DOLE BEBE!

Ne znam jeste li čuli da postoji Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji predviđa kaznu i do 50 000 dinara za roditelje koji kolica i dečije bicikle budu ostavljali u hodnicima zgrada. Smatra se da to ugrožava prostor i slobodno kretanje komšija.

Dakle, ako se drznete da pravite decu u garsonjeri koja po difoltu nema prostora ni za saksiju, a u zgradi u kojoj zajedničke prostorije ne postoje ili su uzurpirane, možete biti finansijski uništeni kad vam komunalac zakuca na vrata i odrapi kaznu zato što ste kolica ostavili u hodniku umesto da ste ih okačili na plafon, ko luster. I kolica i dečji bicikl, a zašto ne i bebu.

Pravo da vam kažem, ovo ima smisla. Primera radi, komšija žuri kući jer je na programu važna utakmica. I šta sad, treba da smanji brzinu galopa po hodniku jer ste vi našli da rađate balavurdiju i još da je vozate umesto da ih nosite u zavežljaju na leđima ko u prijateljskoj Indiji? Što bi on gubio 3 sekunde svog dragocenog vremena da gurne  u stranu kolica koja, na sreću, nisu zalepljena za pod super lepkom nego imaju točkove i tako propusti važan gol?

Sad će neki zlobnik da tvrdi da su komšije drukare i da će svako jedva dočekati da vas prijavi komunalcima zbog ovog strahovitog prestupa. Neće, jer ni vi niste prijavljivali njih zbog glasne muzike, bacanja smeća ili bahatog parkiranja. Vi njega zbog veša, on vas zbog dečjeg rođendana u 4 popodne. Vi njega zbog kace s kupusom, on vas zbog toga što vam beba plače u 3 ujutru, a zna se šta je kućni red. Vi njega zbog laveža psa, on vama mazne kolica za koja ste digli keš kredit u iznosu od 200 eura i koji još vraćate.

Posle izvesnog vremena, kad vam pozli u liftu ili vas spiči infarkt u rođenom stanu, shvatićete da nemate koga da pozovete. Hitna pomoć samo u američkim filmovima stigne do vas za tri minuta, s komšijama ne govorite jer ste drukali sve redom. Rođaci vas ne jebu 5% još od onda kad niste hteli da im pozajmite 50 evra. Šta mari, čovek se rađa i umre sam.

Gledajući naše zakone, neko bi pomislio da u Srbiji sve vrvi od beba i dečjih kolica i da se na svakom spratu možete saplesti bar o 10 komada. Ja bih volela da mi neko pokaže takvu zgradu. Nema, a? Onda, srpski rečeno, ne serite.

E sad, zakoni su zakoni i red je da se poštuju. Naravno, kad nisu ovoliko retardirani. Kažete, poštuju se u drugim zemljama koje su svetlosnim godinama daleko od nas u svakom smislu. Kažete, poštuju se jer ih država dere od kazni. Jedno ste zaboravili – u tim zemljama se poštuju i bebe i psi i komšije. Sve je stvar dogovora stanara, a rešenje se uvek može naći ako postoji volja.

Sad ću vam reći čega u tim zemljama nema – nema zakona koji te tera da nešto činiš ili ne činiš, a da ti prethodno nisu obezbeđeni uslovi za to. Dakle, neka zakonodavac kaže gde bi ljudi mogli da ostave svoja kolica, neka obezbedi prostor koji služi toj svrsi i mi nećemo imati ništa protiv. Isto važi i za strašan prekršaj prostiranja veša na terasi, prakse zbog koje cela Italija crveni i zbog koje kod njih gotovo i da nema turista. I za to će da vas oderu, ako išta pretekne posle kolica.

Kako god okrenete, najebali ste i od komšija i od onog zakonodavca koji, zazuzet predizbornom kampanjom i slikanjem po stranačkim skupovima, nema vremena da primeti da su kazne za ostavljanje kolica vaše bebe u hodniku veće nego dve prosečne srpske plate koje ionako ne primate na vreme, pa je normalno i da nemate love za veći stan s odgovarajućim pratećim prostorijama. Da primeti da u novogradnji ne postoje biciklane ili bilo kakve zajedničke prostorije gde biste vi eventualno mogli ostaviti kolica. Da se zapita zašto ih nema i da se seti kad je takvu gradnju odobrio i za koliko para. Da na prste nabroji podrume u koje malo-malo ne nadire voda. Da se seti gde živi.

Ako se ne seti, možemo malko i da mu pomognemo.

Majke koje svoju decu vuku uz stepenište nekoliko spratova, s kolicima u jednoj ruci, bebom u drugoj a kese nose u zubima, su tempirana bomba.

Ne valja da pukne.

VAŠKE!

Ako nemate pametnija posla, uvek možete dobiti vaške.

Fora je što nikad nemate pojma gde i od koga ste ih zapatili, jer ako ih neko ima, taj ćuti k’o zaklan. I nemojte sad tu da mi se iščuđavate, naš narod smatra da se od vašljivosti i promaje umire, i da je rak zarazan.

Gde možete zapatiti ova mila stvorenja? U autobusu, vozu, u bolnici, čekaonici, kod frizera, u bioskopu, naročito ako se ljubite, u školi, na poslu – birajte. Mislite o tome i dok slikate selfije 😉

Na primer, moja ćerka ih je fasovala za vreme školskog raspusta. S obzirom da za sve ove godine nikad nisam imala čast i privilegiju da dobijem vaške, odem ja na net, ko svaka normalna korisnica društvenih mreža, da se obavestim o tome kako da ih se rešim.

To nikako nemojte raditi.

Iščitavala sam proklete forume 3 sata i naišla na sijaset „sigurnih“ načina da se rešim gamadi, od kojekakvih basnoslovno skupih preparata, do turanja na glavu petroleja, varikine, sirćeta, soli i koječega. Nađoh čak i recept s tartufima, verovali ili ne. Dakle, siže je bio ovakav – staviš dete u gasnu komoru i nema problema! Đe si, brate HitlerE!

Upadoh u žešću frku, ko da me je hipnotisala Slađana Velkov u paketu s Vulinom – nemam pojma šta ću, gde ću i kako ću, pa se dosetih da bi bilo dobro da detetu stavim Domestos na glavu, sve prekrijem alu-folijom da vaške ne uteknu a da se ozrače, i ostavim je tako jedno 3 dana, jer ako ono sranje uništava 99% bakterija, možda ubija i ovu stoku. Za sve to vreme, da je nalivam sirćetom i uljem lavande koje pouzdano rasteruje ovu pošast, a onda da pripalim i par sveća pored ikone, za svaki slučaj. Pizdary!

U žešćoj panici nazovem ti ja drugaricu frizerku, koja reče sledeće:
„Šta ti je, sva deca imaju vaške! Poprskaj bilo kojim preparatom iz apoteke, poprskaj ponovo posle nedeljak dana i gotovo!“
„Joj, a šta ako sam i ja dobila vaške?!“ (panic mode ON)
„Budalo, vaške ne idu na farbanu kosu!“

Išamarah se jedno 5 puta sa svake strane i krenem: Step one – MAST.
Svinjska, bre. To bar ne može da je otruje. Jadno dete je sve otrpelo s osmehom, kao da sam joj stavila najmirišljaviji nektar nebeski, plus je tražila ‘leba, masti i „alAve“ paprike za doručak. Tako namazanu sam je iščešljavala jedno dva sata nekim specijalno gustim metalnim češljem protiv vaški koji sam platila 1300 dindži u obližnjoj apoteci.

Rezultat: tri debele vaške muerto, ostale preživele.

Popizdim ja i odem u apoteku da kupim mnogo hvaljen sprej „Supitox“ (oko 500 dindži, ako se ne varam), koji navodno nije štetan za decu i životinje, a smrdi ko otrov za pacove. To čudo je pobilo sve žive vaške, ali ostade gomila gnjida. Šta ću, turim đozle na nos i započeh pregled, dok nisam ukapirala da sam matora i ćorava i da nema šansone da ih sve pronađem, a ima ih ko zaposlenih preko veze u javnim preduzećima.

