomakom. Išla sam ja kod raznih majstora, ali džaba. Riknula boranija. A pošto sam ja po svaku cenu želela da te imam onda si ti rasla u stomaku te tete (njen je šljakao) i ona te je rodila, a tata i ja smo došli po tebe i odveli te kući. To se zove usvajanje deteta.

– Aha. Aj prebaci na Bejbi TV, sad će da mi počne crtani.

Odahnuh tako glasno da su me verovatno čuli stanari tri okolna bloka i uvalih joj u usta ekstra čokoladicu da prikrijem sreću što sam tako dobro prošla. Šta dobro, RASTURILA SAM! Ja sam boginja a ne majka, ja sam jedinica za vaspitavanje i to toliko velika jedinica da se u praksi češće koristi mikroTrla i pikoTrla! I malo je falilo da optrčim pobednički krug po dnevnoj sobi držeći i dalje onu viljušku u ruci k’o štafetu, kad Anakonda progovori s lukavim izrazom lica:

– Ja znam kako se prave bebe, hehe!

Tačno sam znala da će sad neko sranje da se desi. Što se ne drogira k’o sva normalna deca nego izigrava Gestapo, uperila one plave oči u mene , razjapila čeljusti pune čokolade i ceri mi se u lice? Joj živote, teretano! A iz jaslica ima odmah ujutru da je ispišem, jer to je mogla samo tamo da čuje! A da joj kažem da pita vaspitačicu? Babu? Milana Tarota? Neka se konsultuje s terijerima, oni su to prošli pa će da joj časkom objasne. Crna rodo, što me donese na ovaj šugavi svet?! Hmmm, možda da se ja ipak priklonim klasičnoj verziji s pčelama i cvetom? Jok, to je loša ideja, ima da me smori pitanjima dok na kraju skroz ne prsnem pa počnem da sipam detalje. Misli Trla, misli! Ček, polako, ludim! Iskuliraj se, iskuliraj se. Diši boktejebo, diši duboko. Zen faza. Namaste. Pročistih grlo:

– Dakle, da čujem. Kako se prave bebe?
– Od šećera i sna