Iskrena da budem, poslednjih nekoliko godina više ne žudim previše za letovanjem na moru. Ne žudim jer se sećam detinjstva, avanturističkih kampovanja, Makarske, borova, zrikavaca, mirisa mora, društva sa svih strana koje smo upoznavali svake godine, prvih ljubavi. Tada se išlo uglavnom kolima ili vozom. Prosto čovek da ne može da odluči koja varijanta je bila gora, ako se uzme u obzir da smo tada još letovali s roditeljima.
Putovanje vozom je meni lično bio pravi horor, ne samo zbog toga što je to bila čitava odiseja kojoj se kraj nikada naslutiti nije mogao, nego što su moji roditelji uvek unajmljivali prokleta spavaća kola i spavali kao topovi do željene destinacije, dok sam ja piljila u plafon i beskrajno se dosađivala, obzirom da Jugoslovenska željeznica nije prala te prozore ama baš nikada, pa se kroz njih skoro nije moglo ni videti, a noćna sam ptica bila oduvek.
Ako smo išli autom, to je tek predstavljalo poseban ugođaj. Zamislite sliku nas četvoro u Fići specijalu (nikada nisam provalila po čemu je bio toliko specijalan, sem što bi prokuvao na svakih 10km a ne na svakih 5, kao onaj ordinarni koji smo imali ranije), sestra koja cele noći spava, prevrće se i piči me nogama u glavu, ja koja povraćam na svakoj krivini a krivina koliko hoćeš, keva i ćale koji se svađaju celim putem jer moj otac nikada nije bio u stanju da zapamti put.
-Ovde ćemo desno, pa do Tjentišta.
-Levo na sledećoj raskrsnici, tako kaže mapa.
-Ma ta karta ništa ne valja, pravio ju je idiot! Ja se lepo sećam da se ide desno, tamo postoji jedna prečica, vozio sam tuda sto puta, blablablatruć.
-Nisam baš sigurna, možda da ipak poslušamo kartu?
Iako je keva staloženo pokušavala da ga urazumi, uvek bi došlo do odbrojavanja-10, 9, 8, 7….6, 5, 4, 3, 2, 1, BUUUUM!
-Hoćeš da kažeš da ja ne znam kuda vozim?! Pa ja sam ovuda vozio sto puta, vezanih očiju bih našao put! Te mape su od pre pet godina, država se izgradila, putevi napravili, a oni će meni da treba levo! Idemo desno!
-Mama, meni se piški.
-Ćut’ bre tamo i spavaj, za pola sata stižemo do nekog restorana pa ćemo tamo da pravimo pauzu, neću da stajem ovde kad je puna linija!
Naravno, kao po pravilu, posle bar dva sata vožnje po kozjim stazicama neobeleženim na mapi, uzbrdo, mi bismo konačno stali jer bi prokuvao i auto a i moji roditelji. To bi obavezno bila neka vukojebina gde smo istrčavali da piškimo kud koji mili moji, s nadom da nećemo stati na zmiju i da odnekud neće iskrsnuti medved.
Sve bi se to zaboravljalo u trenutku kada bismo stigli na odredište, ubacili bismo se u neki dobar mod i veselo provodili bar dvadeset dana na moru, što je danas mnogima u domenu naučne fantastike.
Znate šta, to su bila vremena takozvanog paradajz turizma. Taj i takav turizam po mom mišljenju je bio daleko napredniji od ovog današnjeg kad se na letovanje ne nosi samo paradajz i par konzervi pride, nego se nosi baš sve, za ne daj bože, jer cene „preko“ nisu baš primerene džepovima većine naših turista. Koliko god da je putovanje do destinacije bilo golgota, ljudi su bili opušteniji, plaže čistije i manje načičkane, nekako smo svi više bili povezani i s prirodom i s ljudima. Svirale su se gitare na plaži, pilo se kvalitetno domaće vino, jela riba na gradele, meduze nisu bile kao nilski konji, more nije toliko cvetalo, a miris koji bi se osetio još kilometrima pre nego se dođe do obale, taj miris je ono što ne mogu nikako da zaboravim.
I da, usput nije bilo carinika da nam život zagorčavaju.
Danas se godišnji odmor planira mesecima ranije. Onaj ko se opekao s letovanjem preko agencija ima veoma težak posao. Surfuj, posećuj forume da vidiš ko je koga zajebao i gde, pa da te agencije i takve smeštaje zaobiđeš. Guglaj slike, uveličavaj, koristi Google mape, traži parking u blizini, lociraj lekare, prodavnice, blizinu plaže. Istraži kakav je pesak ili šljunak, ima li meduza i ostalih morskih nemani, da li je gužva i moramo li da preskačemo ležaljke k’o kozlić da bi se domogli vode, koliki je popust ako bukiramo ranije. Tu golgoti nije kraj. Treba proveriti kakve sadržaje nudi ta destinacija, ima li šta zanimljivo da se obiđe u blizini, kakav je ulazak u vodu, zbog dece, ima li kakve zabave, da li je buka prevelika, koliko će da nas opale po džepu. Sve nam smeta, sve nam je važno.
Posle svega ovoga, premoreni od višenednevnog surfovanja, guglanja, pregovaranja, više smo raspoloženi za neku banju gde se leče živci nego za more.
Ako ipak ne idemo nikuda, onda mrzimo sve ove srećnike koji idu, opljuvavamo njihove slike s letovanja, kudimo, zavidimo. Kiselo grožđe & sladak limun. Hvalimo obale reka, veličamo Štrand, kod kuće je najlepše. Hau jes nou. Samo da niko ne primeti da bi dali pola litre krvi za tričavih sedam dana pored neke morske obale, makar vrvelo od ježeva i meduza i makar spavali na plaži i jeli ‘leba i paštete. Ostaje nam samo da uglavimo noge u lavor, bućkamo njima i kričimo k’o galebovi, da malo osetimo ugođaj ili da se eventualno prisetimo prijatelja i rođaka kojima bi mogli da se uvalimo na par dana, ako nisu, u to ime, već poisključivali sve telefone i odselili se preventivno na drugu lokaciju.
Setih se stare fore na tu temu: „Kod kuće je najlepše. Kad nam se sunča, sunčamo se, kad nam se kupa kupamo se, kad nam se jede, jedemo se…“
Živelo letovanje!
Trla Baba Lan 