Posle dvočasovnog piljenja u Aninu plavu kosu i češljanja onim metalnim češljem završismo dan premorene i s 50% kose manje, zbog jebenog češlja i preparata koji isušuje kosu. Stan sam doslovce sterilisala – sve usisala, oribala, svu posteljinu, plišane igračke i nošenu garderobu otkuvala. Jorgan s bračnog kreveta se posle toga toliko skupio da sam ga dala Ani da pokrije lutke, ali nema veze. Sve u svemu, tako sam ulizala stan da smo se dva dana po njemu klizali kao po ledu, a jedan od pasa je umalo slomio vrat dok je silazio sa sprata.

Umorna k’o posle radne akcije Brčko-Banovići, zapalih pljugu i počeh da pozivam redom sve poznate osobe s kojima smo bili u kontaktu, s krajnje ljudskom namerom da im javim da Ana ima vaške i da treba da se eventualno i oni pregledaju. Opšta kultura, jebala me ona. Da skratim, 90% ljudi koje sam zvala nam od juna nisu ušli u kuću, ko da smo HIV pozitivni, ‘ladno i bez suza. Doduše, jedna rođaka nam je donela neko voće koje je njena mama poslala, ali sam morala da izađem ispred zgrade da ga preuzmem, dok su njena deca panično izvirivala iz auta i urlala: “Požuri, mama!“ Plus, majka drugarice s igrališta koju sam odranije provalila da se non-stop češe je zabranila svom detetu da se igra s Anom, doživotno. Žena me je čak i izbacila iz FB prijatelja samo zato što sam joj rekla da pregleda svoje dete jer se može desiti da je dobila vaške od mog (bila mi je pegla da izrazim sumnju da je možda njeno dete prenosilac). Draga moja, to ti nije nikakva zaštita, treba da me turiš na blok!

Da ne zaboravim, posle dva dana nađoh na svom ramenu OVOLIKU vašku. Toliko o tome da one ne idu na hemijski tretiranu kosu, još jedna zabluda. Sedim ja i plačem i prskam se onim otrovom ko da mi je zadnje, majke mi. Na svu sreću, sem još jedne u kosi, drugih bubetina nije bilo – biće da mi je uskočila dok sam tretirala svoje jadno dete. Vrhunac sreće me je obuzeo posle trosatnog češljanja u kojem ne pronađoh niti jedno jajašce. Kučka nije stigla da se razmnoži, jupi!

Posle nedeljak dana poprskah ja Anu ponovo, za svaki slučaj i sebe, ovog puta onim basnoslovnom skupim preparatom „Paranit“ – košta oko 1500 dinara i podjednako je učinkovit kao Supitox. Doduše, ima prijatan miris i masan je neviđeno, ispira se iz jedno desetak šamponiranja. Tamo piše da taj preparat ubija vaši i gnjide tako što ih guši. Ne palite se – gnjide ne ubija, to je notorna laž na koju nasedaju neiskusne budale kao ja. Međutim, gusti češalj koji se dobija uz njega je bio pravo otkrovenje, mnogo bolji od metalnog koji sam prethodno kupila. Rekla bih da sam jednosatnim češljanjem povadila Ani skoro sve gnjide! Sutradan iščešljah još pet jajašaca i to je bilo to, što se parazita tiče. Naravno, paničar kao što sam ja je dete maltretirao češljanjem još nedeljak dana, bez obzira što gnjida više nije bilo.

Nemojte širiti priču, ali istim češljem je preventivno iščešljavam bar jednom nedeljno, nikad se ne zna kad može da ih dobije ponovo, počela je školska godina.

Dakle, šta ako imate vaške? Negde u Srbiji postoji specijalizovani salon za uništavanje vaški, ali nemam pojma gde je. Ako nemate pojma ni vi, evo saveta iz prve ruke:

Sedite i dobro se isplačite, popijte jednu rakiju, zatim se poprskajte bilo kojim sprejem iz apoteke, nabavite gust metalni češalj i navalite na pos’o. Posle svakog poteza češljem operite ga u vodi ili prebrišite vlažnim tuferom, da posao ne bi bio uzaludan. Ne berite brigu, kućni ljubimci ih ne mogu dobiti. Ne zaboravite da tretman preparatom ponovite i sledeće nedelje, da pobijete stoku koja se eventualno izlegla u međuvremenu, dok ne postane polno zrela i dobije mogućnost da snese još jajašaca. Sve usisajte, otkuvajte peškire i jastučnice, ono što ne može strpajte u kese, zavežite i ostavite tako desetak dana, da gamad pocrka od gladi.

Javite svima da imate vaške i vi, čak i ako ih nemate, ostaviće vas na miru bar pola godine. Ako zanemarite uštedu u vremenu i kafi, akcenat treba da stavite na prijatna popodneva provedena u socijalizaciji sa svojim detetom koje ima vaške, umesto s retardiranim budaletinama koje misle da su vaške neizlečiva bolest iz srednjeg veka sa smrtnim ishodom.

I da, vaške su dosadne ali se mogu istrebiti, za razliku od glupih ljudi.

ISPOVEST LUDE MAME JEDNOG DIVNOG PRVAČIĆA

Nije dovoljno što je ponedeljak, nego je još i prvi septembar. Navila sam sat u 6, ali  sam se probudila oko 4 i piljila u plafon dva sata kao luda Mara. Vesela sekiracija, što bi rekla moja baba. Moje dete danas polazi u školu.

Školsku torbu sam sinoć pakovala dva sata. Kako – ne znam, jer se unutra nalazi samo jedna sveska, iz srpskog, pernica i Anina omiljena igračka – magarence koje leži na jastuku. Tako je naložila učiteljica i dala nam spisak. Vrlo pametan potez, kad uzmemo u obzir da je mnogo mama kao što sam ja – ludih i emotivnih, kojima je čak i ovo pakovanje big deal. Kad sam je spakovala, onda sam dete naterala da torbu otvori i zatvori tri puta, da proverim da li će ona to umeti sama sutra. Nije prevrnula očima, videla je da sam „šlb“ i shvatila da to treba ignorisati. Da joj se zahvalim, ubacila sam krišom u džepić torbe čokoladicu. Ima da ulepi pola učionice. Učiteljice, izvini.

Nadam se da joj je ostalo dovoljno kose posle jutarnjeg sređivanja frizure. Ja to inače spičim za minut, ali danas sam odlepljena ko etiketa i nisam sva svoja, te sam joj napravila 3 (slovima: tri) frizure koje sam sve rasformirala i na kraju uplela kike. Krenuli smo u školu na vreme, da ne provali odmah učiteljica da ćemo povremeno kasniti zbog moje spetljanosti. U životu nisam spremala stvari  ranije, već sam od onih koji su navikli da ujutru ne čuju sat, pa trče po stanu ko divokoze i sudarajući se s ukućanima pokušavaju da sve postignu. Uglavnom mi je to uspevalo, pa mi je ta loša navika ostala ukorenjena. Ovo danas častim 😉

Pred školom smo se fotografisale. Te slike nećete videti jer su mi oči malko zamućene, mislim da mi je nešto upalo u oko. Trudila sam se da Ana to ne primeti. Ona je bila vesela i sve to je podnela bolje od mene, što je divno.  I ostalim roditeljima se plakalo, samo niko nije hteo prvi da počne, znam. U holu su nas dočekale neke fine tete i odvele je na doručak. Otišla je bez pogovora i veselo zagrlila drugaricu koju poznaje još iz vrtića. Laknulo mi je.

