VAŠKE!

Ako nemate pametnija posla, uvek možete dobiti vaške.

Fora je što nikad nemate pojma gde i od koga ste ih zapatili, jer ako ih neko ima, taj ćuti k’o zaklan. I nemojte sad tu da mi se iščuđavate, naš narod smatra da se od vašljivosti i promaje umire, i da je rak zarazan.

Gde možete zapatiti ova mila stvorenja? U autobusu, vozu, u bolnici, čekaonici, kod frizera, u bioskopu, naročito ako se ljubite, u školi, na poslu – birajte. Mislite o tome i dok slikate selfije 😉

Na primer, moja ćerka ih je fasovala za vreme školskog raspusta. S obzirom da za sve ove godine nikad nisam imala čast i privilegiju da dobijem vaške, odem ja na net, ko svaka normalna korisnica društvenih mreža, da se obavestim o tome kako da ih se rešim.

To nikako nemojte raditi.

Iščitavala sam proklete forume 3 sata i naišla na sijaset „sigurnih“ načina da se rešim gamadi, od kojekakvih basnoslovno skupih preparata, do turanja na glavu petroleja, varikine, sirćeta, soli i koječega. Nađoh čak i recept s tartufima, verovali ili ne. Dakle, siže je bio ovakav – staviš dete u gasnu komoru i nema problema! Đe si, brate HitlerE!

Upadoh u žešću frku, ko da me je hipnotisala Slađana Velkov u paketu s Vulinom – nemam pojma šta ću, gde ću i kako ću, pa se dosetih da bi bilo dobro da detetu stavim Domestos na glavu, sve prekrijem alu-folijom da vaške ne uteknu a da se ozrače, i ostavim je tako jedno 3 dana, jer ako ono sranje uništava 99% bakterija, možda ubija i ovu stoku. Za sve to vreme, da je nalivam sirćetom i uljem lavande koje pouzdano rasteruje ovu pošast, a onda da pripalim i par sveća pored ikone, za svaki slučaj. Pizdary!

U žešćoj panici nazovem ti ja drugaricu frizerku, koja reče sledeće:
„Šta ti je, sva deca imaju vaške! Poprskaj bilo kojim preparatom iz apoteke, poprskaj ponovo posle nedeljak dana i gotovo!“
„Joj, a šta ako sam i ja dobila vaške?!“ (panic mode ON)
„Budalo, vaške ne idu na farbanu kosu!“

Išamarah se jedno 5 puta sa svake strane i krenem: Step one – MAST.
Svinjska, bre. To bar ne može da je otruje. Jadno dete je sve otrpelo s osmehom, kao da sam joj stavila najmirišljaviji nektar nebeski, plus je tražila ‘leba, masti i „alAve“ paprike za doručak. Tako namazanu sam je iščešljavala jedno dva sata nekim specijalno gustim metalnim češljem protiv vaški koji sam platila 1300 dindži u obližnjoj apoteci.

Rezultat: tri debele vaške muerto, ostale preživele.

Popizdim ja i odem u apoteku da kupim mnogo hvaljen sprej „Supitox“ (oko 500 dindži, ako se ne varam), koji navodno nije štetan za decu i životinje, a smrdi ko otrov za pacove. To čudo je pobilo sve žive vaške, ali ostade gomila gnjida. Šta ću, turim đozle na nos i započeh pregled, dok nisam ukapirala da sam matora i ćorava i da nema šansone da ih sve pronađem, a ima ih ko zaposlenih preko veze u javnim preduzećima.

Posle dvočasovnog piljenja u Aninu plavu kosu i češljanja onim metalnim češljem završismo dan premorene i s 50% kose manje, zbog jebenog češlja i preparata koji isušuje kosu. Stan sam doslovce sterilisala – sve usisala, oribala, svu posteljinu, plišane igračke i nošenu garderobu otkuvala. Jorgan s bračnog kreveta se posle toga toliko skupio da sam ga dala Ani da pokrije lutke, ali nema veze. Sve u svemu, tako sam ulizala stan da smo se dva dana po njemu klizali kao po ledu, a jedan od pasa je umalo slomio vrat dok je silazio sa sprata.

Umorna k’o posle radne akcije Brčko-Banovići, zapalih pljugu i počeh da pozivam redom sve poznate osobe s kojima smo bili u kontaktu, s krajnje ljudskom namerom da im javim da Ana ima vaške i da treba da se eventualno i oni pregledaju. Opšta kultura, jebala me ona. Da skratim, 90% ljudi koje sam zvala nam od juna nisu ušli u kuću, ko da smo HIV pozitivni, ‘ladno i bez suza. Doduše, jedna rođaka nam je donela neko voće koje je njena mama poslala, ali sam morala da izađem ispred zgrade da ga preuzmem, dok su njena deca panično izvirivala iz auta i urlala: “Požuri, mama!“ Plus, majka drugarice s igrališta koju sam odranije provalila da se non-stop češe je zabranila svom detetu da se igra s Anom, doživotno. Žena me je čak i izbacila iz FB prijatelja samo zato što sam joj rekla da pregleda svoje dete jer se može desiti da je dobila vaške od mog (bila mi je pegla da izrazim sumnju da je možda njeno dete prenosilac). Draga moja, to ti nije nikakva zaštita, treba da me turiš na blok!

Da ne zaboravim, posle dva dana nađoh na svom ramenu OVOLIKU vašku. Toliko o tome da one ne idu na hemijski tretiranu kosu, još jedna zabluda. Sedim ja i plačem i prskam se onim otrovom ko da mi je zadnje, majke mi. Na svu sreću, sem još jedne u kosi, drugih bubetina nije bilo – biće da mi je uskočila dok sam tretirala svoje jadno dete. Vrhunac sreće me je obuzeo posle trosatnog češljanja u kojem ne pronađoh niti jedno jajašce. Kučka nije stigla da se razmnoži, jupi!

Posle nedeljak dana poprskah ja Anu ponovo, za svaki slučaj i sebe, ovog puta onim basnoslovnom skupim preparatom „Paranit“ – košta oko 1500 dinara i podjednako je učinkovit kao Supitox. Doduše, ima prijatan miris i masan je neviđeno, ispira se iz jedno desetak šamponiranja. Tamo piše da taj preparat ubija vaši i gnjide tako što ih guši. Ne palite se – gnjide ne ubija, to je notorna laž na koju nasedaju neiskusne budale kao ja. Međutim, gusti češalj koji se dobija uz njega je bio pravo otkrovenje, mnogo bolji od metalnog koji sam prethodno kupila. Rekla bih da sam jednosatnim češljanjem povadila Ani skoro sve gnjide! Sutradan iščešljah još pet jajašaca i to je bilo to, što se parazita tiče. Naravno, paničar kao što sam ja je dete maltretirao češljanjem još nedeljak dana, bez obzira što gnjida više nije bilo.

Nemojte širiti priču, ali istim češljem je preventivno iščešljavam bar jednom nedeljno, nikad se ne zna kad može da ih dobije ponovo, počela je školska godina.