Na putu do kuće prisećala sam se svog polaska u školu. Roditelji su me odvezli i bukvalno istovarili ispred školske zgrade, pa odjurili na posao. U džepu mi je bila jabuka jer čokolada kvari zube. Mama, to sam ti zapamtila, da znaš. Sat vremena sam stajala sama u hodniku i čekala da se pojavi neko i smesti me nekuda. Nijedno dete poznavala nisam, toga se vrlo jasno sećam, pa sam stajala pored nekog zida i trudila se da budem totalno neupadljiva. Takođe je vrlo živa slika učiteljice koja me je stavila u prvu klupu, gde sam sedela dok nisu otkrili da sam u pogrešnom razredu. Onda su me odveli u drugu učionicu gde su deca već posedala. Jedna devojčica je imala istu haljinu kao ja, samo je njena bila u divnoj crvenoj nijansi, a moja teget-plava, kao da sam pošla na rad u neku fabriku. Sećam se da sam tu malo popizdela, ne samo zbog haljine, nego i činjenice da su svu decu dovele mame i tata ili bar bake i dede, samo sam ja bila sama. Ispostavilo se da to nije toliko važno jer sam se odmah divno uklopila i uvek bila učenica za primer, socijalno, veselo i nasmejano dete. I nikad se nisam držala mami za suknju. Sad mi nekako žao 😉

Nemam pojma zbog čega vam ovo pričam sem zbog činjenice da ste jeftiniji od psihijatra. Inače, nisam od onih isprepadanih majki koje su prilepak detetu. Ana odavno ide sama do prodavnice, kod drugarice, ponekad i na igralište ako je tamo neko poznat, sama prelazi ulicu ispred naše zgrade, namešta svoj krevet, sprema sobu, pomaže mi i kada ne tražim. Ja sam volela da idem u školu, nadam se da će se dopasti i njoj. Valjda je to onaj iskonski i  blesavi strah da joj uskoro više neću biti potrebna. Sve je tako brzo proletelo, prebrzo, vreme leti i to shvatim svaki put kad je pogledam. Raste, zubići ispadaju, noge su sve duže, fazoni sve zreliji, društvo sve starije. Nosi patike broj 33. Ludilo! Ja nosim 37. Juče je iz obesti probala neku moju majicu i skoro da joj je taman. To me je nekako uplašilo.

Ana, kad ovo budeš pročitala, nemoj da pokažeš baki, ko boga te molim – zezaće me dok sam živa. Nadam se da ćeš uspeti da me istrpiš ovakvu par dana, obećavam da ću se popraviti, časna pionirska reč. I kunem se, nikad više ti neću izuti patike i brisati ih ponovo, niti ću te mučiti s onim šnalicama koje žuljaju, samo zato što imaju iste jagodice kao što su one na bermudama. Ruke više nećemo prati tri puta, neću te grliti pred školom deset minuta ko da te u vojsku ispraćam. I baš me briga da li se čarape slažu s patikama, nosi koje želiš, mama je samo malo odlepila. Zato si mi se valjda i smejala jutros, zaslužila sam, znam. Mame su smešne, ponekad.

Idi, druži se, nauči lepe i korisne stvari, igraj se, zabavljaj se, zaljubi se. Ako to bude onaj što te je dokačio torbom dok je utrčavao u učionicu, nema veze, preživeću. Ja sad odoh da kuvam ručak i nadam se da neću zapaliti nešto.

Šalim se! Valjda…

PETICIJA DA DECA RASTU MALO SPORIJE

Moram da vam priznam, spremala sam se za to čudo više nego za sopstvenu maturu, ‘leba mi. Ne valja ova haljina, kratka je a malo je i drečava, ispašću neka neozbiljna, lelemud majka. Pantalone, može, to je do zemlje. Gde mi je rolka? Pa šta ako je 25 stepeni, ako sam mogla godinama da se kuvam u gradskom prevozu, mogu i tih 45 minuta u školi! Neću valjda nešto s dekolteom? Nije svaki dan testiranje za upis u prvi razred!

I tako, lomatam se ja u onim neudobnim cipelicama za svadbe i sahrane držeći svoje omiljeno zmijče za ruku  -ćerku Anakondu, koji oni na šalterima i u ustanovama zovu Anom.

– Pazi, ne u blato! Jao, nemoj nove patike da krljaš, ne šutiraj tu konzervu, tako ti đačke knjižice!

– Mama, šta je to đačka knjižica?

– Bolje da ne znaš, to će da te prati kroz život. Tu se upisuju ocene, na primer, koliko si pametna, koliko si sposobna…

– Aha. To ja upišem ili ti?

– Ne. Učiteljica će to, a mama će dotle sve nokte da pojede, ko ovaj ovde što sam upravo slomila, jebem ti nokat.

– A je l’ upisuju tamo i da sam lepa?

– To se ne računa. Treba da si dobra i pametna, da učiš nove stvari.

– Je l’ to ono ko kad ti staviš jaje u mikrotalasnu a ono eksplodira?

– Slično, samo nemoj to da pominješ pred učiteljicom, molim te.

Jao, ‘lebe mekani, samo da preživim ovo. Sad će sigurno da je pitaju da broji do sto a ona će preskočiti 96 kao i uvek. Joj, a ako je pitaju za adresu, a mi se preselili? Jebem ti i narodne heroje i onog što je ulicama ime davao, zar tu da zglajznemo?! Nisam pripremljena na ovo, majke mi. A ni ona baš…

– Je li Ana, imaš li ti rođenu braću? To će sigurno da te pitaju tamo.

– Imam. Brata i sestru.

– Kako, bre, imaš kad nemaš? Jedinica si, bre!

– Imam Bafi i Bagiru.

– Ali oni su psi!

– Kakve to veze ima? Ti kažeš da su oni tvoje bebe isto.

– Pa jeste…. u pravu si. Imaš pa imaš.

– Mama, a što mi ne usvojimo nekog dinosaurusa, nema veze da li je muško ili žensko? Davaću mu keks.

Ulazimo u školsko dvorište, Ana je u tih 50m do stepenica na ulazu u zgradu uskočila u bar dve bare, kleknula da pomazi kucu koji joj se olinjao na helanke ko da je medved, ruke obrisala o mene i malo se umočila u neku fontanicu, šta li je.

Na ulazu sedi crna mačka, a ja od mačaka imam fobiju veću nego od poreznika i Telekoma zajedno.

– Mama, mačka! – upozori me Ana. Je l’ ja sad neću moći da se upišem u školu?

– Moći ćeš, svašta od tebe! – hrabro zaobiđoh mačku na 10 metara i uleteh u hol.

A u holu dve devojčice – redari. I jedno 10 ikona na zidu, minimum. Gleda me ona Bogorodica mrko, tačno zna da imam tremu i da sam nikakva majka jer sam zaboravila vlažne maramice a dete mi prljavo. To se njoj nikada ne bi desilo, garant. A gde su Ajnštajn, Tesla, gde je, bre, Jovan Jovanović Zmaj? Aaa, eno ih u ćošku, kod vatrogasnog aparata. Vidi Vuka Karadžića, ala se ofucao!

U prostoriji u koju ulazimo sedi mlada, jako našminkana žena. Podsetila me na jednu gospojicu s reklame, što odobrava bankarske kredite.

– Dobar dan, izvinjavam se što kasnimo, možemo li da uđemo?

– Može! – Veselo odvrati mlada, jako našminkana žena, a ja se zabrinuh za svoje duševno stanje. Jebeš mi sve ako to nije ona s reklame!

– Znate, dovela sam ćerku na testiranje. Htela bih da naglasim…

Ženica me prekide i ne skidajući osmeh koji kao da je nacrtan bio, reče:

– Mama, tata, vi možete ići, vratite se za jedno pola sata, otprilike. Ana, može li tako?

Pogledah u dete, uspaničeno, pritom shvatajući da nisam pokrila tetovažu.  Zaplači bre, ko normalna deca! Histeriši da nećeš da izađem, pusti koju suzu, seti se kad je onaj golub “preminuo”, kako ti imaš običaj da kažeš.

Ana izdajnički odvrati – Može!

Eto, šta ti je dete. Maziš ga, hraniš ga, kupuješ mu sladolede, vodiš na predstave, lečiš, ljubiš, a ono ti okrene leđa kad se najmanje nadaš! Jao, jadno moje dete, ovo je kraj detinjstva! Kad krene u školu, više ništa neće biti isto. Ovo leto ima da uživa, da uživa! Ima da pozajmim pare ako treba samo na more da je vodim, ima da joj kupim onu haljinicu što košta više nego diploma, ima da se udavi u slatkišima ako poželi i u 3 ujutru!

Joj, samo da se Ana sad ne uplaši, da ne odraste za tih pola sata, jebem ti vreme i onog ko ga prvi izmeri. Šta li rade tamo, o čemu pričaju sad? Možda će da izađe dvajes’ santima viša, možda viće neće dozvoljavati da je držim za ruku, možda će Crvenpaku početi da zove Crvenkapa! Vriiišt!!! A šta ako učiteljicu zavoli više od mame? Ta žena mi se nikako i ne dopada, uostalom. Našminkala se tu, namirisala i stavila iza uha neki tajni preparat koji privlači decu i tera ih da je zavole. I da teraju svoje majke da ih čekaju pred kabinetima, ko siročići. Teto, jesu li sva ova deca tvoja? Pa što ih ne pustiš, teto?!

Klinac od jedno 10 godina s loptom projuri hodnikom, usput odalamivši tim sportskim rekvizitom nekog manjeg dečka u glavu, ne osvrnuvši se. Evo. To je to. U ovakvog će da se zaljubi. Zbog ovog će da me laže i da skriva tajne od mene. Umreću. Jok, on će. Joj, moram da se lečim, definitivno. Znam, vezaću je za radijator, a njega ću za haubicu… šalim se, šalim se. Valjda 😉

– Mama, zove te teta da uđeš! – prenu me Anin glas.

Ušla sam i sela. Mlada, suviše našminkana žena je preturala po nekim papirima, Ana je pičila po kancelariji i dirala sve što joj je u dometu. Na stolu je stajao crtež. Neću da gledam, garant su neki kukasti krstovi, zombiji ili konj s haljinom. Jokbre, evo naše porodice! Sunce, oblačići, srculenca i dva vrapca veličine pume koji skakuću po zelenoj, bajkovitoj travici. Jao, što sam lepo ispala i još imam cvet u kosi. Kao da sam ispala iz Žikine šarenice, hahaha! Obožavam Anine crteže, čuvam sve od prvog, poneću i ovaj za kolekciju. Što ova ćuti, zašto ne progovori? Gestapo, jebote. Nešto joj se nije dopalo kod mog deteta. Glupača. Moje dete je najbolje dete na svetu i ova škola je nije ni zaslužila. Ionako više liči na bogosloviju nego na osnovnu školu. Mora da je Ana bila nemirna, da je pravila neka sranja. Pa šta, to je zdravo i veselo dete, šta se ova našminkana buni? Treba, bre, da je srećna…

– Mama, ja sam fascinirana. Imate divno, osećajno, pametno i duhovito dete, vidi se da je negovana i rasla u ljubavi. Neverovatno je otvorena i napredna, primetila sam da ste je malo i podučavali jer je čitala vrlo lepo. Možete biti spokojni i ponosni, vaše dete će se snaći u svakoj sredini, komunikativna je i socijalna… a bogami i brzo trči – dovrši kroz smešak.

Ana je i dalje pičila ukrug po kancelariji kao da je na baterije. Zahvalila sam se ženi i jedva dočekala da izađemo napolje, na vazduh. Ana je zgrabila čokoladicu još u hodniku a pao je i pokušaj ispuštanja s sprata preko gelendera. Ista ja, jebote, ista ja… najebali smo.

Sela sam na neku klupu, usput, dok je Ana trčkarala okolo. Da zapalim cigaretu. Da zapalim, pa da malo otplačem, krišom. Od sreće, od tuge, od straha, od pičkematerine, ko će ga znati…

Ana mi je pritrčala, poljubila me i ostavila tragove čokolade na mojoj majici. Život je ponovo postao divan.

Bar do jeseni 😉

PROVERITE KOLIKI STE PEDER

Ovih dana se digla strašna dževa oko vesti da su Amerikanci, uzrok svih naših nesreća, odobrili gej brakove. Umesto da se radujemo što će sada svi postati pederi i što će seme polako ali sigurno da im se zatre, mi digli dževu, ko da nam se radi o glavi, o plati i o penziji. Oh, wait, sve su nam uzeli, ali mi i dalje ćutimo. Nama je važnije dupe, da prostite.

Ne lezi vraže, ovi naši domaći izdajnici vs strani plaćenici koje dotira Soroš najaviše nacrt zakona koji pominje takvo šta i kod nas, i ako to zlo ikada prođe, pederi se više neće pederisati samo u svoja četiri zida, nego će možda nedajbože i decu da usvajaju, onu našu, što smo napravili pa ostavili. Voimjaoca!

Prvo i prvo, kao što svako zna, Srbin ne može biti gej. Ovi što se pederišu su neki ubačeni elementi, jer pravoslavna vera to ne dozvoljava, a zna se ko parkira traktor a ko otvara kapiju u našoj (sekularnoj) državi. Samo u Srbiji pederi su automatski i pedofili i ostali na „ili“, dok ovi što su prvi seks vežbali s ovcama ili opštili s maloletnim dečacima u crkvi to nikako nisu. Ako nosiš pravu uniformu, nisi peder. Dva i dva su četiri.

A to što naučnici tvrde da se pederi rađaju sa sklonostima prema suprotnom polu, to mačku o rep. Pa ko je još video da u vojsci, policiji, crkvi i politici ima pedera? Nema, zato decu treba usmeravati na pravi put, a ne dozvoljavati im da budu frizeri, umetnici i modni kreatori, pa da sutra piju koktele umesto šljivovice i još isturaju mali prst. Pomerila sam se s mesta, za svaki slučaj.

To što se oni vole, to je njihova stvar. I heteroseksualni parovi se vole, pa se ne krešu u dupe. Dobro, i ako se krešu, bar nisu pederi. Jer, ako okineš ženu u dupe, to je drugačije pošto peder u tom uživa a žena ne. A ako napraviš neželjeno dete, tu su institucije. Sve smo organizovali, nema greške i niko nije zakinut.

E sad, to što deca u domovima nemaju šta da jedu, što nema ko da ih zagrli, nauči da hodaju i govore, što često imaju agorafobiju i što ih kasnije izbace na ulicu ako se neko ne smiluje pa ih usvoji, to nije naš problem nego problem države. I to nisu naša deca, ali nema veze – ne damo ih pederima makar ih morali postreljati. I pedere i decu.

Sve je to zbog toga što mnogo brinemo o porodičnim vrednostima i imamo razvijenu nacionalnu svest. Jeste da mnogi ne znaju ni u koji razred im ide dete niti s kim se druži, ali to je zato što razmišljamo globalno i jako nam je bitno da se rađa što više dece. To se jasno vidi po zakonima i svaka trudnica može da vam opiše divan tretman koji je doživela u porodilištu, a novčanu i moralnu pomoć koje dobijaju i od države i u porodici ne treba ni pominjati jer nismo tu da se hvalimo, nego da se, da prostite, jebemo.

A ovi što su nešto bogu zgrešili pa su neplodni, ti mogu to isto. Da se jebu desetak godina, dok eventualno ne stignu na red kao usvojitelji. Posle takođe mogu da se jebu i to bez kondoma da ne bude da su na nečemu zakinuti.

Neki se pitaju kakav bi to loš uticaj mogao gej par da ima na dete. Reči nemam. Svako zna da bi to dete sigurno postalo gej i pravilo nove gejeve po Srbiji dok ne ostane Srba za pod šljivu. Takođe, sigurno bi upražnjavali seks pred detetom kao što rade svi ostali normalni parovi, pa bi dete pomislilo da je kres u bulju mejnstrim. Zlobnici koji pominju takozvane činjenice da se pederluk zasniva na ljubavi a ne samo na seksu su odavno provaljeni. Na primer, ja sam jednom videla na Google-u da je jedan peder bio i pedofil, pa je spopadao dečake u školi. To je pokazatelj da su svi isti i treba ih potrpati u rezervate, za svaki slučaj, jer budućnost srpske porodice je naš prioritet. A to što malo-malo pa izbace nešto o zlostavljanju dece u heteroseksualnim porodicama, to su sve čiste laži koje nam podmeće jak gej lobi.

Neko je dao predlog da, s obzirom da ih ne daju pederima, svaka srpska familija treba da usvoji bar po jedno nezbrinuto dete. Kakva glupost, pa ko zna čija je to krv i kakva je to genetika, da ne pominjem da to treba hraniti i oblačiti. Pa ne možemo da izađemo na kraj ni sa svojom decom, a kamoli s ko zna čijom i ko zna kakvom. Briši to, a ovog što je predložio na njivu, da oseti šta je muka, pa mu takve stvari više neće padati na pamet!