Dakle, šta ako imate vaške? Negde u Srbiji postoji specijalizovani salon za uništavanje vaški, ali nemam pojma gde je. Ako nemate pojma ni vi, evo saveta iz prve ruke:

Sedite i dobro se isplačite, popijte jednu rakiju, zatim se poprskajte bilo kojim sprejem iz apoteke, nabavite gust metalni češalj i navalite na pos’o. Posle svakog poteza češljem operite ga u vodi ili prebrišite vlažnim tuferom, da posao ne bi bio uzaludan. Ne berite brigu, kućni ljubimci ih ne mogu dobiti. Ne zaboravite da tretman preparatom ponovite i sledeće nedelje, da pobijete stoku koja se eventualno izlegla u međuvremenu, dok ne postane polno zrela i dobije mogućnost da snese još jajašaca. Sve usisajte, otkuvajte peškire i jastučnice, ono što ne može strpajte u kese, zavežite i ostavite tako desetak dana, da gamad pocrka od gladi.

Javite svima da imate vaške i vi, čak i ako ih nemate, ostaviće vas na miru bar pola godine. Ako zanemarite uštedu u vremenu i kafi, akcenat treba da stavite na prijatna popodneva provedena u socijalizaciji sa svojim detetom koje ima vaške, umesto s retardiranim budaletinama koje misle da su vaške neizlečiva bolest iz srednjeg veka sa smrtnim ishodom.

I da, vaške su dosadne ali se mogu istrebiti, za razliku od glupih ljudi.

ISPOVEST LUDE MAME JEDNOG DIVNOG PRVAČIĆA

Nije dovoljno što je ponedeljak, nego je još i prvi septembar. Navila sam sat u 6, ali  sam se probudila oko 4 i piljila u plafon dva sata kao luda Mara. Vesela sekiracija, što bi rekla moja baba. Moje dete danas polazi u školu.

Školsku torbu sam sinoć pakovala dva sata. Kako – ne znam, jer se unutra nalazi samo jedna sveska, iz srpskog, pernica i Anina omiljena igračka – magarence koje leži na jastuku. Tako je naložila učiteljica i dala nam spisak. Vrlo pametan potez, kad uzmemo u obzir da je mnogo mama kao što sam ja – ludih i emotivnih, kojima je čak i ovo pakovanje big deal. Kad sam je spakovala, onda sam dete naterala da torbu otvori i zatvori tri puta, da proverim da li će ona to umeti sama sutra. Nije prevrnula očima, videla je da sam „šlb“ i shvatila da to treba ignorisati. Da joj se zahvalim, ubacila sam krišom u džepić torbe čokoladicu. Ima da ulepi pola učionice. Učiteljice, izvini.

Nadam se da joj je ostalo dovoljno kose posle jutarnjeg sređivanja frizure. Ja to inače spičim za minut, ali danas sam odlepljena ko etiketa i nisam sva svoja, te sam joj napravila 3 (slovima: tri) frizure koje sam sve rasformirala i na kraju uplela kike. Krenuli smo u školu na vreme, da ne provali odmah učiteljica da ćemo povremeno kasniti zbog moje spetljanosti. U životu nisam spremala stvari  ranije, već sam od onih koji su navikli da ujutru ne čuju sat, pa trče po stanu ko divokoze i sudarajući se s ukućanima pokušavaju da sve postignu. Uglavnom mi je to uspevalo, pa mi je ta loša navika ostala ukorenjena. Ovo danas častim 😉

Pred školom smo se fotografisale. Te slike nećete videti jer su mi oči malko zamućene, mislim da mi je nešto upalo u oko. Trudila sam se da Ana to ne primeti. Ona je bila vesela i sve to je podnela bolje od mene, što je divno.  I ostalim roditeljima se plakalo, samo niko nije hteo prvi da počne, znam. U holu su nas dočekale neke fine tete i odvele je na doručak. Otišla je bez pogovora i veselo zagrlila drugaricu koju poznaje još iz vrtića. Laknulo mi je.

Na putu do kuće prisećala sam se svog polaska u školu. Roditelji su me odvezli i bukvalno istovarili ispred školske zgrade, pa odjurili na posao. U džepu mi je bila jabuka jer čokolada kvari zube. Mama, to sam ti zapamtila, da znaš. Sat vremena sam stajala sama u hodniku i čekala da se pojavi neko i smesti me nekuda. Nijedno dete poznavala nisam, toga se vrlo jasno sećam, pa sam stajala pored nekog zida i trudila se da budem totalno neupadljiva. Takođe je vrlo živa slika učiteljice koja me je stavila u prvu klupu, gde sam sedela dok nisu otkrili da sam u pogrešnom razredu. Onda su me odveli u drugu učionicu gde su deca već posedala. Jedna devojčica je imala istu haljinu kao ja, samo je njena bila u divnoj crvenoj nijansi, a moja teget-plava, kao da sam pošla na rad u neku fabriku. Sećam se da sam tu malo popizdela, ne samo zbog haljine, nego i činjenice da su svu decu dovele mame i tata ili bar bake i dede, samo sam ja bila sama. Ispostavilo se da to nije toliko važno jer sam se odmah divno uklopila i uvek bila učenica za primer, socijalno, veselo i nasmejano dete. I nikad se nisam držala mami za suknju. Sad mi nekako žao 😉

Nemam pojma zbog čega vam ovo pričam sem zbog činjenice da ste jeftiniji od psihijatra. Inače, nisam od onih isprepadanih majki koje su prilepak detetu. Ana odavno ide sama do prodavnice, kod drugarice, ponekad i na igralište ako je tamo neko poznat, sama prelazi ulicu ispred naše zgrade, namešta svoj krevet, sprema sobu, pomaže mi i kada ne tražim. Ja sam volela da idem u školu, nadam se da će se dopasti i njoj. Valjda je to onaj iskonski i  blesavi strah da joj uskoro više neću biti potrebna. Sve je tako brzo proletelo, prebrzo, vreme leti i to shvatim svaki put kad je pogledam. Raste, zubići ispadaju, noge su sve duže, fazoni sve zreliji, društvo sve starije. Nosi patike broj 33. Ludilo! Ja nosim 37. Juče je iz obesti probala neku moju majicu i skoro da joj je taman. To me je nekako uplašilo.

Ana, kad ovo budeš pročitala, nemoj da pokažeš baki, ko boga te molim – zezaće me dok sam živa. Nadam se da ćeš uspeti da me istrpiš ovakvu par dana, obećavam da ću se popraviti, časna pionirska reč. I kunem se, nikad više ti neću izuti patike i brisati ih ponovo, niti ću te mučiti s onim šnalicama koje žuljaju, samo zato što imaju iste jagodice kao što su one na bermudama. Ruke više nećemo prati tri puta, neću te grliti pred školom deset minuta ko da te u vojsku ispraćam. I baš me briga da li se čarape slažu s patikama, nosi koje želiš, mama je samo malo odlepila. Zato si mi se valjda i smejala jutros, zaslužila sam, znam. Mame su smešne, ponekad.

Idi, druži se, nauči lepe i korisne stvari, igraj se, zabavljaj se, zaljubi se. Ako to bude onaj što te je dokačio torbom dok je utrčavao u učionicu, nema veze, preživeću. Ja sad odoh da kuvam ručak i nadam se da neću zapaliti nešto.

Šalim se! Valjda…

PETICIJA DA DECA RASTU MALO SPORIJE

Moram da vam priznam, spremala sam se za to čudo više nego za sopstvenu maturu, ‘leba mi. Ne valja ova haljina, kratka je a malo je i drečava, ispašću neka neozbiljna, lelemud majka. Pantalone, može, to je do zemlje. Gde mi je rolka? Pa šta ako je 25 stepeni, ako sam mogla godinama da se kuvam u gradskom prevozu, mogu i tih 45 minuta u školi! Neću valjda nešto s dekolteom? Nije svaki dan testiranje za upis u prvi razred!

I tako, lomatam se ja u onim neudobnim cipelicama za svadbe i sahrane držeći svoje omiljeno zmijče za ruku  -ćerku Anakondu, koji oni na šalterima i u ustanovama zovu Anom.

– Pazi, ne u blato! Jao, nemoj nove patike da krljaš, ne šutiraj tu konzervu, tako ti đačke knjižice!

– Mama, šta je to đačka knjižica?

– Bolje da ne znaš, to će da te prati kroz život. Tu se upisuju ocene, na primer, koliko si pametna, koliko si sposobna…

– Aha. To ja upišem ili ti?

– Ne. Učiteljica će to, a mama će dotle sve nokte da pojede, ko ovaj ovde što sam upravo slomila, jebem ti nokat.

– A je l’ upisuju tamo i da sam lepa?

– To se ne računa. Treba da si dobra i pametna, da učiš nove stvari.

– Je l’ to ono ko kad ti staviš jaje u mikrotalasnu a ono eksplodira?

– Slično, samo nemoj to da pominješ pred učiteljicom, molim te.

Jao, ‘lebe mekani, samo da preživim ovo. Sad će sigurno da je pitaju da broji do sto a ona će preskočiti 96 kao i uvek. Joj, a ako je pitaju za adresu, a mi se preselili? Jebem ti i narodne heroje i onog što je ulicama ime davao, zar tu da zglajznemo?! Nisam pripremljena na ovo, majke mi. A ni ona baš…

– Je li Ana, imaš li ti rođenu braću? To će sigurno da te pitaju tamo.

– Imam. Brata i sestru.

– Kako, bre, imaš kad nemaš? Jedinica si, bre!

– Imam Bafi i Bagiru.

– Ali oni su psi!

– Kakve to veze ima? Ti kažeš da su oni tvoje bebe isto.

– Pa jeste…. u pravu si. Imaš pa imaš.

– Mama, a što mi ne usvojimo nekog dinosaurusa, nema veze da li je muško ili žensko? Davaću mu keks.

Ulazimo u školsko dvorište, Ana je u tih 50m do stepenica na ulazu u zgradu uskočila u bar dve bare, kleknula da pomazi kucu koji joj se olinjao na helanke ko da je medved, ruke obrisala o mene i malo se umočila u neku fontanicu, šta li je.

Na ulazu sedi crna mačka, a ja od mačaka imam fobiju veću nego od poreznika i Telekoma zajedno.

– Mama, mačka! – upozori me Ana. Je l’ ja sad neću moći da se upišem u školu?

– Moći ćeš, svašta od tebe! – hrabro zaobiđoh mačku na 10 metara i uleteh u hol.

A u holu dve devojčice – redari. I jedno 10 ikona na zidu, minimum. Gleda me ona Bogorodica mrko, tačno zna da imam tremu i da sam nikakva majka jer sam zaboravila vlažne maramice a dete mi prljavo. To se njoj nikada ne bi desilo, garant. A gde su Ajnštajn, Tesla, gde je, bre, Jovan Jovanović Zmaj? Aaa, eno ih u ćošku, kod vatrogasnog aparata. Vidi Vuka Karadžića, ala se ofucao!

U prostoriji u koju ulazimo sedi mlada, jako našminkana žena. Podsetila me na jednu gospojicu s reklame, što odobrava bankarske kredite.

– Dobar dan, izvinjavam se što kasnimo, možemo li da uđemo?

– Može! – Veselo odvrati mlada, jako našminkana žena, a ja se zabrinuh za svoje duševno stanje. Jebeš mi sve ako to nije ona s reklame!

– Znate, dovela sam ćerku na testiranje. Htela bih da naglasim…

Ženica me prekide i ne skidajući osmeh koji kao da je nacrtan bio, reče:

– Mama, tata, vi možete ići, vratite se za jedno pola sata, otprilike. Ana, može li tako?

Pogledah u dete, uspaničeno, pritom shvatajući da nisam pokrila tetovažu.  Zaplači bre, ko normalna deca! Histeriši da nećeš da izađem, pusti koju suzu, seti se kad je onaj golub “preminuo”, kako ti imaš običaj da kažeš.

Ana izdajnički odvrati – Može!

Eto, šta ti je dete. Maziš ga, hraniš ga, kupuješ mu sladolede, vodiš na predstave, lečiš, ljubiš, a ono ti okrene leđa kad se najmanje nadaš! Jao, jadno moje dete, ovo je kraj detinjstva! Kad krene u školu, više ništa neće biti isto. Ovo leto ima da uživa, da uživa! Ima da pozajmim pare ako treba samo na more da je vodim, ima da joj kupim onu haljinicu što košta više nego diploma, ima da se udavi u slatkišima ako poželi i u 3 ujutru!

Joj, samo da se Ana sad ne uplaši, da ne odraste za tih pola sata, jebem ti vreme i onog ko ga prvi izmeri. Šta li rade tamo, o čemu pričaju sad? Možda će da izađe dvajes’ santima viša, možda viće neće dozvoljavati da je držim za ruku, možda će Crvenpaku početi da zove Crvenkapa! Vriiišt!!! A šta ako učiteljicu zavoli više od mame? Ta žena mi se nikako i ne dopada, uostalom. Našminkala se tu, namirisala i stavila iza uha neki tajni preparat koji privlači decu i tera ih da je zavole. I da teraju svoje majke da ih čekaju pred kabinetima, ko siročići. Teto, jesu li sva ova deca tvoja? Pa što ih ne pustiš, teto?!

Klinac od jedno 10 godina s loptom projuri hodnikom, usput odalamivši tim sportskim rekvizitom nekog manjeg dečka u glavu, ne osvrnuvši se. Evo. To je to. U ovakvog će da se zaljubi. Zbog ovog će da me laže i da skriva tajne od mene. Umreću. Jok, on će. Joj, moram da se lečim, definitivno. Znam, vezaću je za radijator, a njega ću za haubicu… šalim se, šalim se. Valjda 😉

– Mama, zove te teta da uđeš! – prenu me Anin glas.

Ušla sam i sela. Mlada, suviše našminkana žena je preturala po nekim papirima, Ana je pičila po kancelariji i dirala sve što joj je u dometu. Na stolu je stajao crtež. Neću da gledam, garant su neki kukasti krstovi, zombiji ili konj s haljinom. Jokbre, evo naše porodice! Sunce, oblačići, srculenca i dva vrapca veličine pume koji skakuću po zelenoj, bajkovitoj travici. Jao, što sam lepo ispala i još imam cvet u kosi. Kao da sam ispala iz Žikine šarenice, hahaha! Obožavam Anine crteže, čuvam sve od prvog, poneću i ovaj za kolekciju. Što ova ćuti, zašto ne progovori? Gestapo, jebote. Nešto joj se nije dopalo kod mog deteta. Glupača. Moje dete je najbolje dete na svetu i ova škola je nije ni zaslužila. Ionako više liči na bogosloviju nego na osnovnu školu. Mora da je Ana bila nemirna, da je pravila neka sranja. Pa šta, to je zdravo i veselo dete, šta se ova našminkana buni? Treba, bre, da je srećna…

– Mama, ja sam fascinirana. Imate divno, osećajno, pametno i duhovito dete, vidi se da je negovana i rasla u ljubavi. Neverovatno je otvorena i napredna, primetila sam da ste je malo i podučavali jer je čitala vrlo lepo. Možete biti spokojni i ponosni, vaše dete će se snaći u svakoj sredini, komunikativna je i socijalna… a bogami i brzo trči – dovrši kroz smešak.