Neka, još veća budala, je pitala šta biste radili kad biste saznali da vam je dete gej. Čuj, gej, hahaha, pa to jednostavno nije moguće! Svako normalan će shvatiti da mu je dete zamenjeno u porodilištu ili da mu se žena švalerala s gejom, pa će tu nakazu izbaciti iz kuće. Oni koji podržavaju takvu decu su rušitelji tradicionalnih vrednosti i treba ih takođe postreljati da ne opterećujemo budžet džaba.

To ionako nisu naša deca, kako god okreneš.

Većina srpskog življa bi radije (tuđe) dete dala divljim životinjama u džungli, jer, ako su mogli Balu i Bagira da odgaje Moglija i od njega da postane onakva ljudina, što ne bi mogli još par hiljada ostavljene dece da damo njima.

Eto ideje – i vuk sit i ovce na broju! Decu koju ostave (heteroseksualni) roditelji treba ostaviti na ivici šume. Neka divlja životinja će ih već naći i dovesti u kuću, jazbinu ili brlog da napravi od njega čoveka, kad mi nismo u stanju. Automatski bismo smanjili troškove oko hrane, odeće i školovanja i rasteretili budžet, a dete bi živelo u zdravim uslovima, a ne da odrasta na bigmekovima i kojekakvoj genetski modifikovanoj hrani i da počne da sluša Madonu pa da sutra postane peder i da odgaji pedera.

Nema na čemu.

STOLI ME BOJKO

Najbolji način za odvikavanje od poroka poput kafe i cigareta je iščitavanje vesti ranom zorom. Em će da vas zaboli želudac, doduše, ne od kafe na prazan stomak nego od vesti, em ćete da upalite pljugu naopačke ili je progutate pa zalijete kafom, čisto da skrenete malo misli s onoga što čitate. To vam nekako dođe ko da ste već doručkovali, jer kintu za doručak svejedno nemate. Ako pak dođete u napast da ugasite užarenu cigaretu tako što ćete je nabiti sami sebi u oko – nemojte, setite se da niko za vas neće poslati ni jedan jedini SMS, a kako drugačije da se lečite? Polako i mirno, kao na klanje.

Jednom je i meni došlo da platim RTS – beše to onomad na jednoj sedeljci kad je na TV-u pičio neki film ispresecan reklamama, a mi čekali da nam iz porodilišta jave da li je Goran ponosni otac muškog ili ženskog deteta. Reklamnih blokova je bilo toliko i tako su dugački bili da smo igrali igru pogađanja – ko se prvi seti koji film gledamo, taj ne mora da ide po pivo. Sećam se da je za vreme jednog takvog bloka drugar umesio i ispekao picu, ja skoknula do kuće po novčanik koji sam zaboravila a jedna devojka ostala trudna. Došlo mi je da im platim, samo da prestanu. Možda bi tada voditelji imali dobru dikciju a voditeljke pristojne haljine, ako već program ne valja.

Doduše, ne znam nikoga ko nema kablovsku, IPTV ili nešto slično, neku skalameriju koju platiš oko 1000 dindži mesečno i imaš 100 kanala za te pare. Imaš i taj nesrećni RTS, takozvani servis građana a u stvari sluge režima, koji god da je na vlasti. Oni se godinama finansiraju iz budžeta, dakle od naših para, zatim od reklama čiji je sekund među najskupljima na medijskom nebu naše nebeske Srbije, pa stranački plaćeni program, pa nameti ko u feudalizmu a ipak još uvek nisu otvorili još 30 kanala i pokupovali svim radnicima jahte, nego će da nam opale još jedan namet u te svrhe jer propadaju. Čini mi se, da imaju budžet CNNa ili BBC-a, ne bi oni umeli da naprave valjan TV program, da prostite. Ipak treba izdržavati te silne radnike poprimane preko crte.

Jedno znam – za njihov malo je reći nekvalitetan program, očajne voditelje, reprize repriza repriza i informativni program za koji svi znamo zašto je takav, KRIVI SU GRAĐANI KOJI NE PLAĆAJU PRETPLATU. To nam poručuju „zvezde“ javnog servisa.

Kažu, da bi RTS funkcionisao normalno, neophodno je da naplata bude 80%, što je tričavih 11 miliona evra mesečno. M E S E Č N O (probajte sa spelovanjem, tako period izgleda mnogo duže nego što jeste). Ovako su jadni prinuđeni da funkcionišu sa samo 3,5 miliona evra vaših para. Mesečno. Mislite da je to mnogo? To je samo par tričavih škola, zabavišta, domova zdravlja, opet mesečno, a vi pokušajte da se ne smejete dok čitate vesti s reflektorom uprtim u vas, dok se puder topi k’o Joksimovićeva faca na novu Prada torbicu Olivere Kovačević.

Budimo pošteni, koje domaćinstvo može da opstane ili nedajbože posluje s tako mizernim fondom?! Pa tu nema para ni za saksofon u koji gosti mogu da vrše nuždu, tu nema para ni za Šanelov milje preko daske za wc-šolju, a o egzotičnoj remix kajgani od suncem okupanih albatrosovih jaja prelivenih ptičjim kiselim mlekom  kao okrpljenje za voditelje da i ne govorimo.

S druge strane, RTS se svojevremeno hvalio kako je veoma mali broj ljudi koji ne plaća pretplatu. Tu neko nekoga, srpski rečeno, jebe. Sad, ko se tu zajebao i ko je koga zajebao to je svima jasno, važno je da ćemo da pljunemo 500 dindži mesečno da bi oni nastavili da funkcionišu. Mislite da je patriotizam besplatan? Šta je bilo, miševi?

Pošto je trend da tajkuni kupuju firme koje su žile kucavice naše države, predlažem da neko kupi i jadni RTS. Obavezno neka to bude neko polupismen, da ne bečimo oči na glupe školske i edukativne programe, kojekakve Opstanke i ostale dosadne sadržaje od kojih smo se potpuno odvikli, nego da nam opali taj Bolji Život još jedno 50 puta, da se setimo kako se nekada teško živelo i da budemo zahvalni ovoj drržavi što nas je spasla prodaje benzina u flašama pored puta. To je svakako mnogo lakše nego vratiti kulturno umetnički program a koji nema veze s Žikinom šarenicom i babama za češljanje.

Stoli me bojko da plaćam taj samozvani javni servis koji po svim mogućim zakonima NEMA pravo da naplaćuje pretplatu svim građanima. Čuj mene po zakonima, hahaha, zaboravila sam na tren gde živim. Evo, meni prvoj neka skrembluju taj propagandni program vlasti kod kablovskog operatera, jer ne nameravam da ga gledam niti da ga plaćam. Ako već moramo da imamo javni servis, onda bi to trebalo da izgleda ovako – da se tačno definiše koliko sati dnevno mora da se emituje takav i takav program, da se izbace reklame, golotinja i što je najvažnije – nema partijskih pobratima, kumova i ljubavnica. Znam, ko u oko da sam vas ubola.

Državo draga i vi koji je pljač… vodite, da vam kažem nešto – da ste vi redovno isplaćivali plate ovoj šačici što uopšte ima posao i uradili bar deo onog što ste nam obećali a ne uvodili samo nove namete od kojih jedino još danak u krvi nismo dali, mi bimo možda i zažmurili pa platili ove nebulozne, bezobrazne i neustavne stvarčice. Ovako, što se mene tiče, vama na dušu to ide što Milka Canić nikada neće izgovoriti nešto drugo osim „Dobro veče!”

More, mrš!

RAŠIRI NOGE I REĆI ĆU TI KO SI

Stiže leto a s njim i novi modni trendovi. Možeš ti da budeš pametna k’o Ajnštajn, dobra kao ‘lebac ili zanimljiva k’o geografija, od tog posla nema ništa, to će primetiti samo tvoja keva i to ako imaš sreće. Kozmetička industrija kaže da nikada nisi dovoljno lepa i poželjna ako ne spiskaš sav novac koji imaš na sijaset novih tretmana koji su smišljeni zimus, u trenucima dokolice. Sneg veje, stis’o minus, a onaj kozmetički inovator nije išao na skijanje niti sedeo skrštenih ruku, nego je prokletinja smišljala novu golgotu za moderne žeMskinje, koje ne žele da sede skrštenih nogu.