Ana je i dalje pičila ukrug po kancelariji kao da je na baterije. Zahvalila sam se ženi i jedva dočekala da izađemo napolje, na vazduh. Ana je zgrabila čokoladicu još u hodniku a pao je i pokušaj ispuštanja s sprata preko gelendera. Ista ja, jebote, ista ja… najebali smo.

Sela sam na neku klupu, usput, dok je Ana trčkarala okolo. Da zapalim cigaretu. Da zapalim, pa da malo otplačem, krišom. Od sreće, od tuge, od straha, od pičkematerine, ko će ga znati…

Ana mi je pritrčala, poljubila me i ostavila tragove čokolade na mojoj majici. Život je ponovo postao divan.

Bar do jeseni 😉

RAŠIRI NOGE I REĆI ĆU TI KO SI

Stiže leto a s njim i novi modni trendovi. Možeš ti da budeš pametna k’o Ajnštajn, dobra kao ‘lebac ili zanimljiva k’o geografija, od tog posla nema ništa, to će primetiti samo tvoja keva i to ako imaš sreće. Kozmetička industrija kaže da nikada nisi dovoljno lepa i poželjna ako ne spiskaš sav novac koji imaš na sijaset novih tretmana koji su smišljeni zimus, u trenucima dokolice. Sneg veje, stis’o minus, a onaj kozmetički inovator nije išao na skijanje niti sedeo skrštenih ruku, nego je prokletinja smišljala novu golgotu za moderne žeMskinje, koje ne žele da sede skrštenih nogu.

Elem, najnoviji modni krik jeste šminka za intimnu regiju, da prostite.

Dobro ste čule drage dame, stigla je šminka za životnu sredinu, onu smeštenu ispod donjeg dela stomaka. Kada dotičnu regiju očistite od korova, tu su puderi, rumenila, izbeljivači, a sve u zavisnosti od toga da li želite da vaša „mala“ izgleda kao Frankenštajnova nevesta ili kao seoska lepotica. Kolekcija specijalno dizajnirane krečane bi bez problema mogla da nosi naziv Pizdeleene, mada „Možda je rođena s tim“ nekako ne bi bio adekvatan slogan, jer sigurno nije rođena s pudrijerom ili vrećom brašna između prepona. Već vidim reklame na bilbordima, u autobusima i naravno, na internetu: „ Kako se ono zvaše šminka koju koristi tvoja kuma? Na vrh mi je jezika…“ Nadam se da se proizvođači neće zaustaviti ovde, i da će uskoro pojaviti i neki lajneri za uterus, maskare za jajovod, veštačke trepavice za jajnike i nemojmo zaboraviti na specijalno dizajnirani karmin, sve za doslovni bebi dol’, ako  me razumete.

Nemojte mi reći da već ne možete da zamislite sebe na nekom sastanku ili skupu, kako se kulturno udaljavate od stola uz reči: „Izvinite me, samo da napuderišem nos i popravim ribi karmin.“ Ukoliko dođe i do intimnih trenutaka, skidanje veša će biti propraćeno divnom dimnom puderastom zavesom, nešto nalik trešenju jorgana sa bakinog stoletnog kanabeta.

Ako mislite da je ovaj novi modni detalj samo još jedna glupost u nizu, smatrajte da niste dobro prošli na kvizu. Ovi proizvodi će sa sobom povući i mnoge druge proizvodnje, kao i otvaranje novih radnih mesta i stvaranje novih profesija. Zamislite samo – neseser za intimnu šminku, torbe i tašne sa dodatnim pregradama za iste, profesionalni intimni šminkeri (mindžer/ka), centri za intimno šminkanje i relaksaciju. Posle frizera odmah pravac kod Stojana (nešto mi govori da bi nekom Stojanu stajala ovakva profesija), raširite se kao kod ginekologa i kažete „Stojane, napravi mi Joksimovića!“ Ili „Stojane, da mi štuka bude upadljiva kao oči Maje Nikolić!“ ili ono što Stojan neće želeti da čuje za vreme letnjih žega „Stojane, daj je spremi za pohovanje, znojim se ko Nadal u drugom setu!“. Sve u zavisnosti koliko naslaga pudera želite da imate, naravno. Uz to, kupovina rođendanskih poklona je sada postala mnogo lakša, a vašu drugaricu će sigurno obradovati nova kolekcija Picolicina nijanse virdžin roze. O ginekologu da i ne govorimo.

Šminka je tu, zato nemojmo zaboraviti i na nakit. Ne, pirsinzi su pali u zaborav kao i Krkobabić. Možda minđuše u obliku tiganja, da mu odmah stavite do znanja da ne vodite samo računa o svom izgledu, već i da ste vrsna domaćica. Ili možda neki prikladni zvekir, da može da kuca dva puta. Ako ni maskaru ne uspe da razmaže, onda će znati da je dvojka. Kako god, najbitnije je da je sve vodootporno, kao što već i same znate.

Nova industrijska revolucija kuca na vrata. Osim novih poslova, proizvoda, tu je još dodatnih sat vremena reklama – prašak, ulošci, prostata, glavobolja, Picolicin, čips, osveživač, Picolicin, maskara, parfem, dezadorans, Picolicin. Ukratko – ubijanje od para. Iskreno se nadam da se ova industrijska revolucija neće završiti samo ovim kozmetičkim prevratom. Da sam ja onaj inovator, predložila bih i neke Me Dol’ žvake s aromom rosnih livada i košenog sena. Pravljenje balona će u početku biti prepreka, ali ne ona nesavladiva. Vežba čuda čini! U skorijoj budućnosti možemo očekivati i takmičenje u duvanju ovih balona, spram čije posećenosti bi Olimpijada izgledala kao koncert Jelene Karleuše. Što, šta fali? Kegelove vežbe još nikad nisu bile ovako zanimljive i delotvorne, složićete se.

Sad znate zbog čega je kozmetička industrija najvažnija grana industrije ikada- ko bi vas drugi učio da poštujete sebe kao ljudsko biće? I ne samo to. Pošto su vas naučili da lepota dolazi iznutra ali da je jako bitno da oderete sebi kožu za paštetu i isprobate sve njihove proizvode, sada su otišli korak dalje i rešili da vas nauče da prigrlite svoju ljubimicu. Do sada su drugi razmišljali o njoj, od danas možete i vi!

A sad me izvinite, moram da pročešljam imenik i proverim da slučajno nemam nekog Stojana u kontaktima. I da ga blokiram. I da spalim televizor, a daljinski zakopam u dno vulkana, za svaki slučaj.

OKUPIMO SE POD ŠLJIVOM

Neplodna – sterilna, jalova, nesposobna za rađanje, bezdetna, zakržljala, u narodu poznata kao šuplja tikva.

Jalov brak – brak bez dece, neplodan brak, neostvaren brak, nekrunisan detetom…. (dopuniti po slobodnom izboru i ličnom nahođenju, budite kreativni).

…

„Al’ je ovo neka svadba čudna, prva mlada koja nije trudna.“ Tom su me pesmom počastili Cigani i ne znajući urekli me. Uroku se pridružila matičarka, baba neprijatnog izgleda, stava i glasa koja je konstatovala da sam joj prva ili druga mlada ove godine koja se ne udaje sa stomakom do zuba. Što bi rekao naš narod, udala sam se „na prazan stomak“. Avgust mesec, da ne zaboravim. Mesec broj osam. Rimujem.

Ne kaže naš narod uzalud da je to „blagosloveno stanje.“ Doduše, znam mnoge trudnice koje se s tim nikako ne bi složile, ali meni se taj izraz tada činio sasvim odgovarajućim. „Šta ti znaš, ti nisi ljuljala, ti nisi ustajala noću, dojila, ti nisi devet meseci provela povraćajući, ti nisi…“. Da, ja nisam. Ja sam JALOVA. Moja utroba je prazna i alergična na decu. Nizašta nisam. Bravo za vas, majke koje je  rođenje deteta toliko oplemenilo kao ljudska bića da ste, eto, odlučile da me počastite svim tim epitetima. Bravo za vas kojima se oplođena jajna ćelija raspojasala od sreće što je u vašoj neprocenjivoj utrobi, te je iz nje izraslo čudesno malo stvorenje.

I tako sam ja išla na rođendane vaših malih stvorenja, blistajući od sreće kad mi se neko od njih nasmeši ili obrati. Oplakala svaki osmi mart jer sam želela poklone koje ste vi dobijali i bacali u smeće istog dana. Saginjala glavu kad su se raspitivali koliko dece imam. „Znate, mi to zbog paketića.“ Hvala, ni ove godine me nema na spisku, ali hvala što ste ipak pitali. Deda Mraze, ne skreći sa staze. Samo piči.

Ja sam ona kojoj ste dovikivali preko ulice: “Što ne šetaš dete nego to pašče?!“ Ja sam kereća mama.

Tu sam da čuvam vaše bebe kad nema ko. Da trčim u apoteke po pelene koje ste, eto, zaboravili. Da podučavam vašu decu padežima, kad već pelene ne umem da menjam. Ja sam tu da im objašnjavam šta rade pčele i cvetići. Svačija tetka, ničija mama. I tako deset godina.

Nema tužnijih mesta od bolničkih soba u kojima pokušavate da saznate šta s vama nije u redu. Gde žene kao ja podnose bol, poniženja, sve to dobrovoljno. Ipak, najveća bol je bol neizvesnosti. Mnoge od nas se nikada ne ostvare kao majke. Mnoge zbog toga upropaste svoj život, brak, prijateljstva. Gojimo se od hormonskih injekcija koje često dajemo same sebi. Seku nas, tranžiraju, prave eksperimente. Trpimo, ćutimo, stidimo se. Dobijamo rak. Odbacuju nas oni na koje smo mislile da možemo uvek računati. Dobijamo ogromne račune za to, račune koje otplaćujemo godinama, kredite koje otplaćujemo zauvek. Sanjamo male devojčice s plavim očima koje nam se obraćaju s „mama“. Iz bolnica izlazimo na sporedna vrata, ako možemo, da se ne sudarimo s majkama i bebama po koje je neko došao i doneo im korpe s cvećem. Da suzama ne kvarimo osmehe. Nemate vi pojma.

Onda nas se država seti, jer statistike kažu da je svaki šesti par u Srbiji neplodan. Kažu da je procenat muškog steriliteta 35-40%, procenat ženskog otprilike isti, sve ostalo je sterilitet NEPOZNATOG POREKLA. Marfijev zakon, ja spadam u to sranje nepoznatog porekla. Kako god bilo, u Srbiji je za sterilitet uvek kriva žena. Šta ima muško da se kontroliše, pregleda?! Diže mi se, to je znak da nisam sterilan. Svi iz moje familije imaju decu = nisam sterilan. Ti si sterilna = nisam sterilan.

Dakle, u Srbiji je za belu kugu kriva žena. Sterilna žena. Jalovica. Bezdetnica. Greška prirode.

To što nauka tvrdi da su krivi stres, hormonske promene, bolesti, zračenja, što su razlozi neistraženi do kraja, sve to nije bitno. Najverovatnije je da ste vi zla bezosećajna kučka koja se zamerila Bogu tako što je gajila nokte umesto decu, nije se dovoljno molila, pila je nes kafe s mlekom kad je post i nije bila dovoljno pokorna muškarcu. Biće da je to stvar promiskuiteta, jer vas verovatno nije kresnuo samo onaj ko je žurio na autobus. Da ste vi lepo rodile s dvadeset, a ne gubile vreme na školovanje, posao i ostale gluposti, vama bi već odavno zakmečalo. Crkva daje blagoslov muškarcu koji otera bezdetnicu da bi se oženio NORMALNOM , zdravorađajućom ženom. Treba li da nastavim?

Nisam rasplodna krava. Udala sam se iz ljubavi. Lečila se 10 godina, iz ljubavi. Nisam uspela. Na kraju sam usvojila devojčicu koja je sunce moga neba i zove se Ana. Usvojila je, a ona je usvojila mene. Sad sam Anina mama. Srbijo, crkni.

Ovaj tekst je posvećen svim onim neljudima koji su doprineli da se ukine besplatna vantelesna oplodnja, koja ionako nije bila besplatna, sem na papiru. Ipak, svakako je bila jeftinija od lečenja u privatnim klinikama, gde će vas to neobično zadovoljstvo koštati par hiljada eura, za svaki pokušaj, bio uspešan ili ne. Prosek uspešnosti u svetu je 25%. U našim klinikama se mahalo uspesima besplatnih vantelesnih oplodnji ispred nosa nas koji znamo pravu istinu, nabudženim, ogromnim ciframa. Laži. Spinovanja. Izborne kampanje. Sve preko leđa nas i naše dece, stvarne ili zamišljene. U zemlji koja se sve više suočava s belom kugom i koja je po stopi nataliteta poslednja u Evropi, procenat onih koji pate od steriliteta se povećava iz dana u dan.  Sada možemo samo da sednemo pod onu šljivu i čekamo da nestanemo kao nacija, kad već nismo zablistali kao LJUDI. Evo vam moj glas, svima, u vidu srednjeg prsta visoko podignutog u vazduh. Evo vam ga NA.

I dok se deca bacaju po kontejnerima i ostavljaju u kesama okačenim na drvo, Srbija ima problem s natalitetom, ali ne i s abortusima. To se uredno naplaćuje, ne čeka se dugo i ne pravi se velik problem oko toga. Broj neželjenih trudnoća je u porastu. Ne staje se u kraj tome ni edukacijom. Stidljivo je provirilo seksualno obrazovanje na tren, ali su Srbi brže-bolje prekrili oči svojoj deci i usprotivili se tolikoj prostoti i blasfemiji. Držimo se veronauke. Problem nastaje onda kad želite decu. Ako niste opljačkali banku, osnovali stranku ili nemate neku bogatu babu iz Amerike koja vas se setila na samrti i ostavila vam ogromno nasledstvo, velika je verovatnoća da ćete ostati nerotkinje. Jalovice.

To može biti velik problem. Ali, nije na nama da bistrimo politiku i guramo nos gde mu mesto nije.

Ručak se neće sam skuvati.

Originalni tekst možete pogledati ovde.

NO SLEEP

Legla sa sovama, ustala s petlovima (u stvari me probudio zvuk zavijajućeg turbo folka, po slobodnoj proceni bih rekla da je to Karleuša, pa bih radije upotrebila izraz „ustala s kokoškama“), umila se, pogledala u ogledalo, prestravila, uskočila na tuširanje, pogledala u ogledalo, prestravila. Podočnjaci k’o koševi, frizura dostojna Meduze, sve u svemu, kao da su se za moj stajling pobrinule pobesnele mačke na ekstaziju.