Elem, najnoviji modni krik jeste šminka za intimnu regiju, da prostite.

Dobro ste čule drage dame, stigla je šminka za životnu sredinu, onu smeštenu ispod donjeg dela stomaka. Kada dotičnu regiju očistite od korova, tu su puderi, rumenila, izbeljivači, a sve u zavisnosti od toga da li želite da vaša „mala“ izgleda kao Frankenštajnova nevesta ili kao seoska lepotica. Kolekcija specijalno dizajnirane krečane bi bez problema mogla da nosi naziv Pizdeleene, mada „Možda je rođena s tim“ nekako ne bi bio adekvatan slogan, jer sigurno nije rođena s pudrijerom ili vrećom brašna između prepona. Već vidim reklame na bilbordima, u autobusima i naravno, na internetu: „ Kako se ono zvaše šminka koju koristi tvoja kuma? Na vrh mi je jezika…“ Nadam se da se proizvođači neće zaustaviti ovde, i da će uskoro pojaviti i neki lajneri za uterus, maskare za jajovod, veštačke trepavice za jajnike i nemojmo zaboraviti na specijalno dizajnirani karmin, sve za doslovni bebi dol’, ako  me razumete.

Nemojte mi reći da već ne možete da zamislite sebe na nekom sastanku ili skupu, kako se kulturno udaljavate od stola uz reči: „Izvinite me, samo da napuderišem nos i popravim ribi karmin.“ Ukoliko dođe i do intimnih trenutaka, skidanje veša će biti propraćeno divnom dimnom puderastom zavesom, nešto nalik trešenju jorgana sa bakinog stoletnog kanabeta.

Ako mislite da je ovaj novi modni detalj samo još jedna glupost u nizu, smatrajte da niste dobro prošli na kvizu. Ovi proizvodi će sa sobom povući i mnoge druge proizvodnje, kao i otvaranje novih radnih mesta i stvaranje novih profesija. Zamislite samo – neseser za intimnu šminku, torbe i tašne sa dodatnim pregradama za iste, profesionalni intimni šminkeri (mindžer/ka), centri za intimno šminkanje i relaksaciju. Posle frizera odmah pravac kod Stojana (nešto mi govori da bi nekom Stojanu stajala ovakva profesija), raširite se kao kod ginekologa i kažete „Stojane, napravi mi Joksimovića!“ Ili „Stojane, da mi štuka bude upadljiva kao oči Maje Nikolić!“ ili ono što Stojan neće želeti da čuje za vreme letnjih žega „Stojane, daj je spremi za pohovanje, znojim se ko Nadal u drugom setu!“. Sve u zavisnosti koliko naslaga pudera želite da imate, naravno. Uz to, kupovina rođendanskih poklona je sada postala mnogo lakša, a vašu drugaricu će sigurno obradovati nova kolekcija Picolicina nijanse virdžin roze. O ginekologu da i ne govorimo.

Šminka je tu, zato nemojmo zaboraviti i na nakit. Ne, pirsinzi su pali u zaborav kao i Krkobabić. Možda minđuše u obliku tiganja, da mu odmah stavite do znanja da ne vodite samo računa o svom izgledu, već i da ste vrsna domaćica. Ili možda neki prikladni zvekir, da može da kuca dva puta. Ako ni maskaru ne uspe da razmaže, onda će znati da je dvojka. Kako god, najbitnije je da je sve vodootporno, kao što već i same znate.

Nova industrijska revolucija kuca na vrata. Osim novih poslova, proizvoda, tu je još dodatnih sat vremena reklama – prašak, ulošci, prostata, glavobolja, Picolicin, čips, osveživač, Picolicin, maskara, parfem, dezadorans, Picolicin. Ukratko – ubijanje od para. Iskreno se nadam da se ova industrijska revolucija neće završiti samo ovim kozmetičkim prevratom. Da sam ja onaj inovator, predložila bih i neke Me Dol’ žvake s aromom rosnih livada i košenog sena. Pravljenje balona će u početku biti prepreka, ali ne ona nesavladiva. Vežba čuda čini! U skorijoj budućnosti možemo očekivati i takmičenje u duvanju ovih balona, spram čije posećenosti bi Olimpijada izgledala kao koncert Jelene Karleuše. Što, šta fali? Kegelove vežbe još nikad nisu bile ovako zanimljive i delotvorne, složićete se.

Sad znate zbog čega je kozmetička industrija najvažnija grana industrije ikada- ko bi vas drugi učio da poštujete sebe kao ljudsko biće? I ne samo to. Pošto su vas naučili da lepota dolazi iznutra ali da je jako bitno da oderete sebi kožu za paštetu i isprobate sve njihove proizvode, sada su otišli korak dalje i rešili da vas nauče da prigrlite svoju ljubimicu. Do sada su drugi razmišljali o njoj, od danas možete i vi!

A sad me izvinite, moram da pročešljam imenik i proverim da slučajno nemam nekog Stojana u kontaktima. I da ga blokiram. I da spalim televizor, a daljinski zakopam u dno vulkana, za svaki slučaj.

WELCOME TO SERBIA

Kada biste strancu morali da objasnite funkcionisanje ove zemlje zarad lakšeg razumevanja iste i boljeg i lepšeg boravka u njoj, sigurno ga ne biste uputili na stranicu Turističke organizacije Srbije. Na Google, braćela! Neka gugla, pa kad vidi da je svaki strani državljanin vredan divljenja poreklom Srbin, neka uzme ta svoja eura pa nek’ ih strpa u guj’cu, što bi rekao jedan naš ministar.

Kao prvo, svaki stranac treba da zna da ulazi u slobodnu zemlju. Slobodno se šetaju lopovi, manijaci, ubice, a oni najopasniji po našu državu (oni koji nisu vezali pojas) su na sigurnom – iza rešetaka.

Najprihvaćeniji oblik pisane reči u Srbiji je spisak. Bilo da je to birački spisak ili spisak za kupovinu, svaki Srbin ga ima i raduje mu se beskrajno. Gde god da se dene na nekom je spisku, najčešće na listi čekanja. Zato je u narodu zaživela krilatica “sve po spisku,” to nam nekako dođe kao molitva i skoro potpuno je zatrla arhaične izraze kao što su “dobar dan,” “izvinite” ili “hvala.”

Ako govorimo o poreklu, opšte je poznato da su dinosaurusi nastali od Srba, da je svaka poštena srBkinja nastala od Adamovog rebra, a da smo nebeski narod to već i vrapci znaju. Svako malo Srbi pogledavaju u nebo da zahvale Bogu što nas je turio upravo ovde. Koliki smo vernici stranac može primetiti na svakom koraku jer se Srbi krste ne samo u crkvama nego još češće pred izlozima, u gradskom prevozu ili kad vide račune. Da smo daleko ispred svih svedoči činjenica da Srbi daju imena svojoj deci i po avionima jer nemamo dovoljno svetaca, zato svako malo progasimo nekog svecem. Deficit, jebiga.

Osnovna sredstva plaćanja u Srbiji su šipak i crta, ako je baš frka možete koristiti i platežne jedinice kao što su mito i korupcija, od volje vam. Najbrži način da se obogatite je nošenje gajbica.

Što se tiče geografskog položaja, Srbija do Tokia! Što reče neko, Beograd nam je na vodi, građani su nam na ‘lebu i masti, ostatak zemlje je pod vodom.  Svako ko je ikad kročio ovde zna da je Srbija centar sveta i okolnih planeta. Zato nas svi toliko mrze i o glavi nam rade. To će stranac primetiti čim uđe u zemlju, ne samo po cenama putarina nego i po tome što su nam putevi iskrpljeni i propali, a infrastruktura neobična, što je sasvim razumljivo, jer najveći deo novca ulažemo u svemirski program. Ipak smo mi nebeski narod, Zemlja je samo naša usputna stanica i nema potrebe da bacamo novac poreskih obveznika u vetar. Jedino u šta ulažemo ovde je svetlo na kraju tunela koje je zaštitni znak i lajtmotiv našeg bitisanja na ovoj planeti. Mi letimo u nebo i znamo svoj put!