Kafa, laptop, pljuga, sat vremena skrolovanja, trolovanja, poslovnih dogovora, razbuđivanja, prekidan konstantnom zvonjavom telefona i dranjem na pse koji su mi uništili puzavicu u ćošku, sistematski. Pasu ko krave, božemesakloni. Konačno sam ih izvela u šetnju posle koje se uvek osećam osveženo kao posle posete srednjevekovnoj teretani sa svim onim spravama za mučenje, s akcentom na onu što vas razvlači, jer moji psi uvek vuku svako na svoju stranu, k’o glasači jebote.

Potom sam se sat vremena uveseljavala bezuspešno pokušavajući da dobijem nekog iz Toplane, da im čestitam Novu godinu i tako to. Ona teta s mašine nije bila raspoložena za razgovor, mora da je bila u nekom žešćem spidu, jer od toliko kafa čovek mora da odlepi, samo je ponavljala „sačekajte prvog slobodnog operatera“. Onda sam lukavo nazvala drugu službu koja me je prebacila trećoj, pa četvrtoj, na kraju sam se slatko ispričala s portirom kome sam uručila sve čestitke jer je bio naivan pa se javio na telefon. Dirnut tolikom pažnjom, konačno me prebacio gde treba i slučajno je neko bio na radnom mestu pa sam obavila stvar. Skidanje veša, pozdrav usisivaču i krpama, vađenje lutaka i lopti iz čeljusti pasa, maženje, druga pljuga. Polusatno vežbanje koje se pretvorilo u petnaestominutno jer sam lenja buba i mrzim fitness.

S obzirom da me se dojmio prijatan razgovor s radnicama u Toplani, sedoh za računar s namerom da napišem blog o tome, ali sam posle prvog pasusa shvatila da zaista mnogo psujem i da je bolje da tu temu ostavim za neki drugi dan, kad mi se smanji ovaj ubilački nagon. Pisaću o nečem drugom, dosta je ljudima crne hronike a bogami dosta je i meni.

Zatim sam pobegla iz stana u obližnji kafe da se iskukam drugarici i usput obavila još dva prijatna i jedan neprijatan telefonski razgovor, pomogla nekoj babi da odnese torbe s pijace do stana, izašla napolje s punim džepovima bombona koje sam pojela jer sam se osećala kao da imam pet godina i bilo mi je smešno i krajnje simpatično to što mi ih je baka bukvalno strpala u džepove. Potom radna akcija u vidu slaganja ormara u kojem se živ čovek ne bi snašao ni s kompasom, pa dnevno sređivanje Aninih fioka naspram kojih je moj ormar izgledao kao vojnički krevet. Samo ću reći da je ona sklona kreativnom neredu. To se tako kaže, a u stvari je to kombinacija Hirošime i Nagasakija, bez da preterujem.

Tu sam se setila da bih mogla da pojedem nešto, uzela pomorandžu, ali sam se uplašila da ću nedajbože da oslabim, pa sam pojela i dva sendviča. Onda sam toliko mrzela sebe i svoj nikakav karakter te sam pojela i čokoladu, da se utešim.

Otrčala u dnevnu nabavku namirnica, skoknula do biblioteke da vrnem knjige i uzmem druge, prelistavala ih usput i izbegla na volšeban način iznenadnu smrt gaženjem prilikom prelaska biciklističke staze. I onda kažu, opasno je telefonirati, a niko ne pominje opasnost od čitanja.

Posle prijatnog ćaskanja s majkom i ubeđivanja iste da zaista nosim potkošulju i da nije promaja u stanu, sela sam i dovršila blog. To se samo tako kaže, jer tekst njakam po ceo dan, a kad imam više komada, što uglavnom i imam, pišem ih naizmenično, pa udarim orgazmičnu završnicu svih odjednom oko 4 ujutru, jer tad shvatim da je bilo dosta i da je čak i mom vampirskom organizmu potrebno malo sna.

Pokupim Anu iz balavišta, malo bleja, malo igralište, malo drugi deo nabavke jer sam shvatila da sam zaboravila pola namirnica, pošto sam skot i nikada ništa ne zapisujem. Potom drljanje po kujni, povremeno spaljivanje iste jer me prekida konstanta zvonjava telefona i posete drugara, skidanje Ane s kuhinjskog šanka u pokušaju da dohvati diskobol, preskakanje pasa u kojem sam već iskusna jer me u stopu prate po gajbi otkad su se ispilili. Ručak, pozdrav suđu, ponovni pozdrav računaru s povremenim osvrtom na pisanje bloga prekinutim s tri partije „Ne ljuti se čoveče“, popizd jer nas je Ana razbila u sve tri, dolazak dragih prijatelja. Onda ponovno istrčavanjje Ane i pasa, posle kojeg sam u liftu otkrila da sam išarana po faci zelenim flomasterom pa mi je postalo jasno zašto me je komšija onako gledao dok sam otključavala vrata zgrade s kesom u zubima i rukama punim kerova i deteta. Šta ću kad mi je dete umetnik i voli da me grli dok crta.

Istovar deteta u obližnju rođendaonicu gde će provesti dva sata. Za to vreme odlazim na poslovni razgovor s nadom da sam oprala sav onaj flomaster i da mi nije sjebala majicu od čokolade dok sam je vodila tamo. Prijatan razgovor i efektna završnica u vidu mog lansiranja sa stolice kad sam ukapirala da je rođendan pri kraju i da moram galopom po dete.

Večera, kupanje deteta, bajka za laku noć koju redovno izmišljam jer mi idu na ganglije sve one bajke koje smo prošli već sto puta, kupanje mene, odlazak u grad da se vidim s nekim društvom. Povratak oko 1, pisanje bloga i drndanje Fejsa do četiri, odgovaranje na glupa pitanja poput „da li ti ikad spavaš?“ i ostale bisere ljudi koji ne shvataju da je to moj posao, u krajnjoj liniji, jer nemamo svi sreću da radimo posao koji ima ograničeno radno vreme ili slobodan dan. Širenje veša koji se prao u međuvremenu jer je noću jeftinija struja. Prijatni ljudi na Internetu koji su mi u neku ruku familija, bar neki od njih. Mnogi. Skoro svi, kad bolje razmislim 🙂

A vi, kako ste? 😉

Running from the nightmare
In the middle of the road
Hell’s no place for sleeping
In a world beyond control

MRZIM NARODNJAKE!

Većina nas gaji u sebi neki potmuli, pritajen strah, drugima ponekad bizaran, čudan i neobjašnjiv, ali nama samima vrlo realan. U periodu kad postanemo roditelji ponekad ti strahovi kulminiraju i postaju brojniji. Neko brine o zdravlju deteta i vugli ga po lekarima za svaku sitnicu, drugi strahuju od ratova i ostalih pošasti. Čitala sam ja o fobijama, proučavala ih. Kad sam videla da postoji jedna koja označava strah od dugačkih reči i provalila da se zove HIPPOPOTOMONSTROSESQUIPEDALIOPHOBIA, odustala sam od daljeg istraživanja jer mi je to bio apsolutni pobednik. Oni koji su fobiji dali takav naziv su se otvoreno zajebavali s delom populacije koji tu fobiju ima, a potrudili su se da je uvale i ostalima, očigledno.

Da ne dužim, jedan od mojih najvećih strahova tokom odgajanja Anakonde beše da mi dete ne zavoli narodnjake.

Slušala je ona dečju muziku, nije da nije. Ali, budimo realni, ko još može da izdrži „Ćihu-ćihu-ćihuhu“ pedeset puta uzastopno a da ne uzme tupu kašiku i počne da se piči njom po aorti?! Psovala sam i Ivu i voz i Branka Kockicu u paketu i rešila da moram nešto da promenim dok nisam završila u Lazi. I tako, CD-i s dečjom mjuzikom su volšebno nestajali, dok su njihovo mesto zauzimali novi.

Posledica svega bila je ta da je prvi stih koji je Ana otpevala bio „Ona radi u rudniku, život joj nije lak, zato ne voli, ne voli muziku, ona voli ritam jak.“ Nikada neću zaboraviti njeno prvo vađenje krvi za vreme koga se junački držala i pevala pesmu „Jače manijače.“ To je zvučalo toliko komično na bebećem jeziku da je onaj mučenik od laboranta jedva uspeo da izvadi detetu krv jer se tresao u pokušaju da ne umre od smeha.

– „Mama, vi baš ne volite dečju muziku, a?“, ponavljao je kroz smeh, a mene je ubijao blam.

Onda je zagotivila Boni Em, Nirvanu, šarala je kroz žanrove majstorski. Najsmešniji od svega je bio njen izgovor engleskih reči i ozbiljnost s kojom ih je izgovarala, potpuno sigurna da ne greši. Nekad bih je ispravljala, nekad ne, toliko je to bilo komično na neki divan način.

Nekako u to vreme se zaljubila u „BitlEse.“ To nije umela da izgovori nikako (iz ove perspektive mi se čini da je to radila namerno), ma koliko ja ponavljala.

– „Mama, kako bube mogu da pevaju?“, iščuđavala se Ana.

– „Sad će mama da ti objasni, paz’ ovamo!“

Slike na Google-u su se smenjivale jedna za drugom. Naletela je na sliku Džona Lenona. On joj se najviše dopao. Duga kosa, đozle, onaj blaženi izraz lica. Smatrala je da je on najdivnije biće i počela da traži da joj puštamo isključivo Bitlse. Priznajem da mi to uopšte nije padalo teško, naprotiv! Prokleti „Ivin voz“ je postao prošlost!

U jednoj šetnji tako naletesmo na popa. Bio je obučen u crnu mantiju i onako bradat i neobičan zaokupio Aninu pažnju.

– „Mamaaa, vidi, Deda Mraz u crnini! Neko mu je umro?“

– „To nije Deda, to je sveštenik, radi u crkvi“, zakikotala sam se.

– „Šta on tamo radi?“

– „Radi posao za koji je plaćen, moli se Bogu, šta ja znam.“

– „Ali mama, Bog ne postoji!“

Tu rečenicu je izgovorila upravo kad smo se mimoilazile s sveštenikom. On zastade, pogleda nas obe mrko i podozrivo reče:

– „Je l’ te to mama slagala?! Deda Mraz ne postoji, Bog postoji.“

Pritisak mi se digao u sekundi. On će moje dete da truje protiv mene! Pre nego što sam uspela da odreagujem, Ana viknu:

– „Moja mama nikad ne laže! Ti lažeš!“

Ne da se mala. Deda Mraz da ne postoji?! Bila, videla, primila paketić, slikala se u krilu.

– „Ako čika tvrdi da Bog postoji neka ti ga pokaže“, lukavo odvratih, uzdržavajući se da ne prasnem.

Sveštenik se nije dao zbuniti. Izvuče neku knjigu u kojoj su se, normalno, nalazile slike raznih svetaca i prstom pokaza na jednu na kojoj je bio Isus: „Evo, pogledaj!“

Ana prevrnu očima: “Ala lažeš! Pa to je onaj iz BitlEsa!“

NEĆETE VEROVATI KAKVE IDEJE MOGU DA VAM PADNU NA PAMET AKO DOVOLJNO DUGO UDIŠETE PRAŠAK ZA VEŠ

„Hoćete li neke novine?“ upita frizer i pre nego sam uspela da odgovorim baci pred mene brdo šarenih časopisa. Kud svi Turci tu i mali Mujo – dohvatih prvi časopis odgore i na naslovnoj strani ugledah nekog mladog momka koji go do pojasa drži bebu u naručju. Beba u štiklama, boktejebo!

„Hahaha, pa ovde nema kilo zdrave vene“, prokomentarisah glasno.

 Kad su skočile na mene one ženetine, sunce ti žarko! Jedna doduše nije, ali je džedžala pod haubom i na sreću nije čula očiglednu glupost koju sam izvalila.

 „To je inače naš poznati Iks Ipsilonić. Samo dvadeset osam godina, a već zvezda, osnovao porodicu, nekoliko privatnih poslova na ledjima nosi, vežba svakodnevno, roditelj par ekselans.“

Pošto su graktale u horu uspela sam da razaberem da je on neki pevač, da je nekada radio kao radnik – udarnik kod ćaće u kafani a onda pobegao od prljavih tanjira i pokazao svoj pravi talenat. Aj što peva, nego što sve stiže – da otvori par restorana, da putuje po svetu i još je dobar otac i pritom seksi upičkumetrinu.

 „Kako vi znate da je dobar otac?“ usudih se da upitam. Kako nije dobar kad je vodio ženu i dete na more, (dva puta u Španiju, jednom na Tajland) pa još leteli avionom, privatnim, da se žena ne muči, pa zimovanje u Francuskoj (pretpostavljam da se tamo slikao s bebom u naručju koja je umesto štikli nosila skije), a pritom još i vežba svakodnevno i zdravo se hrani. A još kad sam čula da obožava svoje dete mada je popišulja, e tu mojoj sreći nije bilo kraja. Kakav frajer, ma šta frajer, to je glavom i bradom princ na belom konju jebote!

Inače, imaju neku francusku guvernantu koju su unajmili da dete uči jezik. S obzirom da klinka nema više od 6 meseci, pretpostavljam da će joj prva psovka biti „merde“ a ne „sranje“ što je veoma lepo. Maman nigde nema u celom tekstu, sem na nekoj slici gde u štiklama pozira pored  bazena, dok je s dna posmatraju dva delfina naslikana na pločicama. Jedino što sam se zapitala je jede li ta žena šta, a onda se setih da ne mora ni da jede kad joj je život bajka.

A sad, pokušajte da se setite svih žena koje su seksi dok drže bebu u naručju. Šta? Ide vam teško? Da vam Baba nešto objasni: majke nisu seksi, posebno ne u našoj kulturi. Još ako imaju preko trideset a nemaju  brdo kinte niti su slavne, piši propalo. Otac koji sam podiže svoje dete je dobitak na lutriji naspram najseksepilnije mame na svetu. Svi će se diviti njegovoj požrtvovanosti, svaka njegova aktivnost vezana za dete biće ustanovljena kao crveno slovo, njega će baciti na naslovnu makar bio ćelav i debeo i imao sto godina. I znate šta, nisu za to krivi muškarci, to je proizvod našeg mentaliteta. I ne samo našeg, neću mnogo pogrešiti kad kažem da je slično stanje diljem naše planete. Evo zašto:

Muškarci su ponosni na bilo kakav dobro obavljen posao i to objavljuju na sva zvona. U to računam i pravljenje dece, uspešan seksualni čin (nijemipaovrištalajekodajederemživu), odvrtanje poklopca na tegli, otpušavanje sudopere, slikanje s Karleušom, jutarnje kenjanje, ama baš sve. Žene su drugačije, koliko god dobro obavile posao uvek se pitaju da li su mogle bolje. Da li je trebalo da malo sazru pre nego su napisale knjigu, da li bi dete bilo uspešnije da su s njim učile 5 sati a ne samo 4? Pritom, nisu bile u vojsci niti su se ikada brijale i kako onda da znaju šta je prava muka?! Veš nije dovoljno beo, kosa nije dovoljno sjajna, jelo je preslano, nisam mu dovoljno širila noge pa je normalno da je otišao tamo gde ga više cene, zaradjujem premalo, daj još dva posla da nadjem, ručaksenećesamskuvati, joj već je devet a moj jadni muž leži na kauču ceo dan neizjeban.