O svojoj deci vodimo računa – čim se dete rodi, umesto pelena mu kupujemo mobilni telefon. Splavovi su trenutno najpopularnija igrališta za decu. Igračke se smatraju uvredom po komšiluk. Kace s kiselim kupusom su dobrodošle. Kada deca odrastu, rado ih posećujemo u zatvorima. Da se ogrebemo za kintu.

Osnovno zanimanje na našim prostorima je menadžer. Na primer, higijenska radnica pri toaletima (u narodu poznatija kao klozetarka ili Baba Sera) je menadžer odvodnih cevi i otpadnih voda. Ako niste upisali menadžment, to je isto kao da se niste ni školovali.

Kultura koja najbolje uspeva u Srbiji je ambrozija. Najposećenije kulturne znamenitosti svakog grada su kafići. Kad je u pitanju slikarstvo, ako niste kriminalac, stvari s kojima se vi možete slikati su računi, plate, zdravstvena knjižica i diploma. Ako jeste, običaj je da organizujete izložbu ili koncert. Naši najčitaniji pisci su zaposleni na lokalnim televizijama tako da nema potrebe da kupujemo knjige, sem ako nemamo poriv da ih uklapamo uz regal. Obzirom da smo zemlja koja je na evropskom putu i potpuno okrenuta budućnosti muzeje zatvaramo jer samo smetaju na putu prosperiteta.

Muzika: Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine! Kod nas su najcenjeniji duvački instrumenti stoga skoro svaki Srbin na čelu s Vladom svira kurcu. Eventualno klavir, ako je iza rešetaka. Na Pesmi Eurovizije više ne učestvujemo jer nas namerno miniraju, što smo zapazili još davno kad smo poslali pesmu “Brazil.” Od tad smo promenili ploču i sad svi uglas zapomažemo: ”Azil!”

Sport – Bravo Nole! Ceo svet zna da je najveći sportski događaj u Srba penis. Htedoh reći tenis. Nema Srbina koji se ne bavi sportom! Bilo da je u pitanju preskakanje rata, beg od policije ili jedna od najjačih disciplina u nas – bacanje kese sa smećem s balkona. Pogodak bez koske u glavu vredi 3 poena. Trenutno se radi na smanjenju zagađenosti tako što se propagira da se na posao ide biciklom. Ako nemate posao, ništa ne smeta, možete biciklom da krenete u pljačku banke.

Klima – Zajebana. Oblačimo se po buvljacima, svlačimo po splavovima. Sve što kažemo može da vas zbuni i zato je jedina preporuka: obucite se slojevito.

Bolesti – sem opasnosti od promaje i sedenja na ‘ladnom betonu koje izazivaju sigurnu smrt, Srbi ne oboljevaju. Nismo mi mačiji kašalj da trčimo kod doktora za svaku sitnicu, mi kad obolimo odmah i umremo. I to od najopakijih bolesti, junački! Jebeš oboljenje ako nije toliko retko da ga nazovu po tebi. Zato u zdravstvo ne ulažemo i zbog toga su nam bolnice opremljene samo zidovima, ali su zato crkve opremljene podnim grejanjem, da na kolenima možemo moliti za zdravlje svojih bližnjih.

Mogli bi mi još da se hvalimo ali nećemo, da nam ne nagrnu silni turisti u Srbiju kada vide da sa naših česmi teče izvorska flaširana voda i da nam pojedu sav kiseli kupus. Više volimo da idemo mi kod njih, makar jeli onu njihovu genetski modifikovanu hranu i plaćali ležaljke 2 eura, umesto da damo tri puta više našoj braći iz Montenegra. Svaki rodoljub bez roptanja podnosi takvu žrtvu te hrli u inostranstvo, makar morao da radi. To ne treba da čudi kad znamo koliki je prirodni priraštaj u nas. Ima nas toliko da veći deo populacije jednostavno moramo da šaljemo preko, da ne bi ovde jedni drugima sedeli na glavi. To ništa ne smeta jer je poznato da su oni iz dijaspore u stvari najveći Srbi, čija je jedina želja da se vrate u maticu jer je ovde život bajka.

Dok nas deportacija ne sastavi!

POBEĆI NEGDE

Iskrena da budem, poslednjih nekoliko godina više ne žudim previše za letovanjem na moru. Ne žudim jer se sećam detinjstva, avanturističkih kampovanja, Makarske, borova, zrikavaca, mirisa mora, društva sa svih strana  koje smo upoznavali svake godine, prvih ljubavi. Tada se išlo uglavnom kolima ili vozom. Prosto čovek da ne može da odluči koja varijanta je bila gora, ako se uzme u obzir da smo tada još letovali s roditeljima.

Putovanje vozom je meni lično bio pravi horor, ne samo zbog toga što je to bila čitava odiseja kojoj se kraj nikada naslutiti nije mogao, nego što su moji roditelji uvek unajmljivali prokleta spavaća kola i spavali kao topovi do željene destinacije, dok sam ja piljila u plafon i beskrajno se dosađivala, obzirom da Jugoslovenska željeznica nije prala te prozore ama baš nikada, pa se kroz njih skoro nije moglo ni videti, a noćna sam ptica bila oduvek.

Ako smo išli autom, to je tek predstavljalo poseban ugođaj. Zamislite sliku nas četvoro u Fići specijalu (nikada nisam provalila po čemu je bio toliko specijalan, sem što bi prokuvao na svakih 10km a ne na svakih 5, kao onaj ordinarni koji smo imali ranije), sestra koja cele noći spava, prevrće se i piči me nogama u glavu, ja koja povraćam na svakoj krivini a krivina koliko hoćeš, keva i ćale koji se svađaju celim putem jer moj otac nikada nije bio u stanju da zapamti put.

-Ovde ćemo desno, pa do Tjentišta.

-Levo na sledećoj raskrsnici, tako kaže mapa.

-Ma ta karta ništa ne valja, pravio ju je idiot! Ja se lepo sećam da se ide desno, tamo postoji jedna prečica, vozio sam tuda sto puta, blablablatruć.

-Nisam baš sigurna, možda da ipak poslušamo kartu?

Iako je keva staloženo pokušavala da ga urazumi, uvek bi došlo do odbrojavanja-10, 9, 8, 7….6, 5, 4, 3, 2, 1, BUUUUM!

-Hoćeš da kažeš da ja ne znam kuda vozim?! Pa ja sam ovuda vozio sto puta, vezanih očiju bih našao put! Te mape su od pre pet godina, država se izgradila, putevi napravili, a oni će meni da treba levo! Idemo desno!

-Mama, meni se piški.

-Ćut’ bre tamo i spavaj, za pola sata stižemo do nekog restorana pa ćemo tamo da pravimo pauzu, neću da stajem ovde kad je puna linija!

Naravno, kao po pravilu, posle bar dva sata vožnje po kozjim stazicama neobeleženim na mapi, uzbrdo, mi bismo konačno stali jer bi prokuvao i auto a i moji roditelji. To bi obavezno bila neka vukojebina gde smo istrčavali da piškimo kud koji mili moji, s nadom da nećemo stati na zmiju i da odnekud neće iskrsnuti medved.

Sve bi se to zaboravljalo u trenutku kada bismo stigli na odredište, ubacili bismo se u neki dobar mod i veselo provodili bar dvadeset dana na moru, što je danas mnogima u domenu naučne fantastike.

Znate šta, to su bila vremena takozvanog paradajz turizma. Taj i takav turizam po mom mišljenju je bio daleko napredniji od ovog današnjeg kad se na letovanje ne nosi samo paradajz i par konzervi pride, nego se nosi baš sve, za ne daj bože, jer cene „preko“ nisu baš primerene džepovima većine naših turista. Koliko god da je putovanje do destinacije bilo golgota, ljudi su bili opušteniji, plaže čistije i manje načičkane, nekako smo svi više bili povezani i s prirodom i s ljudima. Svirale su se gitare na plaži, pilo se kvalitetno domaće vino, jela riba na gradele, meduze nisu bile kao nilski konji, more nije toliko cvetalo, a miris koji bi se osetio još kilometrima pre nego se dođe do obale, taj miris je ono što ne mogu nikako da zaboravim.