Imam ja rešenje i za to. Pošto ženski seksipil nestaje ubrzano s godinama i skoro potpuno nestane s rodjenjem deteta, da mi taj trivijalan posao poverimo muškarcima, a žene neka idu da zaradjuju kintu. Muškići su ionako seksi u svakoj situaciji. Neka održavaju kuću, odgajaju decu, menjaju pelene, rešavaju probleme, kuvaju ručkove (svi znamo kojeg pola su najbolji kuvari). Neka razvoze decu, spremaju stan i idu u nabavke, ionako voze bolje od nas, to je opštepoznata stvar. Nećemo mi sedeti skrštenih ruku, ne, taman posla. Donosićemo pare u kuću. Bar deo. Držaćemo slike dece na desktopu.

 Ako budete dovoljno dobri, možda ponekad i izbacimo smeće.

IZMEDJU KRILA TELO MI POSRĆE

Svi znaju da sam ja jedan krajnje neurotičan tip žene. Od najbliže familije sam nasledila muzikalnost, nesanice, sklonost ka porocima koji ubijaju, a u životu stekla dva psa, jedno hiperaktivno dete, jedne naočare s plus dioptrijom, par polovnih ljubavi i okoštavanje kičme od sedenja za računarom.

E nećeš se zračiti više! Nećeš narušavati zdravlje sebi i drugima! Izbij iz glave te misli o pravljenju atomske i nadji balans jebote! I odem ti ja tako na Google da iznadjem šta mi je činiti i koje dugme pritisnuti da vratim duševni mir i malo saniram narušeno zdravlje, a da ove ogolele žice što ih živcima nazivaju obmotam bilo kakvom izolacijom.

Da vidimo…. “Svakoga jutra popiti čašu tople vode na prazan stomak.“ Buhahaha, ako ne računamo to da sam proždirala slatkiše do pola 3 noćas stomak mi jeste prazan i mogla bih i jesti nešto. Čekaj, polako, koncentiši se – topla voda. Skuvaću nes kafu jer to i jeste sama neka vodurina, a pošto je ja pijem bez šećera ne može da škodi, jelte. Eksiraću, ko je jebe, sve za zdravlje i duševni mir dajem, sve!

Dalje…. “Fizička aktivnost je nezamenljiva.“ A da l’ se računa to što nisam našla papuču kad sam ustala iz kreveta i jedva odradila stoj na nogama pa sam prešla jedno 5 metara skakućući na jednoj nozi i umalo napravila špagu kad sam uletela u mokro kupatilo? Jok? Pu! Ništa, obuvaj patike i u prirodu! I gde da nadjem prirodu u centru, gde? Išla bih ja na neko izletište ali ovo su mi nove patike a tamo je blato, tamo su gmizavci, razne ogavne bubetine koje mi o glavi rade i sav onaj kiseonik na koji nisam navikla pa može i da mi pozli. Ništa, odoh ja po pljuge al’ ne liftom, stepenicama! I nazad ću, makar do drugog sprata. U zdravom telu zdrav duh!

„Nasmejte se slučajnom prolazniku i dan će vam odmah biti lepši.“ Lako je njima da to napišu, ali pored mene upravo prolazi pandur i ako se nasmejem može svašta da bidne. Evo i razredne bivše, matematičarke. E njoj neću, makar mi život sav odjedared iščileo i mumificirala se kao faraon! Kad se setim samo kako mi je pičila neopravdane i tužakala me kevi što sam par puta zaboravila da dodjem na čas , dodje mi da je na’ranim suzavcem a ne osmeh da joj udelim! Šta da radim, koga da odaberem? Misliće da sam ludača neka a još mogu i batine da dobijem, ponedeljak je, pobogu! Eno jednog finog čike, sad ću da mu pokažem osmeh broj 3, onaj kad sam divna i prijatna i kad volim sve ljude.  Šta mu je? More, sram te bilo konju matori, mrš nazad na gerijatriju pa tamo nasrći, stoko jedna neiživljena! Brišem ovo s osmehom što i vama savetujem!

„Družite se s kućnim ljubimcima, to relaksira i oplemenjuje.“ Evo sad ću, samo da pokupim ostatke novih papuča koje su iskidali dok sam se ja smeškala kojekome. Bafi, Bagira, idemo u šetnju! Moreee, dolazi ovamo i uštekaj se u povodac pa da se medjusobno oplemenjujemo! Na sajtu je lepo pisalo da su to izrazito prvivrženi porodični psi što se odmah da primetiti po tome kako su mi isprljali jaknu dok sam pokušavala da ih naFatam, a kasnije sam provalila da mi je neko popio i limunadu. Nema veze, sve delimo, porodica je ćelija neka ili kako ono beše (ja mislim da su pre mislili na zatvorsku ćeliju ali tamo piše da nisu pa neka im bude). I baš je bilo lepo u šetnji , sem što su mi napravili još dva žulja jer su pokušavali da se otgnu s povoca kad je naišla ona zaprega i ona konjina navalila da rže ko da je djavole videla a ne terijere. A ono kad se baba dernjala da je bolje da šetam dete nego džukele, e to će da zažali kad joj svrnem popodne s Anakondom u pekaru, plakaće ona za terijerima! Povela bih ja svo troje, nego je gospoja u godinama pa me strah da je srce ne izda kad svi počnu da trče kao sumanuti i da urliču iz sveg glasa. I baš se osećam relaksirano, mogla bih da popijem nešto, na primer bromazepam.

„Bar jednom dnevno kažite svojim najdražima da ih volite, onako, bez razloga.“ E svašta. Pa naravno da ih volim bez razloga s obzirom na to kakvi su, ali ajde, ako psiholozi to preporučuju ko sam ja da protivrečim? I kad sam došla po Anakondu u balavište ja sam joj bar 3 puta rekla da je volim, bez obzira što sam je pola sata vijala po istom dok sam uspela da joj obujem jednu patiku i još pola sata provela vadeći kamenje i druge oštre predmete iz njenih džepova. E tu sam se baš zajebala, mala je odmah iskoristila situaciju da se žali na Deda Mraza koji je zaboravio da donese klizaljke i zahtevala da joj se odmah kupe, mada je 12 stepeni i snega nema ni u snu. A onda me odrala za još dve lutke pa sam rešila da od sad ljubav pokazujem poljupcima a da jezik držim za zubima dok nisu došli da nam plene nameštaj.

„Nadjite vremena samo za sebe i svakoga dana sebe častite nečim lepim.“ I evo mene u pola dva ujutru kako duvam u nalakirane nokte koji se ne suše već pola sata, s punom glavom viklera i punim ustima keksa. I častila sam sebe, neću ribati kupatilo, samo ću oprati posudje, pa na Fejs.

Treba se samo navići na lepe stvari, posle je sve lako;)