I da, usput nije bilo carinika  da nam život zagorčavaju.

Danas se godišnji odmor planira mesecima ranije. Onaj ko se opekao s letovanjem preko agencija ima veoma težak posao. Surfuj, posećuj forume da vidiš ko je koga zajebao i gde,  pa da te agencije i takve smeštaje zaobiđeš. Guglaj slike, uveličavaj, koristi Google mape, traži parking u blizini, lociraj lekare, prodavnice, blizinu plaže. Istraži kakav je pesak ili šljunak, ima li meduza i ostalih morskih nemani, da li je gužva i moramo li da preskačemo ležaljke k’o kozlić  da bi se domogli vode, koliki je popust ako bukiramo ranije. Tu golgoti nije kraj. Treba proveriti kakve sadržaje nudi ta destinacija, ima li šta zanimljivo da se obiđe u blizini, kakav je ulazak u vodu, zbog dece, ima li kakve zabave, da li je buka prevelika, koliko će da nas opale po džepu. Sve nam smeta, sve nam je važno.

Posle svega ovoga, premoreni od višenednevnog surfovanja, guglanja, pregovaranja, više smo raspoloženi za neku banju gde se leče živci nego za more.

Ako ipak ne idemo nikuda, onda mrzimo sve ove srećnike koji  idu, opljuvavamo njihove slike s letovanja, kudimo, zavidimo. Kiselo grožđe & sladak limun. Hvalimo obale reka, veličamo Štrand, kod kuće je najlepše. Hau jes nou. Samo da niko ne primeti da bi dali pola litre krvi za tričavih sedam dana pored neke morske obale, makar vrvelo od ježeva i meduza i makar spavali na plaži i jeli ‘leba i paštete. Ostaje nam samo da uglavimo noge u lavor, bućkamo njima i kričimo k’o galebovi, da malo osetimo ugođaj ili da se eventualno prisetimo prijatelja i rođaka kojima bi mogli da se uvalimo na par dana, ako nisu, u to ime, već poisključivali sve telefone i odselili se preventivno na drugu lokaciju.

Setih se stare fore na tu temu: „Kod kuće je najlepše. Kad nam se sunča, sunčamo se, kad nam se kupa kupamo se, kad nam se jede, jedemo se…“

Živelo letovanje!

NE JEBE LEP NEGO IZABRAN

Od svih prvoaprilskih šala, najbolja je bila ona s izvesnim skorim povećanjem plata i penzija. Ako nekom još nije jasna svrha tog cirkusa, ja bih povukla paralelu s pričom koju mi je uvek pričala baka, a koja je klasičan primer kad su ovakve situacije u pitanju.

Elem, očajni domaćin koji je jedva sastavljao kraj s krajem, s kamarom dece i ženom, a bez osnovnih sredstava za život zvao se, recimo, Stojan. Kao i svaki autentični Srbin, u trenucima najvećih poraza i očaja obratio bi se direktno Gazdi:

– Dragi Bože, zašto me ovako kažnjavaš? Šta sam ti zgrešio? Pošten sam, radan, žena i ja izrodili smo kamaru dece kako si zapovedio, a ti nam zavrnuo sve slavine i sad nemamo od čega da živimo! Njiva slabo rađa, sve što izraste odnesu poreznici, krave i koze koje još nismo prodali su gladne i mršave, kolibica nam prokišnjava i smrzavamo se. Redovno plaćamo Informatiku i RTS! Molim te, javi se i kaži šta da radim!

– Stojane – oglasi se Bog – sve tri krave uvedi u kuću i tu neka ostanu mesec dana, onda ćemo se čuti.

Nemajući kud, jer se zna ko kosi a ko vodu nosi, Stojan ga posluša. Uvede on krave u jednu od dve sobe u uđerici i započe pravi pakao. Ipak, to beše Božija volja, te Stojan i njegova porodica preguraše nekako tih mesec dana. Tada se Stojan odvaži da se ponovo obrati Bogu.

– Kako je Stojane? – namignu Gospod.

– Ooo, Bože, ja sam te poslušao i sad nam je deset puta gore! Deca dobila neki osip od prljavštine, sve smrdi, jedna krava prestala da daje mleko pa imamo još manje hrane, deca gladna zapevaju! Pomozi nam, molim te!

– Tišina tamo! – ljutnu se Gospod. – Kukate tu ko babe, a domovina grca! Nego, od danas krećemo u nove reforme, pa ćeš da vidiš šta je prosperitet! Sad uvedi i one 4 koze i tri kokoške u kuću, pa mi se javi za 3 meseca!

Očajni Stojan ipak posluša, nije mu bilo do šale kad su božija posla u pitanju. Uostalom, ne bi Bog bio glavni baja kad ne bi imao sve odgovore i rešenje za svaki problem, čak i ako ga je sam napravio. Uvede on u kuću i ostatak menažerije i tako živeše još tri paklena meseca.

– Ooo, dragi i premudri Bože, javi se! Ovo se više ne može izdržati! Jedna krava je uginula jer nismo imali novac za veterinara, dete nam se razbolelo a pare od SMS-ova nikako da stignu, koze pojele sav nameštaj pa spavamo na podu! Šta da radimo, kako da postupimo da ispunimo volju tvoju? – zavapi očajni Stojan.

– Ti , Stojane, jamačno znaš da je septembar i da nam predstoje uskoro izbori?

– Kako da ne, kako da ne, ali, ako svi pomremo, ko će da glasa, o, presvetli?

– Ne brini, Stojane, to je već sređeno! Elem, prestani da širiš paniku i od danas krave neka ponovo žive u štali. Čujemo se za mesec dana!

Tako i bi. Posle mesec dana, ukaza se Stojanu sveti Vulvin

. – Ovde sam po nalogu Boga, on je nešto zauzet oko nekih plakata, pa me je poslao da proverim kako napreduju reforme.

– Odlično! – radosno reče seljak. – Ovog meseca nam je već mnogo lakše! Krave radosno pasu na livadi i počele su da daju više mleka, pa nismo toliko gladni. Ali, krov samo što se ne sruši, a morali smo i da zakoljemo dve koze, jednu da se prehranimo, a drugu kao žrtvu Bogu. Možda nam to donese prosperitet!

– O, mudri Stojane, dobro si učinio! Shvataš li sad šta je prosperitet? Pa Boga kao što je naš nigde nema. Šta bi bilo da su ga imali Grci, a? Ali ne, oni hoće da imaju više bogova, e onda neka pate! Pozdravlja te Gospod i poručuje ti da sve koze i kokoške vratiš u dvorište, pa će te on lično posetiti u decembru, s predizbornim materijalom. Gospod neka je po sredi vas!

Dođe i dugoočekivani decembar i Gospod ispuni volju svoju, te poseti Stojana.

– Svaka čast, Gospode, hvala ti, hvala! Nikada nam nije bilo bolje! Ako i jeste, mi smo Srbi pa imamo kratko pamćenje! Sve je u najboljem redu i život teče bez stresa i trzavica. Čak se i krave smeškaju, a o kozama da i ne govorim, tebe mi!

– Stojane – prekinu ga Gospod i obliza usnu – nemoj da mi se zahvaljuješ. Napredak ove države je moj najviši prioritet. Drago mi je da su ove reforme donele toliki pomak u vašim životima, i ne zahvaljuj se, samo sam obavljao svoju svetu dužnost. Evo ti ovaj pamflet i ovaj plakat, taman lepo da zapušiš rupe na zidu, a i nekako je fensi. Ovo kad vidi Evropa, ima da nam plati da uđemo u onu njihovu Uniju! Uskoro stižu i pare od SMS-ova pa ćeš moći da platiš participaciju, a ako je velika frka, mogu ja i helikopter da pošaljem…

– Ne treba, ne treba! – zavapi seljak. – Toliko već ne možemo da tražimo, znamo da postoje mnogo ugroženiji kojima je vaša pomoć potrebna, pa vas ne bismo više zadržavali.

– Dobro, onda se vidimo na izborima, Stojane. Umalo da zaboravim, poklon od mene lično, hemijska i blokčić, naravno, s mojim ličnim logoom. I zapamti, ruka ruku mije, ili polomim je!

Stojan se prekrsti i presrećan zakorači u bolji život.